Срби воле да чаврљају са својим мртвима. Код Срба волим ту присност са мртвима, они своје покојнике и након смрти консултују по животно важним питањима. Ваљда су само епски народи са својим покојницима толико блиски да своје давно помрле претке уважавају као саветодавно тело.
У дане бомбардовања -- не само мени, мојој сестри, пријатељима, случајним пролазницима -- СВИМА СУ НАМ ШАПУТАЛИ ПРЕЦИ. Свако је на свој начин био свестан својих предака (давно помрлих -- можда погубљених у боју од душмана или мучки посечених од најблискијих -- али предака). Сваком се његова фамилија, каква-таква, поштована или не, давно помрла и сахрањена људски или нељудски -- свакоме на савест и покајање -- свакоме је, дакле, његова фамилија бар нешто мрмољила. Сваком је његов предак понешто дошапнуо.
Тада схватих у чему тачно беше Косовски завет, и како нам то Царе-Лазо остави у аманет Небеску Србију: Србија по вертикали, кроз вене, кроз гене, то беше избор Косовских јунака, предака наших.
Све и један беше Витез на Раскршћу, што бира између трновито-уског и склиско-широког пута. (Херкул на раскршћу из грчке митологије, такође).
Стотине силних витезова ободоше добре коње и јурнуше по јединој исправној, десној стази (што би рекли браћа Руси -- ПРАВОЈ) -- тешкој али јединој коју истински Витез на Раскршћу изабрати може: ка Небеској Србији.
Заиста мислим да је управо ту направљен коначан избор између хоризонталног, прагматичног, мамурно-омамљеног протока времена -- и оног вертикалног, стваралачког, што повезује време и простор. Преко предака, дабоме. То је толико природан, мудар и једини исправан пут да човеку дође просто смешно како се сви сместа нису тога досетили, па се одмах затим сети само сопствених заблуда и гацања (жмић-жмић); сити се сви нагацасмо по живоме блату, бар курје очи са душе раскиселисмо.
Елем: Образ, част и поштење сачувати -- за кога? И су чим пред Милоша изаћи?
Срби су се одувек озбиљно припремали за одлазак на Онај Свет и са великим се поштовањем ка њему односили. Свим исправним људима заветни циљ беше -- на Онај Свет чист отићи.
Па нека смо и кромпир-народ (како нам се ругају завидљивци -- као, најбољи нам део под земљом -- и не знају, јадни, да нас тим ругањем благослове). Јер смо ми све најбоље и најсвет(л)ије ономе свету завештали. Кад Ономад Они Ово за Оно дадоше Царство, потомцима својим бесмртност завешташе.
Мислим да тамо негде горе, где се греју и одакле се смешкају наши преци на нас доле, постоји неки Архив Небеске Србије, где се све брижљиво бележи -- ко је издао и зашто, а ко на страшном месту постојао (и зашто), надгледају ко стиче а коме претиче, све они оданде знају и хвала им што ме, збуњену и усковитлану, и даље надгледају. Значи, још се нечему од мене надају. Храбре ме, теше и зову, припремају ме у ствари да им се придружим у Небеском Јерусалиму (Српска четврт Небеског Јерусалима -- то нам је, ваљда, вишња адреса). Храбре ме да им се придружим неокаљана древним гресима:
-- не убиј
-- не лажи
-- не кради
-- не завиди
-- не издај
-- не изневеруј законе предака
-- мисли увек на своју смрт и спремај се за Вечност.
Елем, Небеску Србију наши преци насељавају и за нас је припремају. Србима је ипак (пре)остало довољно епско-генетске грађе да не погубе сваку везу са прецима. А и ко нас је, током оних векова, гледао одозгоре и одржао као народ под Турцима?
... Свети Сава Србе воли
и за њих се Богу моли...
Лажу нас и желе да нас обогаље када нам туве у главу да је свако бављење историјом и прецима -- јалово чепркање по мрачној прошлости, да ми своју историју треба да збацимо са себе као покисли, усмрдели кожух, што је већ и нама самима одавно требало да засмрди. Сопствену историју нам туткаху под нос као неку трулеж распаднутих предака. Гурали нам нос у лешине и тврдили да по гњилежи гацамо кад претке кроз таму времена пипамо.
А ипак смо ми у праву.
И вреди пипати претке кроз таму времена.
Јер ће преци, које нисмо заборавили, увек стајати уз нас. Бићемо непобедива војска, ја и моја поколења иза мене. Ту војску и ту подршку су, мислим, Косовски јунаци одабрали: вертикалну подршку предака кроз све векове. Окупљање свих Срба што су икад живели. Не око некакве земаљске Српске империје -- нисмо ми, ипак, народ за то -- већ око неког Дрвета Живота, где се душе сједињују, подржавају и снаже једне друге...
Не знам, што сам старија, све чешће ме походе преци.
И нека их. Добродошли су.
