Ми смо обични људи, врло просечних способности. Оно што нас издаваја и карактерише јесте да ни по коју цену не одступамо у одбрани српског националног идентитета и интереса у глобалном окружењу
Почели сте скромно, али са врло јасним циљем. Данас су ДВЕРИ СРПСКЕ постале права национална институција. Пример сте за дубоко поштовање, како се бране истинске вредности свог народа, његов интегритет, опстанак. Све то кроз истину и без зазора.
Нисмо имали другог избора. Настали смо Савиндана 1999. године, у време неокомунистичког и аутистичног режима, са једне стране, и нових отуђеника и слепих западних послушника, са друге стране. Наш циљ је био и остао – ТРЕЋИ ПУТ, пут духовне и националне обнове, аутентичних културних вредности и државотворне независности. Не спадамо у оне који могу мирно да седе код куће, док се народу и држави којима припадају, дешава све оно што нас је снашло у протеклих 20 година. Нисмо ни сањали, ма колико потајно прижељкивали, овакав развој догађаја по коме смо наједанпут израсли, стасали у најактивнију нестраначку организацију у Срба данас.Ипак, не мислимо да смо нешто посебно. Успели смо само зато што смо се придржавали неколико важних ствари које наше организације обично не примењују: везали смо се и лично и као организација за Цркву, одбацили смо све старе форме организовања као што су лидерство, прегласавања, кафански патриотизам..., уложивши велики труд, уз самопожртвовање, одржали континуитет квалитета и рада Српског сабора Двери . Ако се томе дода наша релативна младост, и чудесна чињеница да после 60 година млади људи покушавају да наставе трагом Владике Николаја, да верују у оно што мисле и говоре као верујући, онда је то она формула која је донела успех. Нема ту нечега посебног: ми смо обични људи, врло просечних способности. Оно што нас издаваја и карактерише јесте неодступност у одбрани српског националног идентитета и интереса у глобалном окружењу.
ДВЕРИ данас окупљају импозантан број прогресивних, храбрих, образованих младих људи који показују како се чува српско национално биће – култура, вера, историја, језик, традиција, све оно што се више од деценију и по потире у Србији
Млади су, по речима Светог Николаја Српског, изнова постали „први добровољци вере Христове“ у српском народу. Они су највише заронили у процес духовне обнове који се у нашој Цркви и народу догађа у последњих петнаест година. Они који су у тој духовној борби опстали данас чине језгро националних делатника широм српских земаља и нашег расејања. То је потпуно нова генерација, без комунистичког и страначког стажа, а са великом, фасцинантном љубављу према својој отаџбини. То су они млади људи који су споља модерни, а изнутра традиционални, који уз помоћ савремених технологија остварују вековне идеале српског народа. Долази време за ново родољубље које ће предводити ова генерација када преузме и историјску одговорност која је веома близу.
Чињеница је да сте , и поред дугогодишње медијске блокаде, у незадрживом успону, што свакако охрабрује, али је чињеница, исто тако, да сем младих, ДВЕРИ окупљају интелектуалну елиту, која схвата озбиљност историјског тренутка по српски народ. Несумњиво је да су и они дали немерљиви допринос.
Српски народ, нажалост, нема националну елиту. Оно што је тренутна интелектуална и политичка елита није на нивоу наших предака. Ради се о таоцима разних интернационалних експеримената двадесетог века, који још увек нису приметили промену миленијума и нову стварност и могућности српског народа у 21. веку. Аутентична елита је на маргини и под медијском цензуром већ више од пола века, али је у редовном контакту са Дверима. Много смо научили од људи попут Жарка Видовића, Антонија Ђурића, Предрага Драгића Кијука, Александра Павића, Матеја Арсенијевића, Марка С. Марковића, Јасмине Вујић и многих других, чији је допринос нашем идејном и организационом развоју велики.
Шта је ваш приоритет?
Наш приоритет не налази се у сфери националних идеја, иницијатива, пројеката и програма, већ у области националне мотивисаности и организованости, тачније речено, новог одушевљења за национални рад. На наслеђе историјског умора у коме се налазимо одговарамо новом вером у Бога и Српство, новим националним оптимизмом и амбицијом. Без тога нам нема подизања из духа националне учмалости, пораза и небриге.
У свету издаваштва непристрасно исправљате велике историјске неправде, попут „Истине о ђенералу”, и у исто време разрачунавате се мудро са бујицом глобализма и глобалиста, који су наша погубна реалност – „Време је за контранапад”, чији су аутори: Предраг Драгић Кијук, Предраг Лазаревић, Милош Кнежевић, Алекса Буха, Милан Ивановић...
Читаво штампано издаваштво Двери, које је тренутно стигло до 41-ог броја часописа и четири књиге, базирано је на тим двема пројекцијама: са једне стране, подсетити се најважнијих личности српске заветне историје, као што су Свети Сава, владика Николај, отац Јустин, Милош Црњански, ђенерал Дража Михаиловић, а, са друге стране, изаћи у сусрет пресудним друштвеним феноменима нашег времена: технолошком тоталитаризму Великог брата, српском националном питању на Балкану данас, аргументима ЗА и ПРОТИВ уласка Србије у Европску Унију, НАТО геноциду над српским народом...У оба правца потребан нам је контранапад: из дефанзивне позиције онога који стално касни и немоћно реагује на већ учињено – прећи у дугорочно промишљање властите судбине на провереним заветним основама и ићи испред изазова свога времена.
ДВЕРИ су учесници и покретачи бројних хуманитарних акција. Сада дајете велики допринос помоћи нашим сународницима на Косову и Метохоји.
Прошле две године наших хуманитарних активности посветили смо опстанку народних кухиња на Косову и Метохији, и уз помоћ многих наших огранака и других српских патриотских организација из окружења успели смо да бар мало ублажимо хуманитарну катастрофу у српским енклавама на Косову и Метохији, тим јединим савременим логорима у Европи. Отворено је неколико кухиња и пекара, али све то није и не сме бити довољно, јер је заказала држава Србија. Остајемо посвећени хуманитарним активностима, али прелазимо на други вид помоћи, који се не бави само одржавањем голог живота нашег народа на Косову и Метохији већ улаже и у тамошње предузетничке иницијативе како би наш народ могао да живи од свога рада и себи трајније обезбеђује егзистенцију. А на тај начин свакако се и ослобађа психолошког притиска и тешко издрживе гетоизираности у којој се сада налази. На иницијативу наших пријатеља из Српске мреже у Минхену, Билефелду, Келну и Бечу, покренут је пројекат „Опстанак“ са циљем прикупљања финансијских средстава за отварање малих предузећа из чијих профита би се даље улагало, и на томе се тренутно ради на нивоу целе Српске мреже.
Српска мрежа званично почела је да ради марта 2007. До сада је ова идеја Српског сабора Двери, која је од непроцењивог значаја, окупила преко 25 удружења из Србије, Црне Горе, Републике Српске, али и дијаспоре. Колико сте тога успели да остварите обједињавањем најактивнијих српских удружења. Куда и како даље, будући да се околности у држави и окружењу, комликују.
Потпуно смо убеђени да се ради о најзначајнијој националној идеји после формирања Народне одбране пре тачно 100 година. Као што је Народна одбрана тада настала као одговор на Анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Српска мрежа данас првенствено настаје као одговор на отимање Косова и Метохије. По први пут после Српског културног клуба, чији је рад пресекао Други светски рат, крећемо се као идеји интегралног Српства – духовног, културног и националног повезивања српског народа без обзирања на административне границе на Балкану, које је, иначе, најпре прописала КПЈ као терористичка организација свога времена, а онда их свесрдно потврдиле Велике силе 1943. и 1991. године. Ако се у обзир узме глобално село у коме живимо и могућности информационих технологија, онда постаје јасно да за Српску мрежу нема граница ни на нивоу глобалног Српства, што овој идеји даје прогресивни и далекосежни потенцијал сабирања свега што дише српски на планети. А онда су све перспективе српског умрежавања отворене: и хуманитарне, и културолошке, и медијске, и привредне, и политичке. Српска мрежа нема ни почетка ни краја, ни председника ни централни комитет, већ се разраста у модерни начин организовања српског народа у 21. веку, на корист наше Цркве и Отаџбине.
Двери и Српска Православна Црква – незамисливо једно без другог.
Наше удружење је посвећено промовисању православне духовности, националне културе и друштвених питања сагледаних из патриотског угла, а у том друштвеном послу наше деловање не да се замислити без садејства са нашом Црквом. Тако је било од почетака нашег рада, који је недавно напунио десет година, а тако ће и остати колико је до нас. Свој рад и размишљања увек смо проверавали кроз духовно искуство Цркве и тражили савет и сарадњу. Без унутрашње мисије Цркве нема ни Српског сабора Двери. Наш задатак је друштвена промоција и сведочење црквеног погледа на свет као најквалитетнијег одговора на актуелна социјална питања.
Машински факултет – истинско огњиште Двери!
И једина оаза слободе говора у Београду, чудесно место спајања аутентичних тема и предавача, посетилаца и организатора. Машинац је дефинитивно постао једна од најпрепознатљивијих активности Двери и у нашој биографији заузима веома важно место. Без Машинца не бисмо знали да све што радимо, упркос медијској блокади, долази до људи и изазива велико интересовање.
Показали сте да сте врло осетљиви на чињеницу да као народ нестајемо – наталитет, степен природног прираштаја у Србији је поражавајући. Оснивате пројекат „Покрет за живот”. Какав је учинак поменутог пројекта?
Позвао бих се на оно што је у једном недавном интервјуу, између осталог, устврдила Вишња Костић, координатор овог нашег пројекта: „Покрет за живот је створен као први модерно осмишљен, научно аргументован и афирмативно настројен пројекат борбе са огромним падом наталитета у нашем народу, тзв. „белом кугом“. Пројекат је настао на Саборима српске омладине, као заједничко дело Двери и других православно-националних организација, које су уочиле алармантност ситуације у којој смо се као народ нашли. Будући да се у време настанка и осмишљавања пројекта ниједна државна институција није бавила овим проблемом постојала је заиста велика потреба да се јавност на прави начин суочи са кризом која јој прети и која ће је свакако стићи уколико се стање какво је и дан-данас убрзо не промени.
За неколико година, колико постоји Покрет за живот као посебан пројекат, одржан је велики број трибина и предавања, гостовања на медијима, покренута је интернет презентација, направљени промотивни ТВ спотови, штампан билтен који покрива готово целокупну тематику пренаталног развоја и, са друге стране, прекида трудноће... Кроз све те активности ми смо покушали да на што аргументованији начин говоримо о овом великом проблему, који треба да буде приоритет за решавање у нашем народу. Да бисмо променили биолошку слику Србије потребна је државна акција, али не таква која једног дана говори о „белој куги“, а другог дели кондоме на улици. То је лицемерје. Не можете се ви борити за свој народ ако ћете подстицати неморал и промискуитет међу својом омладином. Покрет за живот тренутно, пре свега, ради на јачању својих основних организационих ресурса, а онда нам свакако предстоји једна знатно озбиљнија, активнија и директнија борба. То подразумева присуство на свим доступним средствима информисања, као и низ јавних начина деловања. Овај пројекат још у настанку Двери је окарактерисао као организацију која препознаје приоритете свог народа и покреће их и пре званичне државне администрације. Наша је жеља да се у Покрет за живот укључе и предводе га све друге кључне националне институције, а на првом месту држава“.
Активно се укључујете сваки пут када осетите да се Србији спрема ново черечење. Поручујете да се Србија више не сме комадати! Упутили сте недавно захтев српском Парламенту да на дневни ред не стављају усвајање, по Србију погубног, предлога статута Војводине – пре гласа српског народа кроз референдум и пре оцене Уставног суда Србије. И не само то када је Војводина у питању?
Најобичније људско и народно питање у овом историјском тренутку гласило би: Докле? Која је то тачка Србије на којој је могуће зауставити даљу дезинтеграцију државе? Почело је од Книна, па преко Сарајева, Скопља и Подгорице стигло до Приштине. Да ли је Нови Сад следећи? Зар постоје људи који верују да је отварање питања Војводине случајност, обична ствар регионализације и децентрализације, небитно формално питање? Коме је потребна држава у држави? Ако неко зна како дезинтеграција почиње, развија се и завршава, онда смо ми доктори наука за ту тему. Нови статут Војводине је класичан пример тога сценарија: европска регија, латиница, Академија наука, замало премијер и министарства, представништво у Бриселу, међународни уговори, међусавети са Београдом, и тако даље, толико пута су већ виђени. Зар у овој економској и државној кризи отварати још један унутрашњи фронт са несагледивим последицама? Чији је то интерес? Националних мањина које већ уживају сва права? Војвођанских властодржаца који би још више власти, части и пара? Београдских власти које се одавно не питају ни за шта, већ су само сервис страних амбасада? Срба у Војводини који су гинули за државу Србију и једини смисао Српског војводства видели у преношењу и чувању Косовског завета до тренутка ослобођења? Што се нас тиче – Нема шале око Војводине! Српски сабор Двери, заједно са „Новом српском политичком мисли“, другим грађанским иницијативама, бројним појединцима и удружењима, покреће Покрет за спас Србије и Српску Војводину, са циљем да се антиуставни предлог статута Војводине заустави још пре уласка у Скупштину Србије, врати на јавну расправу и одложи до даљњег. Наш аргумент је необорив: о овој теми политичке странке и грађани нису се изјашњавали на изборима или референдуму. Нико Војводину није ни поменуо у последњој изборној кампањи. Откуда сада ова тема? Шта се уводи на мала врата? Коме није јасно куда ово води?
Прокоментаришите сарадњу Двери са масовном, утицајном руском организацијом младих „Наши”?
Ради се о природној сарадњи са братским руским организацијама, као што је природна и тек ће постати сарадња са свим другим националним организацијама на планети, са којима у овом тренутку делимо визију да у свету који се на наше очи руши поново постају актуелне све традиционалне заједнице: од брака и породице, преко религиозне и националне, до државне заједнице, као вредности на којима треба градити будућност наших народа. Повратак Европи и свету нација зближава све оне који су се годинама појединачно борили против неолиберализма, неоколонијализма и других тзв. нових светских поредака, који више нису тако моћни као што су изгледали и живе највећу економску кризу у последњих 100 година. Ту је наша шанса као алтерглобалиста да уједињени на тржишту идеја понудимо нову визију света равноправних народа и држава, националних посебности и међусобне солидарности. Већ неколико година редовно се међусобно посећујемо са неколико најважнијих руских патриотских организација, као што су Фонд Светог Андреје Првозваног, Наши и Млада Русија, а били смо и једини неруски учесници великог Руског свенародног сабора који је прошле године одржан у Москви. Сваки успех Русије и наш је успех, а сваки пораз Србије, коначно је постало јасно и нашој руској сабраћи, и руски је пораз. Међутим, ми немамо илузија да је Русија велика држава која се не можемо бавити искључиво српским интересима и да ћемо то морати сами. Али, Русија може помоћи, посебно у светлу нових геополитичких промена, које центар светске моћи са Запада селе на Исток планете.
Које су личности, онда када сте почињали, када је то било најпотребије, помогле и подржале Двери?
Пре свега, тадашњи декани Филолошког и Машинског факултета Универзитета у Београду, др Раде Божовић и др Милош Недељковић, затим епископи СПЦ: владике Атанасије Јевтић, Амфилохије, Артемије, Хрисостом Жички, Јован Острошки, Лонгин, Порфирије, Атанасије Ракита, игумани великих српских манастира, многи свештеници и монаси СПЦ, потом и многе некорумпиране личности из политичког, културног и медијског живота Србије, а и велики број обичних људи, сарадника, симпатизера и пријатеља. Најзад, наш рад је немогуће замислити без значајне помоћи бројних црквених општина, патриотских организација и појединаца из српског расејања широм света, посебно Европе, Америке и Аустралије.
Оно што сте рекли на свечаности јубилеја Двери показује да одговорно размишљате о српском националном програму. Србија га већ дуго нема. Није ли крајње време да се све напредне снаге којима је будућност српског народа приоритет – окупе око будућег јединственог националног плана и програма.
Поновићу нешто од онога што је речено на прослави 10 година Двери: Рано је за српски национални програм за 21. век. Иако смо већ дубоко у новом веку и миленијуму, за који је требало да будемо спремни још у прошлом, ову врсту стратешког промишљања, планирања и деловања још увек не можемо имати. Зашто?Не зато што нам програм није потребан. Напротив, преко нам је потребан. Већ зато што предуслове за прављење озбиљног националног програма немамо. Ми смо и даље таоци југословенства, комунизма, титоизма, неолиберализма, интернационализама свих врста. Националну државу готово да немамо, некадашња јака српска политичка емиграција после Другог светског рата више скоро да не постоји, српске националне институције попут Српске академије наука и Удружења књижевника више су мртве него живе, просвета и медији као образовно-васпитне силе углавном нису у нашим рукама, а на удару су последњи бедеми нашега опстанка: Војска и Црква. Наша политичка и интелектуална елита је достојни наследник оне из 20. века и има намеру и да је надмаши у вођењу српског народа у дефинитивну пропаст, посебно по питању „беле куге“ као биолошког Јасеновца и аутогеноцида.Једини простор слободе, креативности, независности, самоиницијативе, борбености и нове визије и начина националног рада налази се у аутентичном, новом српском невладином сектору, неформалној Српској мрежи за 21. век. Велики број разуђених појединаца, интернет презентација, издавачких кућа, удружења грађана, националних манифестација, предузетничких подухвата, чини овај спектар друштвеног живота једином неумртвљеном тачком.Седам полазних основа нашег препорода, како их ми у Дверима видимо, гласе:
1.
Ја сам Србин и немам проблем са тим.
Нема разлога да се стидим свога националног идентитета. Имам сва људска и национална права да га штитим. Не желим да променим национални идентитет. Имам са чим да изађем пред савремени свет. Немам проблем да упознајем друге и учим од бољих. Имам проблем са онима који ми не желе добро и не могу да се правим луд да они не постоје. Морам да се организујем и радим на добро свога народа.
2.
Ослобођење мисли и дела.
Немамо времена за чекање. Не чекамо више никога и ништа. Самоорганизујемо се. Подижемо духовни и морални устанак. Рушимо лажне ауторитете и ослобађамо заробљене снаге овога народа. Делујемо модерно а традиционално. Не одступамо и не предајемо се.
3.
Сваки Србин на свету је важан за српску националну ствар.
Сваки српски раскол, подела и неслога су прошлост и смртни грех новог родољубља. Сваки Србин ми је важан и за Српство користан. Нема ниједног Србина који не може да учини нешто корисно. Морамо да допремо до свакога и да свакоме нађемо место. Нека свако прими нову националну философију помирења, слоге и саборности и нека учини према својим могућностима нешто корисно за свој народ, значи себе и своје потомство.
4.
Свако рођено дете је национални празник.
Почнимо са поштовањем и празновањем светиње људског живота, брака, многочлане породице. Деца су наш национални програм, наша снага, наша будућност.
5.
Одбацујемо погрешне организационе форме и стварамо нове.
Нове националне месије и лидери нам нису потребни. Нови Централни комитети такође. Нове странке нипошто. Тражи се нова организациона култура и нови модел друштвеног деловања, саборног типа. Ствара се Српска мрежа.
6.
Потребно нам је ново одушевљење и национална самодисциплина.
Нема националног напретка у било ком смислу без вере у себе, своју мисију, свој успех. Без новог одушевљења. Одбацимо сваки национални умор, разочарење, равнодушност и лењост. Национални посао радимо предано, упорно, дисциплиновано, редовно и неодступно.
7.
Визија и инвестирање у будућност: Млада Србија.
Ко ће све ово да покрене и изведе? Они који су нас до сада водили и опет нам се нуде? Нема друге: морамо сами да инвестирамо у своју будућност, припремајући људе који ће да нас воде.
Образложите овогодишњу доделу „Повеље слободе”. Свакако да је немерљив допринос које је руски великан Александар Исаијевич Солжењицин подарио човечанству, философији, књижевности – речју, борби за општу људску слободу. Уважени српски интелектуалац Предраг Драгић Кијук, скроман је човек, изузетан ерудита, велики патриота, али његов учинак свом роду уопште није скроман. Ви сте то умели да „приметите”.
Од прошле године Српски сабор Двери основао је признање удружења под називом „Повеља слободе“, које се додељује поводом Савиндана и годишњице оснивања часописа „Двери српске“, и намењено је онима који су се највише истакли у српској и другим нацијама у борби за слободу личности, народа и држава у савременом свету. Прве године добитници су били Милош Недељковић, тадашњи декан Машинског факултета у Београду, данас државни секретар Министарства за науку, и француски пуковник Патрик Барио, велики пријатељ српског народа.На основу одлуке коју је о Савиндану донео Управни одбор Српског сабора Двери, добитник „Повеље слободе“ за 2008. из редова српског народа је уважени философ, књижевник, секретар Српске књижевне задруге и један од водећих живих српских интелектуалаца, хуманиста и ерудита – Предраг Драгић Кијук. Што се тиче избора личности која је на светском плану највише задужила човечанство у борби за слободу, награду је постхумно добио Александар Исаијевич Солжењицин, недавно преминули руски нобеловац и најзначајније интелектуално име друге половине 20. века.
Ако је Солжњењицин симбол интелектуалног поштења, моралне храбрости и неуморног националног прегалаштва, онда је Предраг Драгић Кијук – српски Солжењицин. То што Србија толико мало зна о овом човеку, само је додатни доказ његове личне ваљаности. А они који се интересују за национални квалитет у данашњој Србији нису могли мимоићи Кијука.
На крају – шта поручујете српској омладини, шта нашој интелектуалној елити?
Наша национална визија је позната и јасна. Остао је само рад. Успеха у овој заједничкој мисији нема без отрежњења српске интелектуалне елите и изласка из стања духовне лењости и моралне поткупљивости. Такође, успеха неће бити ни без великог устанка српске омладине из потрошачке грознице и националне неодговорности. Двери су ту да подстакну и дочекају овај духовни и морални препород, као и буђење нове националне свести и родољубља, као дефинитивних предуслова за било какве друге озбиљне промене у нашем народу. Другогпута нам нема.
