Чувени роман-антиутопија Ј.Н. Вознесенске „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ преведен је на српски језик и припрема се за објављивање у једној београдској издавачкој кући. Разговарали смо са преводиоцем романа Савом Росић и замолили је да исприча шта ју је покренуло да се лати тако великог посла и како она види савремене перспективе руске књижевности и публицистике у Србији.
Саво, молим Вас да нам прво испричате о себи. Откуда толико живо и разноврсно занимање за руску књижевност и руску мисао?
Све је јако просто: студирала сам у Русији. Рођена сам 1951. године, завршила филолошки факултет Московског државног универзитета „М.В. Ломоносов“, добивши тзв. „црвену диплому“ за одличан успех. Мој ментор је био изванредан историчар књижевности В.Н. Турбин (нека му је Царство Небеско!). Ја сам пушкиниста, тема дипломског рада ми је била „Књижевна мистификација код А.С. Пушкина“. Узгред, о Турбину. Запамтила сам његов највећи утисак од посете Београда: „Замислите, читав дан идем градом, а сви око мене говоре старословенски“…
И од тада је Ваш живот увек био везан за књижевне преводе?
Не, не би се могло тако рећи. Када сам 1976. године завршила Московски универзитет, обрела сам се, попут витеза из руских народних бајки, на раскршћу. Али је тако испало да су ми читавог радног века у преводима тражили само тачност, а не и лепоту. Зато сам, када сам се после пензионисања по други пут обрела на раскршћу, коначно могла одабрати по своме. Сетила сам се свих оних наших владара и великаша који Свевишњем приносе модел цркве – на фрескама крај улаза у своје задужбине, тј. манастире и цркве, изграђене „за вечни помен душе“, по завету. Помислила сам: наравно, далеко сам ја од њих, али и ја могу нешто учинити како бих макар нечим оправдала све жртве свог народа, како се не бих стидела да погледам у очи тим светим прецима који су сачували српску нацију, језик и Православну веру… Када је започео тзв. распад – заправо насилно дробљење – Југославије, са санкцијама ОУН и осталим иживљавањима, на посао се нажалост није више одлазило да се ради, већ само да се седи. И док су остали улудо траћили време, ја сам кренула изабраним путем: почела да преводим књиге. Књиге које би могле пружити духовну корист не само мени, већ и другима. Моју земљу су у крви дробили, мој народ оптуживали за све смртне грехе, тако да сам морала разјаснити најважније питање: да ли смо збиља криви и шта нам се то заправо дешава. Затим су ме послали на принудни одмор, тако да сам свој рад могла на миру наставити код куће.
Када сам преживела „хуманитарно“ бомбардовање 1999. године, одлучила сам да поклоњени живот употребим на оно што вреди. Тако да се у ова тешка времена трудим да колико могу доприносим зближавању руског и српског народа, ма колико то високопарно звучало. Ствар је у томе што је после пада Берлинског зида подигнут још озбиљнији зид између нас и Русије… О Русији се тек изретка може чути, једино ако се, не дај Боже, сруши авион или деси експлозија… А и онда преносе саопштења западних гласила.
Зато са задовољством преводим не само мог омиљеног Пушкина, него и друге руске класике. На пример, Алексеј Николајевич Толстој је, пре „Хода по мукама“, „Петра Првог“ и „Хиперболоида инжењера Гарина“, написао “Бајке о речним вилама и сврачје бајке”, кратке шаљиве приче. Објављене су у мом преводу 2003. године. Сем тога, успело ми је да остварим оно што ми је пред смрт завештао мој ментор В.Н. Турбин: уз помоћ још једне његове ученице, познате српске песникиње Злате Коцић, објављен је његов роман „Exegi monumentum“ (под насловом “Споменик”). Нећете веровати, Турбин је предвидео да ће се роман прво код Срба појавити! У Русији је засад објављена једино скраћена верзија у књижевном часопису „Знамја“ (застава).
Још су објављивани моји преводи геополитичких и публицистичких књига: “Слом руског комунизма” А.А. Зиновјева, “Основи геополитике” А.Г. Дугина. После безуспешних покушаја да „прогурам“ „Манипулацију свешћу“ С.Г. Кара-Мурзе, морала сам ризиковати да је сама издам (тим пре што ми је Сергеј Георгијевич изашао у сусрет и одрекао се хонорара). Засад могу рећи да је оглед успео – тј. нисам пропала, а књига се продаје.
Активно сарађујем са часописом „Двери српске“, сајтовима www.srpska.ru („Све о Србији на једном сајту“) и Сверуског друштвеног покрета „Косовски фронт“ www.kosovofront.ru.
Па добро, класика, геополитика, али откуд онда епска фантастика?
Е, то је јако занимљиво испало: моју сестру Ружицу Росић – она је историчар уметности – толико је одушевио „Вукодав“ Марије Семјонове да га је превела на српски (помогла сам јој – „Вукодав“ ми се учинио алтернативом вешцу Харију Потеру), чак се нашао и издавач. Јер, код нас се за руске ауторе спонзори не могу наћи ни да их са свећом тражиш! Препуштени смо Западу да нас прождере, на Русе не смемо ни помислити! Зато се свакојаке гадости рекламирају и врло истрајно натурају деци. Управо зато што је главни духовни удар усмерен на децу и шипарце, била сам просто срећна када сам сазнала да постоји књига попут „Касандриног пута, или Пустоловина с макаронама“.
Најзад стигосмо до оног главног! Како Вам је „Касандрин пут“ доспео у руке?
То је прилично дуга прича. Све је почело када сам пре десетак година наишла на сајт „Српски крст“ где је неки посетилац форума поставио питање како да на интернету пронађе дела св. Николаја Српског. Саопштила сам администратору форума адресу одговарајућег сајта, а он ми је са своје стране понудио да им помогнем око превода. Зар сам могла одбити момке који су бранили мој народ још у оно време док је мени самој све било тако магловито и неразумљиво?! (Управо зато сам и почела да читам Зиновјева, Дугина, Кара-Мурзу, како бих се разабрала у ужасним збивањима око себе и разјаснила за мене најважније питање: да ли је мој народ крив за оно за шта га са свих страна оптужују?) Тако сам се упознала са Александром Кравченком, испрва посредно, а потом и лично, када је долазио у Београд. И дан-данас преводим текстове које ми шаље – то је сајт www.srpska.ru, о коме сам већ говорила. Једном приликом ми је наручено да преведем приповетке савремених руских писаца (В. Исхаков, С. Јурски, П. Крусанов, Ј. Мамљејев, О. Павлов, В. Пјецух, М. Рошчин, В. Сорокин, Т. Толстаја, А. Уткин). То сам на једвите јаде успела да преведем. Упоредо сам читала и Виктора Пелевина. Остала сам сасвим утучена и појадала се Александру Кравченку како савремени писци свој дар (чак и кад га имају) мимо праве намене користе. Одговорио ми је да се ни њему савремена књижевност не свиђа… а онда ми је послао „Касандрин пут“ и „Моје посмртне пустоловине“! Кад бисте само знали колико сам била срећна што таква књижевност постоји?! Па сам ето одлучила да обрадујем српске читаоце…
И обратили сте се нама у „Лепту“ поводом ауторских права…
Па да. И у „Лепти“ молба испрва није благонаклоно примљена… Та, и Александар Кравченко Вам је телефонирао, а потом сам већ ја написала…
…а онда се умешала сама Јулија Николајевна Вознесенска, којој смо проследили Ваше писмо, и дала сагласност на превод.
Да! Веома ме је дирнула реакција Јулије Николајевне. Јако сам захвална њој и свима који су из неколико редака писма непознате особе схватили да ја немам комерцијалне циљеве, већ тежим томе да допринесем отпору свему оном непотребном нама и нашој деци, што се насилно намеће! Али ми је то, наравно, придодало одговорности: треба оправдати указано поверење!
Хајде да попричамо о самом преводу. Шта је било најтеже, а шта најзанимљивије у раду на књизи?
Најтеже је било превести део о Касандрином боравку у манастиру. Та, речници су још из доба социјализма, а ја сама – морам признати – нисам нарочито упућена у црквену терминологију. Али увек тежим томе да превод буде без замерке и да тече као по лоју… То је тим пре важно за превод романа-мисије, да злонамерници не би, закачивши се за ситницу, направили „од комарца магарца“ и читаву књигу оцрнили! Зато мој превод неће бити објављен без претходног одобрења у српском манастиру. Мој рођак – он је уметник, фрескописац и иконописац – има познанице у обитељи Враћевшница. Сада тамо шаљем превод и искрено се надам да ће пристати да га прочитају и, могуће, унесу исправке.
А „најзанимљивијег“ у преводу није било. Буквално је читава књига занимљива – изузев описа „авантура“ у Реалности, које очигледно показују сву испразност живота савремене омладине.
Планирате ли да преведете наставак романа „Касандрин пут“ – „Ланселотово ходочашће“ – и друге књиге Ј.Н. Вознесенске?
Наравно, чим завршим оно што сада радим, лаћам се превода романа „Моје посмртне пустоловине“. Оба романа Ј.Н. Вознесенске је читала и моја сестра Ружица, такође плакала и остала усхићена! „Ланселотово ходочашће“ је на реду после „Мојих посмртних пустоловина“, а даље – видећемо…
Значи, имате обиље стваралачких планова? Шта бисте још, осим Јулије Вознесенске, хтели да преводите?
О, да, планова имам напретек! Увек сам се чудила људима који јадикују како им је та-а-ако до-о-осадно! Ја сам пушкиниста, а чак половина Пушкинових дела никад није преведена на српски… Годинама преводим његове стихове, али ме живот – тврдоглавац! – усмерава по своме… Сада истовремено радим на књизи С.Г. Кара-Мурзе „Демонтажа народа“ (аутор је сматра најважнијом у свом стваралаштву).
Али најгорљивије маштам о дебелом-предебелом српско-руском и руско-српском речнику! Пошто тренутно највећи руско-српски речник има свега 50.000 речи. Најпотпунији српско-руски речник (истог обима) је умногоме застарео – саставио га је још 1957. године гроф И.И. Толстој! А колико се отад живот променио! И ето, почела сам од 200.000 речи, и стално га допуњавам…
