Ваљало би кренути од обнове и јачања свести о јединству српског културног простора. А онда ићи даље , корак по корак...
Можда су културни посленици, попут Србе Игњатовића, председника Удружења књижевника Србије, нашег познатог писца и песника , најпозванији да покушају да дају одговор на питања : зашто Србија пролази кроз вишегодишњу агонију којој се не види крај, зашто немамо национални план? Разлог је очигледан - емисари, настављачи дугог и богатог српског књижевног живота, сагледавају реалност из више углова. То чине, пре свега, као истински уметници, ствараоци, као доказане патриоте, али и као учесници општег друштвеног живота. Проблеми, криза и све оно што што иде уз „ Србију у транзицији”, дакле, у ступу прати и културу.
Куда то воде Србију њени политичари ?Дакле, куда иде Србија, а којим би путем и како требало да крене?
– Дозволите да на ово питање одговорим као писац, спомињући наслове неких својих књига. Прва на коју ћу упутити је „Кад смо сви били Тито и друге приче”. Објављена је на време-1994, друго издање 1998, а треће минуле, 2008.Томе ћу придодати књигу с индикативним насловом „Ниже и наниже” из 2005. И књигу песама „ Слепи путник” из 2007. Јасно је да су сви ти наслови „отворене фигуре”, али би мој посао био јалов ако оно између корица не би било и књижевно релевантно. Књижевност се не прави само за овај тренутак, ма колико да је писцу који не жели да буде произвођач пуке „лепе лажи” лично искуство незаобилазно „гориво”. С друге стране, када је реч о „вођењу”- некуда, ма куда- неизбежно се сусрећемо с медијски учестало опретивним појмом „елите”.Она је, наводно, та која треба да буде видовитија од осталих, да пројектује и трасира „правац кретања”. Домановић нам је на ту тему оставио вечни наук. Елита извесно не може бити оно што се данас тако назива : политички „крем”, група тајкуна, нешто звезда естраде...с тим што су уметници пуки прирепак. И није проблем у овом последњем: мало се ко од писаца који су се окушали у политици , да останем при својој бранши, ту прославио.
Србија би много лакше прошла да је у протекле две деценије имала праву интелектуалну елиту са јасним националним планом и програмом.
– Под истинском елитом подразумевам људе високо квалификоване у најразличитијим доменима , савесне, и морално чисте, пожртвоване када је реч не о појединачном и личном, него и о општем добру. Када год смо, у историји, такве људе имали истурене на јавној сцени, Србија је напредовала. Изузетно значајан појам општег добра данас је презрен, компромитован до те мере да је онај ко настоји да дела у складу с њим, и то изведеним до принципа, на оперативној, оптицајној лествици вредности нека врста јавне будале!Када се, и ако се, коначно на сцени појави-успостави истинска елита, обележена побројаном вредностима и способностима, моћи ће да се каже да заиста имамо бољу шансу. Наравно, нисам идеалист-утопист који потпуно запоставља гибање маса и мисли да се све решава једним „кључем”. Али сам свестан да промене у главама најспорије и најтеже. Није лако доћи до освешћења а уједно је погубно бирати „мамурлук” као трајно решење.
Да ли Србија има национални програм? Шта је, по вашем мишљењу, национални програм и шта мора да садржи? Зашто га немамо ?
– Време и историјски проток разнизали су – ако га је икада и било- наш национални програм. Његови обриси су и у прошлости више пута мењани. Мислим да би било најздравије кренути, за почетак, малим корацима. Послужићу се фигуром. Проглашен је недавно велеплан чишћења града. Можда је нешто и учињено, али Београд није, видно, ништа чистији него што је био. Хвала Богу да су на појединим уличним местима постављене јавне пепељаре , али ми и даље пљујемо, бацамо опушке и свакојако смеће , сејемо пластику и трагове кућних љубимаца где год стигнемо. Све се то своди на чињеницу да истинског успеха неће бити уколико и ја, и све моје комшије не променимо навике, не изађемо пред зграду и властитим рукама не уклонимо смеће које су управо неки од нас засејали.Такви, мали кораци, када говоримо о националном програму, потребни су нам у свим доменима. Колико за почетак, да се вратим ономе што ми је најближе , држим да би ваљало кренути од обнове и јачања свести о јединству српског културног простора. А онда ићи даље , корак по корак... Можда ће ово звучати врло неамбициозно и скромно, али ми морамо да будемо свесни да смо мали народ, и то захваћен великим растакањем .Са Светозаром Стојановићем годинама делим опаску о Србима као „великом малом народу”, како то он формулише, с тим што у мојој интерпретацији то значи да смо народ што подједнако пати од мегаломаније и, не мање, од комплекса инфериорности.
Објасните.
– Да у објашњењу кренем обрнутим редом : обичан поглед на све оно што нас окружује , па чак и на промене у језику, показује колики број наших људи дела по принципу да је све туђе некако боље и слађе. Наравно, на делу су бројни и моћни механизми који такво уверење подстичу. Иза њих, јасно, не стоје наши пријатељи. Чак је пиање, уколико је неко слаб, у видном посрнућу и посукнућу, колико истинских пријатеља има. На слабог су сви, па и комшије, склони да насрну, не би ли штошта и себи прикројили. У исти мах наша традиционална мегаломанија је у бити наша разметност.Толико, наводно, имамо свега и свачега да нам претиче и за одбацивање! Нама, да се вратим књижевности, и класици мало значе. Заборављамо писце које не бисмо смели да заборавимо, не прештампавамо их, не обележавамо њихове јубилеје. Шта ће нам они кад пристижу самопроглашени и „новокомпоновани”, медијски развикани генијалци , макар да је и њима, као и онима који их славе и медијски подржавају и даље проблем конгруенција-односно слагање рода, броја и падежа!Својевремено је од Цанкара, типичног елементарног реалисте, Тарас Кермаунер, словеначки есејист негда омиљен у Београду, направио постмодернисту. Адаптирао га је за ново време. Код нас се, међутим, појављују антологије с циљем да се до краја „побркају лончићи”. Сви писци који су писали на српском језику по универзалном и једино ваљаном начелу су српски писци. Њиховом пореклу, макар било и мањинско , свака част! Али то је, наравно, некњижевна ствар, ствар грађанског опредељења. Свако накнадно „ разбрајање” , поготову класика, чист је фалсификат, игра с мртвим душама! Али, ето, и то је данас могуће.
Коме је у интересу да Србија лута без јасне водиље – националног плана ?
– То лутање је оно што иде на руку, погодује, у интересу је- како год хоћете- непријатеља и одрода. Посебну пажњу треба обратити на ову другу реч. Наш језик је старији и мудрији од свих нас, а чињеница да постоји права реч говори да је појава давно препозната и вајкадашња, нешто са чиме смо се и у прошлости сретали и што нас је саплитало.
Шта је од приоритетног значаја за нас као за народ који полако губи и национални дух, традицију , своју културу, идентитет ... Коначно, има ли наде за српски народ ?
– У једном од претходних одговора дефинисао сам скромни, почетни приоритет- наравно, из властитог угла. Умнији од мене извесно могу да формулишу значајније и више приоритете. А наде има, док има и живота. Оно што је свакако потребно јесу боља економска ситуација, виши наталитет, очување и развој кључних институција...све што омогућава живот потпунији и смисленији од голог опстанка.
Прокоментаришите проблем Војводине , војвођански Статут , односно упорну тежњу српске актуелне власти регионализацији, односно, цепкању Србије.
– Када говоримо о Војводини, регионализацији гледамо, у ствари, репризирану репризу. Било би комично да не прети трагичним исходима. Да ли ћемо се, још једном, исказати као народ склон нехају и забораву, кратком памћењу ? Треба поново читати Стерију, још једног полузаборављеног класика. Добра је и она крилатица Бране Црнчевића : „ Колико Србија треба да буде мала да не би била велика”. Планери и арбитри глобалне политике изгледа да би радије да нас увере у веродостојност наводног пророчанства Тарабића.
Како оцењујете политичку атмосферу у земљи- уз постојеће - економске, друштвене, проблеме ?
– У целој овој причи приметна је, и мислим да је то најопасније, чувена девиза „ Спасавај се ко може”. Макар и на штету ближњих, по сваку цену. Овим одговором ризикујем да ми се пришије оно што сам давно чуо, наиме да сам „ ј.... моралист ”. Подсетио бих, међутим, на знамените француске моралисте. Колико знам, њима нико није саветовао да „ иду у цркву”.
Често се коментарише да постоје две Србије - „прва” и ” „друга” Србија . Колико УКС то осећа на својој кожи ?
– Пошто је Србија „превелика”, заиста се интензивно ради на томе да се она уситни.Усрећитељи и трансформатори Србије вероватно би желели да виде једну, другу, трећу, девету ... Србију. Недавно сам био у прилици, говорећи на једном заиста народном скупу у име УКС, да кажем како нас занима права Србија. На остатак вашег питања желео бих да одговори „ бела књига” о УКС, а надам се да ће се она, једног дана, и појавити.
Да ли то значи на је авангарда нашег друштва, интелектуална елита разједињена?
– Интелектуална елита није само разједињена него, у овоме часу, не функционише или и не постоји. Постоје само парцијални интереси и удруживање зарад њихове реализације. Да би била присутна- не у смислу какве формалне конституције интелектуална елита мора да испуни барем неке од претходно поменутих критеријума. И у Брозово доба било је евидентно да је тзв. интелигенција добрим делом „ роба ” коју је лако купити.данас је цена још нижа. Глобални ментори то добро знају и нимало не крију. Ипак, не сумњам да прави људи у бројним поменутим областима постоје. Оно што мањка, да се изразим „ научно”, јесте кохезиона сила.
Није ли дошло време да се ствари назову пуним и правим именом, односно у јавности јасно прозову пре свега, Срби на позицијама, који уништавају темеље споственог народа, односно, угрожавају национални интерес?
– Одговарам у сопствено име : и као „ ј... моралист” јер никада нисам био склон ћутању. Као писац настојим да оно што мислим и доживљавам артикулишем на књижевно релевантан начин. Али нисам бежао ни од публицистике- новинских коментара, на пример, само ако ми се где указало парче јавног простора. Али и тог простора изгледа да је све мање. За крај желим да одговорим наводећи једну песму из своје књиге „ Слепи путник”. Њен наслов довољно говори: „Исповест бившег народног јунака у трамвају”.
Добар дан, добри народе!
И потамо се мало, да чича седне.
Одавно нисам кадар стићи ни утећи.
То може право горско звере-
Хајдук, комита, ускок,
Створ вичан опстанку у злу
И на страшну месту.
Само нас, таквих јунака, нема
ни семенка на видику.
Уче нас дисању на сламку
да не почините ништа лудо.
Ал зло стрпљиво чека,
на мосту ко и на ћуприји.
Беганова мајка никад не заплаче.
Највећа је мудрост трпен-спасен.
Зато намири друмарину,
крвнику дај крварину.
Ако устреба, поново водај опанке!
Буљук, на крају, епских издајица
Прогута станица-ругалица :
Док кућа гори,
Баба се сита начешља!
