У лето 1940. године је готово читава Западна Европа била под контролом хитлеровске Немачке. У новембру су се Берлинском пакту између Немачке, Јапана и Италије придружиле Мађарска и Румунија, а 1. марта 1941. године и Бугарска. Пакту се 25. марта прикључила Југославија. Хитлеровцима се отварао пут ка границама СССР, и нико није претпостављао да изненада може настати збрка. Али се то „изненада“ десило.
Већ 25. марта увече су у Југославији почеле демонстрације протеста - у Београду, Сплиту, Крагујевцу, Цетињу и другим градовима. Група родољубиво настројених официра је у ноћи између 26. и 27. марта извршила државни удар. На чело владе је дошао командант ваздухопловства југословенске војске армијски генерал Душан Симовић.
Земља је ту вест дочекала с ликовањем. За народ је промена владе пре свега значила отказивање срамотног споразума са хитлеровским блоком и наду у јачање веза са Совјетским Савезом. Ка сталном представништву СССР у Београду су се сливале колоне са хиљадама демонстраната које су ишле под паролом „Савез са Русијом!“. Зграда нашег сталног представништва се налазила у близини немачке амбасаде, и демонстранти су се пробијали даље ка Немцима са паролама: „Доле пакт“, „Доле Хитлер!“
„Југословени су полудели!“ - изјавио је Хитлер. Фирер је истог дана саопштио фелдмаршалу Кајтелу и генералу Јодлу да се почетак рата са СССР помера на јуни и потписао Директиву бр. 25 о нападу на Југославију.
У ноћи између 5. и 6. априла 1941. године у Москви је потписан Уговор о пријатељству и ненападању између Совјетског Савеза и Југославије. Неколико сати касније су немачки бомбардери већ просипали бомбе на Београд. А СССР је добио привремени предах - оно чему је Стаљин из све снаге тежио.
Чија је то заслуга? Све досад се сматрало да је једино тачна верзија о изјашњавању југословенског народа под руководством комунистичке партије Југославије. Међутим, недавно пронађени документи потврђују да руководство комунистичке партије није било покретач наглог југословенског заокрета, пошто напросто није било у току догађаја који су на помолу. Прокомунистичке пароле београдских демонстрација и учешће партијских функционера у њима - све се то десило сустижући политичке акције које су се већ збиле и које су комунисти покушали да приклоне себи.
А шта се заправо догодило? Густи вео тајности је годинама скривао одговор. Међутим, аутору ових редака је почетком 2000-их успело да у архивама МИП СССР и Југославије пронађе раније непознате документе који омогућавају да се на нов начин погледа на догађаје од пре 65 година.
ПРЕГОВАРАЧ
Народни комесар иностраних послова СССР В. М. Молотов је 14. марта отправнику послова СССР у Југославији В.З. Лебедеву послао шифровану поруку: „Гласине о томе да се у Москви воде преговори и да се припрема потписивање војног савеза између Југославије и СССР представљају измишљотину. Те гласине се шире у циљу дезинформисања…“ Међутим, управо у то време су највиши војни кругови у Совјетском Савезу сачињавали план одвајања Југославије од хитлеровске „осовине“. У том циљу је у Москву с тајном мисијом стигао специјални преговарач који је заступао антинемачки настројене југословенске официре - Божин Симић. У време када је Молотов слао шифровану поруку о такозваним гласинама, Симић се већ две недеље налазио у совјетској престоници, а до београдског преврата је преостало свега 10 дана.
Контакти са Кремљом су после промене власти у Београду активирани и постали званични: у Москву је стигао предлог новог председника владе - генерала Симовића - да одмах почну преговори о склапању уговора. Совјетски амбасадор Лебедев је већ 31. марта добио још једну шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да „Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре. Боље је да преговори почну у Москви и заврше се у Београду. Добро би било да Божин Симић буде у саставу делегације“…
А ко је Божин Симић? Испоставило се да је то један од активних чланова српске родољубиве организације „Црна рука“ у којој су већином били виши и млађи официри. Та се организација испрва звала „Уједињење или смрт“, али су јој вео тајанствености око ње и скоро мистични обреди посвећивања кориговали име. Састанци су одржавани тајно у мрачним просторијама, а на столу покривеном црним столњаком је горела свећа. Поред је лежао статут организације и револвер. Сви су се заклињали да ће умрети за ослобађање и уједињавање Југословена. Кршење статута се кажњавало смрћу.
Тај савез се од дана свог оснивања бавио ликвидацијом оних који родољубивом покрету нису по вољи. Руке оснивача организације чак су пролиле крв последњег краља Србије из династије Обреновића, убијеног заједно са женом у дворцу 30. маја 1903. године. Један од завереника је био… Божин Симић.
Исти је имао прсте у још једном крупном злочину у који је „Црна рука“ била умешана - убиству надвојводе Франца Фердинанда са супругом у Сарајеву 1914. године (Божин Симић је у судском процесу у Солуну за ту „акцију“ у одсутности осуђен на 15 година затвора). Симић је од 1916. до 1918. године боравио у Одеси у саставу српске војске. Потом се дуго крио у емиграцији у Аустрији, Швајцарској, Француској, а 1925-1926. године је био у СССР и, према разним изворима, „сретао се са представницима ГПУ (Државна политичка управа, претеча КГБ)“. Симић се у Југославију вратио 1937-1938. године и, сада је јасно, није седео беспослено.
Божин Симић се већ после рата присећао како га је облио зној када му је током ноћног пријема у част потписивања совјетско-југословенског уговора, Стаљин, стискајући му руку, значајно рекао: „Да, црна рука“. У то време су Немци већ бомбардовали Београд.
ВЕЛИКИ КОНСПИРАТОР
У архивским материјалима истраге о раду „Црне руке“ (вођене 1917. г.) често се спомиње још једно име - Мустафе Голубића. Добар познаник и млађи сарадник Божина Симића, Голубић се карактерише као један од најактивнијих чланова савеза, умешан у најчувеније акције, укључујући „сарајевску епизоду“.
Међутим, данас можемо тврдити како „Црна рука“ уопште није била главна у Голубићевој биографији. Оно најизразитије у његовом животу било је везано за другу тајну организацију - совјетску обавештајну службу. И за обавештајца Голубића је настао звездани тренутак пре 65 година - у пролеће 1941. године. Управо је Голубић по задатку Центра водио читаву „београдску интригу“ - уз помоћ својих сабораца (укључујући и оне из „Црне руке“) је преко генерала Симовића покренуо предлог совјетском руководству за склапање уговора, коме је као увод послужио мартовски преврат.
Босански Србин из сеоца Стоца у забити Херцеговине, Мустафа се родио 1891. године у крају који се већ 500 година налазио под Турцима. Мустафа је постао популаран у читавом Београду када је за опкладу скочио у воду са језиве висине - са моста преко Саве. Неустрашивог младића су запазили и доспео је у службу код једног од руководилаца српске четничке организације Војислава Танкосића, једне од кључних фигура „Црне руке“. У Првом светском рату је ратовао око годину дана, а 1915. је доспео у Русију. Није јасно ко га је послао овамо с налогом да пребаци у отаџбину Србе из руског заробљеништва, али се тиме извесно време бавио.
Управо од тог тренутка почиње нешто попут недоречености или извртања код Југословена који су Мустафу познавали. Поједини наговештавају како га је већ 1915. године у Русији врбовала царска охранка (тајна политичка полиција) и како је за њу радио до октобра 1917. године. Али за то нема ниједне документоване потврде. Зато има посредних потврда да се у исто то време зближио са масонима - Мустафа се обрео у Швајцарској као стипендиста масонске ложе на правном факултету. У анкетном листићу који је у Москви попунио 1938. године, Мустафа Мухамедович Голубић је за себе писао да је разведен, рођаке није видео преко 12 година. Од 1920. године ради у ОГПУ (Обједињена државна политичка управа при Савету Народних Комесара СССР) и Коминтерни.
Мустафа је више пута (и дуже време безуспешно) покушавао да московском руководству докаже несумњиву корист „Црне руке“ и инсистирао на везама са њом. То му је у службеним карактеристикама ОГПУ замерано: „Негативна Голубићева црта - воли да се уплиће у сваку ствар ако има везе с политиком. На пример, предлог да нас повеже с организацијом „Црна рука“, и поред категоричног налога да се осим свог делокруга ничим другим не бави“. У личном досијеу је истакнуто: „У свом раду се по правилу ослања на људе своје националности (Срби). Ту се изгледа испољавају национално осећање, широка познанства са српским круговима и нарочито са круговима организације „Црна рука“, чији члан је Голубић својевремено био и према којој Голубић има одређене симпатије“.
У шаролику биографију Голубића су уплетене чувене акције совјетске обавештајне службе - учешће у организацији атентата на Лава Троцког у Мексику, у операцијама отмице „непријатеља совјетског народа“ генерала Кутјепова и Милера (руководилаца Руског општег војног савеза са штабом у Паризу). Истина, Мустафа себе није сматрао совјетским официром - није имао никакав војни чин. Зато га земљаци у својим белешкама упорно називају пуковником, па чак и генералом НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова; претеча КГБ).
Суграђани са задовољством причају легенде о њему - на пример, о томе како је Мустафа био Стаљинов пријатељ и да је вођа зато пушио дуван „Херцеговина-Флор“, да му је Мустафа набављао дуван у свом завичају у Херцеговини. Или о томе како је у Енглеској украо тенк. Или о његовој вези са холивудском филмском звездом Гретом Гарбо. Узгред, у Лиону је стварно украо цртеже новог авиона - француска обавештајна служба је само могла да немоћно шири руке.
За „мајстора конспирације“ Мустафу Голубића су Београдски преврат и совјетско-југословенски уговор били последња велика операција. У време преврата готово да се није ни крио, те зато није било тешко да му се уђе у траг..
Предат је Гестапоу 7. јуна 1941. године у Београду, ухваћен је сањив. Стрељан је 26. јуна после три недеље мучења. Пре стрељања су га везали за клупу - више није могао да стоји ни да хода.
