Подела
Назив Украјина први пут се јавља у XIV веку када су те земље улазиле у састав Велике Кнежевине Литванске. Првобитно тај термин није имао етничко, већ чисто географско значење. У XVII веку је у саставу Пољске постојало “хетманство Руско Украјинско”. У Московском царству, а потом у Руској империји Украјину су обично називали Малорусија не у увредљивом смислу, већ на плану означавања историјског језгра Руске државе и руске народности: у том смислу верзија садашњих украјинских националиста о пореклу појмова “Малорусија” и “Великорусија” по аналогији с малом и великом Грчком одговара стварности. Православна вера коју је већина Украјинаца исповедала одувек је била најважнији чинилац који је окупљао Великорусе и Малорусе. Православље је имало пресудан утицај на историјски избор украјинског народа средином XVII века с ким ће бити: с Пољском, Турском или Московијом. Оно је потом допринело интеграцији украјинске козачке врхушке у редове руског племства. Интеграција се међу најнижим сталежима одвијала спорије, сачувале су се битне језичке и културне разлике, али је све до револуције 1917. године самоназив већине руских Украјинаца и даље био “Малорус”. Чак су и у годинама грађанског рата, како сведочи кубански генерал Шкуро, сељаци Полтавштине говорили: “Якi ми укрaiнцы! Ми русскie! Tiлькi ми кaзaки”. (Какви смо ми Украјинци! Ми смо Руси! Једино што смо козаци.)
Истакнути чешки слависта Л. Нидерле је у свом класичном делу “Словенске старине”, објављеном 1920. године, тврдио: “Диференцијација између Велике и Мале Русије... углавном потхрањивана од стране политичких чинилаца, чак ни сада није зашла толико далеко да оповргава фактичко јединство руског народа, које... увек поуздано повезује његове поједине гране. И дан-данас су... разлике те три гране руског језика мање значајне од разлика у немачким или француским дијалектима подвукао Ј.Б.”.
Али, векови иностране и иноверске владавине оставили су трага у Украјини. Услед вековног циљаног притиска, већина племића Пољске с руским пореклом прешла је у католичанство и попримила пољске традиције. Људи нижих сталежа нису тако радо мењали веру, али је и за њих пронађено средство: црквена унија.
Покушаји увођења уније започети су још за галицког кнеза Данила Романовича, средином XIII века, али су тек крајем XVI века крунисани релативним успехом. Склопљена је Брестска унија и створена грчко-католичка црква која је постала главни браник пољског и католичког утицаја. У првом реду у Западној Украјини која је током подела Пољске прикључена Аустријској империји. Тамо је просвећени апсолутизам Хабзбурговаца удахнуо нови живот дотад снужденом украјинском унијатском духовништву. Грчко-католичка црква доживела је успон и постала делотворна политичка снага. Временом је постала главни надахњивач украјинског националног покрета.
Аустријска влада је крајем XIX века почела да подржава украјинске националисте, тежећи да их искористи за отцепљење Украјине од Русије. Пуном паром је пропагирана идеја стварања јединствене Украјине у чврстом савезу с Аустријом на челу са заједничким монархом из династије Хабзбург. За живота једног нараштаја, захваљујући моћној државној пропаганди извршена је смена националне самоидентификације. Док су још 1907. године посланици Западне Украјине у аустријском рајхсрату своју фракцију називали “Руски парламентарни клуб”, уочи Првог светског рата реч с кореном “рус” била је забрањена. Већ 1914. године човек је само за то што се сматра Русином ризиковао да буде стрељан.
Дакле, у XIX веку су се развила два центра препорода украјинске националне свести. Први у Русији, где већ од 20-30-их година XIX века настаје књижевност на украјинском језику (“малоруском наречју”, како се тада називао). Испрва су то биле записане народне песме и думе (украјинске епске народне песме), стихови (“Кобзар” (народни певач) Тараса Шевченка), потом прозна дела. Украјински писци у Русији користили су стару руску ортографију с “јатовима” и т.сл. знатно прилагођенију украјинској фонетици него великоруској. Приврженост традиционалној ћирилици постала је политички символ. Током грађанског рата су бивше присталице Петљуре, које су се залагале за савез с Дењикиновим белогардејцима, своје апеле писале на украјинском предреволуцијском руском графиком.
Упоредо с тим, у Галицији је уз подршку аустријских власти настао други центар који је имао за циљ да докаже исконско туђинство између руског и украјинског народа, њихове културе, па чак и језика. Смишљена је “украјинска азбука” на бази знакова фонетске транскрипције. Мешовити жаргон пољско-јеврејско-украјинске малограђанштине Лавова проглашен је за основ “украјинског књижевног језика” на коме још дуго после тога нико није могао писати ни у аустријској, а у руској Украјини тим пре. “Украјинска школа историографије” на челу са М.С. Грушевским, упркос очигледним чињеницама, почела је доказивати да је назив “Украјина” старији од назива “Русија”, изводећи га не од речи “окрајина” (крајина), већ од “крај” (у смислу земље). Успут су ти “историчари” измишљали мит о наводном финско-угарском пореклу Великоруса за разлику од “чисто словенског” порекла Украјинаца.
Карактеристично је да је знатан део руских либералних интелектуалаца такве огледе поздравио. Псеудоисторијске и псеудолингвистичке измишљотине нису наилазиле на аргументован отпор од стране руских научника. Либерална јавност је на антируски патос проаустријског “украјинског препорода” благонаклоно гледала као на једно од средстава за подривање “проклетог царизма”. Грушевски је постао један од истакнутих чланова међустраначке масонске асоцијације која је идејно припремала свргавање монархије, и у којој су били руководиоци свих главних опозиционих странака. Управо на његово наваљивање асоцијација није названа “Велики Исток Русије” већ “Велики Исток народа Русије”. Самим тим се истицало да се Русија после слома царске власти мора распасти на низ националних саставних делова.
Дакле, у предвечерје револуције већ су постојале две Украјине у смислу државне припадности, језика и политичких наклоности. Граница међу њима никако се није поклапала са државном границом између Русије и Аустрије. Када је букнула револуција, показало се да је тло за попримање идеологије “украјинизма” у руском делу било малтене боље припремљено него у аустријском.
Совјетско време
Међутим, “Украјинска народна република” успостављена крајем 1917. године у Кијеву није била дугог века. Скоро истовремено је у Харкову проглашена “Украјинска совјетска република”, и у Украјини је, као и у читавој бившој Империји, букнуо грађански рат. Бољшевичка влада у Петрограду, на наваљивање Немаца признавши кијевску Централну Раду, заправо је свакојако подржавала совјетску Украјину. Немачка окупација Украјине привремено је зауставила процес совјетизације, али је он после пораза Немачке у Првом светском рату поново стекао пуни замах.
У Украјини се борило неколико снага, међу којима су главне биле следеће три: бољшевици, руски белогардејци на челу са Дењикином и украјински националисти на челу са Петљуром. У Западној Украјини је после распада Аустро-Угарске проглашена “Западно-Украјинска народна република”, међутим, ускоро је окупирала пољска армија. Петљура је, покушавајући да избегне рат на неколико фронтова, то освајање признао, чиме је од себе одбио многе бивше саборце. Петљурина армија је 1919. године била сабијена на омањој територији Волинске земље, притиснута између белих, бољшевика и Пољака. Сепаратисти нису више представљали никакву озбиљну политичку снагу.
Бољшевици су у годинама грађанског рата фактички иступили као изражаваоци пројекта одвојеног државног развоја за совјетску Украјину у федерацији с оним земљама где су победили комунисти таква ће федерација, како се тада чинило, ускоро постати светска. Тиме се, између осталог, и може објаснити коначан успех црвених у Украјини. Међутим, показало се да је тај успех илузоран.
Совјетско-пољски рат 1920. године, који се завршио тешким поразом Црвене армије, довео је до поновне поделе Украјине. Лењин је Пољацима препустио не само Галицку него и Волинску. Буковину је још раније заузела Румунија. Највише среће имало је Закарпатје које је (под називом Подкарпатска Русија) добило аутономију у саставу Чехословачке републике.
Током прва два десетлећа Украјинска ССР се заснивала на прећутној алијанси између бољшевика и оног дела буржоаске елите који је још пре револуције себе сврставао у Украјинце. Та је алијанса била усмерена на физичку ликвидацију русофилских украјинских интелектуалаца, на брисање руског језика из школских програма и јавног живота у замену за лојалност совјетској власти. У републици су у најмању руку до 1934. године, како је сад постало познато, деловале националистичке масонске асоцијације, надахњујући совјетску политику украјинизације.
Истоветни процеси одигравали су се и у Западној Украјини. Тамо је украјинизацију олакшало то што је 1914-17. године око пола милиона Руса добровољно напустило отаџбину заједно с руском војском у повлачењу. Пре рата снажна странка “москвофила” губила је утицај, али јој је опет на изборима 1928. године успело да одређени број посланика прође у пољски сејм. Порастао је уплив унијатске цркве која је 1929. године покренула стварање “Организације украјинских националиста” (ОУН). Уочи Другог светског рата се претежна већина становништва Украјине с обе стране совјетско-пољске границе није више осећала Русима, већ Украјинцима. Но, карактер те самосвести се оштро разликовао. Док су једни себе сматрали совјетским грађанима, нераскидиво повезаним с руским народом, други су укључивање 1939. године у Совјетски Савез сматрали “окупацијом од стране Русије”. Зато је Западна Украјина постала снажно жариште антисовјетског оружаног отпора који је тамо беснео до 1952. године (а по неким другим сведочењима до средине 60-х).
Стаљински курс који се јасно зацртао од средине 30-х година, скршио је лењинску конструкцију украјинске “национално-бољшевичке” алијансе. Постављање задатака “социјалистичке изградње” и начини њиховог решавања довели су до катастрофе: гладопомора; сећање на њу и дан-данас користе украјински националисти у антируској пропаганди. Без обзира на то што је глад 1932-33. године постала заједничка недаћа свих одреда пољопривредних региона Европског дела СССР, националистичка пропаганда је описује као антиукрајинску акцију руске власти. То је, разумљиво, дало нови подстрек украјинској самоидентификацији, и то “полазећи од супротног”: бити Украјинац значило је не припадати совјетском-стаљинском-руском систему. После тог раздобља практично сви житељи Украјинске ССР нису више себе замишљали другачије до Украјинцима не толико по етничком статусу колико по менталној самоидентификацији.
Међутим, основна етнокултурна подела на Западну и преосталу Украјину, настала још у доба аустријске владавине, не само што и данас живи, већ и стиче још оштрије политичке обрисе. Притом се утицај Западне Украјине, како показују недавни избори, проширио далеко изван граница три области Галиције. Још су 50-60-х година прошлог века дошљаци из Западне Украјине успели да заузму чврсте позиције у совјетској партијско-политичкој елити Украјине.
Балканизација Украјине као пуцањ у Русију
Када је после Првог светског рата на Балкану настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. г. Југославија), многи њени грађани су сматрали да припадају јединственој нацији. Та и дан-данас Срби и Хрвати пишу на једном језику (он се чак и данас, без обзира на херојске напоре националиста с обеју страна, уобичајено зове српскохрватски), само једни ћирилицом, други латиницом. Међутим, разлика вероисповести се показала кобном у овековечавању раскола двају блиских народа који је 1990-х година политички уобличен. Ако погледамо данашњу Украјину, видећемо да у њој има малтене више линија које цепају нацију него у бившој Југославији. Осим поделе на грко-католике и православце, и сами православци се у Украјини деле на приврженике Московске патријаршије и аутокефалисте. Сви су Украјинци наизглед обједињени једним етничким самоназивом, али он на Западу и Истоку има различит смисаони призвук. Осим тога, четвртина житеља Украјине себе не сматра Украјинцима, и још најмање четвртина, сматрајући себе таквима, ипак не зна како ваља “державну мову” (државни језик). На Криму је стање још сложеније због кримско-татарског питања. Два хришћанска етноса и један муслимански зар није Крим аналог Босне?
Током председничких избора у Украјини пре десет година није било основа да се говори о могућој балканизацији суседне земље, и поред тога што су се наведене разлике и тада осећале. Сада је напетост политичке ситуације у Украјини за ред величина већа, што чини оправданом бојазан да је грађански сукоб вероватан. Постоји озбиљна опасност да један део Украјине не призна легитимност избора и створи алтернативне структуре власти.
Важан услов појаве грађанског рата представља и политичко омеђавање територија (Север и Југ САД, “црвени” центар Русије и “беле” козачке крајине и т.сл.). Симпатије према председничким кандидатима оштро су подељене по регионима Украјине. Притом то разграничавање има историјске корене. Ако упоредимо административну поделу совјетске и садашње Украјине с истом поделом у Руској империји, видећемо да су за Јануковича гласале бивша Харковска, Јекатеринославска, Херсонска и Таврическа губернија, тојест она територија коју су Руси и Украјинци током XVIII-XIX века колонизовали и која носи историјско име Новорусија. Та је територија у годинама револуције била произвољно укључена у састав Украјинске републике, прво буржоаске а потом и совјетске. За Јушченка су пак гласале бивше аустроугарске области и запад Малорусије у правом смислу речи.
Вероватни сукоб у Украјини сасвим може постати повод за Запад да уведе своје “миротворне” снаге на њену територију. Та то је жуђени “Дранг нах Остен” и “животни простор” на Истоку! Притом Запад може игнорисати легитимност Јануковича, ако њега изаберу за председника, исто онако као што је Запад игнорисао легитимност Милошевића. Штавише, суседну Русију, слично Србији, може оптужити за започињање конфликта.
Раскол украјинске нације већ је постао стварност на последњим изборима. И све досад ни власт ни опозиција нису успеле да предложе прихватљиву формулу превазилажења тог раскола. “Антируска идеја”, која је све донедавно представљала такву формулу, сама по себи више не уједињује Украјинце од Доњецка до Лавова, пошто је Украјина већ тринаест година независна од Русије. И све док сами Украјинци тај раскол политички не сахране, претња грађанског крвопролића и распада Украјине ће постојати.
