Шта је заједничко Русији и Србији? Зашто је толико чврста и нераскидива веза између двају братских народа? Зашто нам је толико неопходна и важна та малена земља, тачка на карти света, измождена и измрцварена од немилосрдних стрвинара, смлављена али не и сломљена? Зашто? Јер, ни нама самима није лако.
Руси и Срби су у читавој историји били нераскидиво повезани заједничким коренима и заједничком Православном вером. Пре свега, Православље је обједињавало и подстицало на постојање и развој двеју држава - Србије и Русије. Током XIII-XV века када се Руска налазила под монголско-татарским јармом, управо Москва уобличава своју политичку мисију: заштита хришћанског света и чување Православне цркве од завојевача и иновераца. Русија је од тог тренутка узела под своју заштиту братски истоверни народ који је својом оданошћу и добрим делима не једном добрим за добро узвраћао.
Политика руских царева према балканским народима остајала је непроменљива, независно од тога којој династији припадају. Руски народ је увек и у сва времена у тешком тренутку без размишљања прискакао у помоћ својој браћи по вери, по крви, по култури и традицијама.
Верујућа Русија се одвајкада зове Света Русија. То духовно звање је вековима заслуживано светим, саборним животом руског народа. За верујућу Србију се усталио и вековима очувао сличан назив - Небеска Србија. Сваки православни Србин зна циљ и крај свог овоземаљског живота - чека га Небеска Србија.
Појмови Косово и Небеска Србија су нераскидиво повезани у свести верујућег српског народа. Најважнији за Србију догађаји су означили почетак тих појмова: бој са Турцима на Косову пољу 1389. године, а после њега - 500-годишњи турски јарам. Мученички пораз Срба у Косовском боју је на духовном плану представљао победу. И та је победа вековима напајала веру и наду српског народа.
Косово поље за Србе (1389. г.), као и Куликово поље (1380. г.) за нас, представља полазну тачку схватања себе као једног народа!
Српски Крст - тај појам се током векова усталио услед невероватних искушења и мука који су задесили тај малени народ коме је успело да истраје и сачува своју веру, беспоговорно носећи свој претежак Крст.
Данас се историја XIV века опет понавља. Онда су то били Турци, док сада светске силе удруженим снагама покушавају да сломе дух непокорног народа. На Косову живи много Албанаца - муслимана и Запад стално провоцира њихове сукобе са Србима, подржавајући при томе Албанце како би са тог места протерао Србе и истребио свако сећање на Косово поље. То је свесна политика уперена против православног народа. И, како кажу Срби, ускоро им неће преостати место за живот на земљи. Једино ће се у Небеској Србији увек за њих наћи место.
Ближи се ново прекрајање света. И, као што је већ не једном било, деоба је почела од Балкана - од Србије - стратешки важне европске раскрснице и најзападније православне државе Европе.
Управо је та малена и беспомоћна земља прва устала у нашу заједничку одбрану и одбрану наше православне вере. По речима познатог америчког политичара, „после растурања Совјетског Савеза, преостаје нам последњи непријатељ - Православље“.
Ово тешко доба Срби зову ново Косово Поље. Они су већ одавно свесни и помирени са својом судбином.
У мору суза и очајања чују се тихе речи, као последњи крик душе: „немамо се више у кога уздати, осим Бога и Русије“.
Још тиња нада у срцима људи, још гори и греје срце пламичак Свете и Неуништиве Православне Вере. И сва очекивања српске браће везана су за нас - Русе! С надом и вером они изнова и изнова окрећу своје погледе, уморне од удараца судбине, ка нама - својој браћи.
