Сваки народ своје овоземаљско битисање гради у складу с оним представама и оним духом који у дотичном народу преовладавају. Тај дух је по правилу условљен и условљава овоземаљску мисију свакога народа. Мисију Русије су свети оци дефинисали као силу која задржава ширење зла у Васељени. Према сведочењима истих тих светих отаца, Русија ће ту мисију имати све док траје света и века.
Руси су и раније, и сада, и увек деловали у складу са смислом те велике мисије.
Таква тврдња се очигледно може приказати на примеру историје руске флоте носача авиона која је од тренутка свог настанка па све до данас у себи носила идеју обуздавања ширења "тајне безакоња".
***
Десило се тако да је руска флота носача авиона од самог настанка, за разлику од носача авиона САД и других земаља, имала за циљ решавање најплеменитијег геополитичког задатка који је човечанство икада имало. Не сузбијање народа "отпадника" или безобзирно ширење сопствених трговинско-економских интереса, већ остваривање очекивања читавог Православног Света - ослобођење II Рима - Цариграда и подизање Часнога Крста на саборну цркву св. Софије.
Православне државе су вековима настојале да ослободе древни град који је ударио темељ православној државности. Учинило се да се то могло извести током Другог Отаџбинског рата. Тај рат је започет покушајем германске цивилизације да потисне православце, разједини их, прекине њихов буран развој... Тај рат је требало да се заврши тријумфом васељенског Православља и његове творевине - Руске Цивилизације. То би посведочио и нови Часни Крст на Саборној цркви св. Софије у Константинопољу.
Коришћење аероплана у војне сврхе представљало је новину, док је њихова примена у решавању војно-поморских задатака представљала чудо невиђено. Активна истраживања у тој области прво су довела до појаве хидроавиона, тј. аероплана способних да узлећу са водене површине, а потом и до бродова-носача авиона; на њима су хидроавиони допремани до места извођења војних операција. На почетку Првог светског рата у Русији су од неколико помоћних бродова створени такви носачи хидроавиона који су изузетно успешно дејствовали у Црном мору, у правцу Цариграда.
Почетком рата су кроз мореузе у Црно море упловила два немачка линијска брода на којима су биле подигнуте турске заставе. У почетку су ти бродови постизали велике успехе осипајући паљбу по руским црноморским градовима. Убрзо је руска флота сузбила претерану жустрину немачко-турских снага, приморавши те бродове да се повуку назад у мореузе. Руси су после тога одлучно развијали постигнути успех. У тој фази су најважнију улогу опет одиграли носачи хидроавиона.
Прва ваздухопловна школа у Русији отворена је у Севастопољу; уочи Другог Отаџбинског рата отворио је лично владар-император Николај Други. Дипломци те школе чинили су језгро руских поморских пилота. Црноморска флота била је попуњена хидроавионима М-5 и М-9 домаће производње, конструкције талентованог руског инжењера Димитрија Павловича Григоровича. Такав летећи чамац развијао је брзину од 110 км/сат и носио до 550 кг терета.
Руска морнарица на Црном мору је током 1915-1916. године имала главни задатак да спречи снабдевање Стамбола каменим угљем из унутрашњости Турске. То снабдевање је вршено поморским путем дуж црноморског приобаља, пошто Турци нису имали железничку пругу унутар земље.
Носач хидроавиона, носећи до 10 аероплана, са бродовима у заштитници приближавао би се турској обали на растојање од 15-20 километара. Ближе се није могло прићи пошто би руски бродови доспевали у зону дејства снажне обалске артиљерије. Хидроавиони су се спуштали на воду, узлетали, бомбардовали циљеве и враћали се на носаче хидроавиона.
Хидроавиони црноморске флоте су 6. фебруара 1916. године по први пут самостално бомбардовали турску луку Зонтулак, без подршке артиљерије са бродова. Оба руска носача хидроавиона су се у пратњи торпедног разарача приближила турској бази и на удаљености од 15 км од ње спустила на воду 14 хидроавиона. Руски пилоти су на непријатеља бацили 368 кг бомби, потопивши велики пароброд и неколико мањих бродова.
Црноморска флота је око средине 1916. године нападима хидроавијације потпуно лишила Стамбол каменог угља, тако да су Турци били принуђени да угаљ увозе из Немачке. Немци и Турци су се после тих неуспеха углавном ослонили на дејство подморница. Убрзо је адмирал Колчак, пребачен са Балтика, решио проблем немачких подморница путем појачаног минирања Босфорског мореуза, тако да је противник изгубио девет подморница.
Црноморска поморска авијација је до фебруара 1917. године учествовала у великој десантној операцији заузимања малоазијског лучког града Трапезунта. Флота носача авиона убрзано се припремала за другу, неупоредиво већу операцију која је требало да се заврши ослобађањем Цариграда од многовековне мухамеданске владавине. Није тешко погодити да је носачима хидроавиона била одређена најважнија улога. За операцију ослобађања Цариграда била су припремљена 152 хидроавиона. Почетком 1917. године је 88 аероплана тог типа било сконцентрисано на Балтику.
Црвена Армија је преостале хидроавионе током грађанског рата користила на Волги у борби против снага адмирала Колчака.
Искуство из светског и грађанског рата очигледно је показало перспективност флоте носача авиона. У свим поморским велесилама је активно започета изградња бродова способних да у зону предстојећих битака допреме велики број авиона. Ослањајући се на искуство битака за Цариград, совјетски војни стручњаци су извукли сасвим исправан закључак о могућој бојевој примени бродова-носача авиона. Тврдило се да носачи авиона морају дејствовати самостално, налазећи се на челу ударне групације носача авиона (АУГ). Такве групације би, по мишљењу совјетских стручњака, требало да замене тактику линијских бродова и тешких крстарица, намењујући бродовима-носачима авиона улогу главне ударне снаге флоте. Морнарички стручњаци САД и Велике Британије су све до Другог светског рата били другачијег мишљења, сматрајући носаче авиона, премда важним, ипак само помоћним бродовима. Битке на Тихом океану су очигледно потврдиле исправност закључака совјетских стручњака. Без обзира на то, у СССР све до почетка Другог светског рата није почео да се гради ниједан носач авиона, иако су бродови тог типа пројектовани током 1920. и 1930. година.
***
10. марта 1986. године по директиви Генералног штаба формиран је стоти бродски ловачки пук за припрему кадрова за прве совјетске носаче авиона. За команданта пука именован је Тимур Апакидзе. Тај поморски пилот грузинског презимена и јарко изражене руске спољашњости родио се и одрастао у главној бази Балтичке флоте - граду Кронштату.
Први командант стотог пука је још као дечак од шест година пожелео да постане пилот. Тада је заједно са баком присуствовао сахрани поморских пилота - њихов авион се претходног дана срушио. После сахране је рекао баки: "Баба, хоћу да постанем пилот да бих уместо њих летео". Апакидзе се са четрнаест година уписао у Лењинградску Нахимовску војну школу, сматрану за најбољу те врсте. Дотада су Тимура васпитавале мама и бака, то јест, будући чувени поморски пилот је од малих ногу имао женско васпитање. Осим тога, као дете је био слабуњав, болешљив и ниског раста. Једном је Тимура неки старији питомац ухватио и наредио му да ориба клозет. Он му је одговорио да то неће учинити. Онда га је тај старији питомац зграбио за оковратник и окачио на ексер укуцан у зид тако да су се ноге несрећног ученика првог разреда клатиле не дотичући земљу. То понижење је Тимур запамтио за читав живот. У том положају је висио све док га није скинуо један од старијих педагога који је пролазио мимо. На сва запиткивања Тимур је горко плакао и кроз сузе причао ко га је и како увредио. Када је све испричао, Тимур није престајао да плаче. Видевши то, официр се намрштио и рекао: "Но, ти још увек плачеш? Још увек ништа ниси схватио?" Онда га је опет за оковратник обесио о исти онај злосрећни ексер. И почео да га васпитава: у којим случајевима мушкарац може да плаче, како сачувати достојанство - одржао му је читаво предавање. Када је Тимур обрисао сузе скинули су га с ексера.
После тога је Тимур схватио да треба бити јак, имати снажну вољу. Касније је развио запањујућу способност да утиче на људе. Човек је под његовим утицајем постајао сасвим другачији. Тимур је говорио да у ваздуху не побеђује онај који боље лети или има бољу технику, већ онај који је способан да противнику наметне своју вољу. Питомци после завршетка Нахимовске војне школе у принципу нису могли да се уписују у пилотске војне школе. Апакидзе је са својим другом написао писмо команданту ратне морнарице адмиралу Горшкову с молбом да им се у виду изузетка дозволи уписивање у пилотску војну школу. Обећали су да ће се обавезно вратити у морнарицу и формирати палубну авијацију. То писмо-рапорт испрва није пролазило кроз инстанце, али су га најзад преко познаника ипак доставили команданту и - за дивно чудо! - он је свршеним питомцима дозволио да школовање наставе у пилотској војној школи.
***
22. јуна 1941. године, тачно у нула-нула часова, када је читава Совјетска земља спавала мирним сном, док су пилоти "луфтвафе" узлећући с аеродрома узимали курс на Исток, народни комесар ратне морнарице адмирал Кузњецов је самостално издао наредбу о борбеној готовости. Једино је Морнарица Совјетског Савеза првог дана рата успела да одбије немачки ваздушни напад, оборивши притом прве противничке авионе. Адмирал Кузњецов је командовао морнарицом од 1938. године и на сопствену одговорност је припремао флоту за изненадан непријатељски напад, не обазирући се на директиве партије и владе.
Адмирал флоте Совјетског Савеза Николај Герасимович Кузњецов је био необична личност. Уопште треба рећи да је руска флота носача авиона од самог настанка имала срећу да окупи изузетне људе. Адмирал Кузњецов је, започевши службу као обичан морнар Црвене морнарице, на чело ратне морнарице СССР доспео у најтеже време за земљу. Двапут је подвргаван репресалијама и деградиран на основу сасвим измишљених оптужби. Звање Адмирала флоте Совјетског Савеза му је посмртно враћено 1988. године. Тај истакнути командант морнарице је био један од најдоследнијих и најнепоколебивијих присталица носача авиона. Међутим, није стигао да види први совјетски носач авиона који се, несумњиво, и појавио умногоме захваљујући Кузњецову.
Још у време Великог Отаџбинског рата, у првој половини 1945. године је био сачињен послератни морнарички програм који је предвиђао изградњу 15 великих и малих носача авиона (шест за Тихоокеанску флоту и девет за Северну флоту). Кузњецов тада није успео да убеди Стаљина; уместо 15 бродова била су одобрена само два, плус трофејни незавршени немачки носач авиона "Гроф Цепелин". Међутим, чак ни том мизерном програму није било суђено да се оствари: некоме се никако није хтело да Совјетски Савез поседује сопствену флоту носача авиона. До изградње бродова није ни дошло, "Гроф Цепелин" је на наваљивање савезника био потопљен, док је Кузњецов био деградиран и протеран у Тихоокеанску флоту. Кроз неколико година су све оптужбе против Кузњецова биле повучене, тако да је поново постао главни командант ратне морнарице. На његову иницијативу је развијен пројекат носача авиона "85" чија изградња је била предвиђена за период 1956-1964.г. Међутим, нови руководилац земље Хрушчов је био категорички против не само носача авиона, него и уопште крупних надводних бродова. Једна од седница Политбироа на којој је адмирал по ко зна који пут Хрушчову и Жукову указивао на потребу за носачима авиона, за Кузњецова се завршила инфарктом.
И нови командант ратне морнарице, Горшков, такође је био талентован командант морнарице. Међутим, за разлику од Кузњецова, Горшков се није противио политичком руководству. Убрзо је ново руководство Кремља поставило задатак да се совјетска флота "изведе" на отворени океан. Горшков је тај задатак одлично извршио. И он је, као и Кузњецов, добро схватао значај палубне авијације, али се, памтећи искуство свог претходника, трудио да опрезније делује. У то време је велику улогу за будућу флоту носача авиона одиграло појављивање у САД атомских подморница наоружаних ракетама "Поларис". Управо су носачи авиона могли да се ефикасно боре с таквим сумаренима. Тако се средином 60-их година појавио први совјетски носач хеликоптера "Москва". У то доба је велику подршку настанку палубне авијације пружао министар одбране Гречко. Захваљујући његовој подршци били су пројектовани и изграђени велики противподморнички носачи типа "Кијев" који су осим хеликоптера носили авионе ЈАК-38 с вертикалним узлетањем и слетањем. До 1987. године су изграђена четири таква брода. Такве крстарице су се током 70-их и 80-их година стално налазиле на борбеном дежурству у Светском океану, између осталог у саставу сталне ескадре совјетске ратне морнарице у Средоземном мору.
1973. године је започето пројектовање атомског носача авиона пројекта "1160". Брод је требало да приликом поринућа добије назив "Орао" (први брод руске флоте је носио управо тај назив). Брод је требало да носи 70-80 авиона, на томе је настојао лично маршал Гречко, али је његов наследник маршал Устинов прекинуо све радове на пројекту "1160", и уопште се оштро противио флоти носача авиона.
***
Па ипак је совјетско-руском носачу авиона било суђено да се појави. До тога је дошло у тренутку максималне научне и војнотехничке моћи СССР. Управо тада су стварани сада свима познати системи наоружања; тих година се за лансирање спремао свемирски брод "Буран" (мећава) и успешно је развијан пројекат орбиталне станице "Мир".
После првог борбеног искуства у Авганистану, кaо и због растуће напетости, дошло је до озбиљних промена у свести совјетског генералитета. Донета је принципијелна одлука: у кратком року изгрaдити неколико носача авиона. Они морају предводити ударне групације носача авиона, пре свега за дејства на атлантским комуникацијама претпостављеног противника и ради учешћа у локалним конфликтима типа последњих ратова у Персијском заливу и Југославији. Знајући за совјетско-руску истрајност и потенцијале Совјетског Савеза током последњих година његовог постојања, може се претпоставити да би кроз десет година совјетска флота имала преко десет савремених носача авиона, што би означило крај вековне англосаксонске владавине на мору.
У граду Николајеву је фебруара 1982. године започета изградња првог совјетског носача авиона. Тај брод је током свог краткотрајног живота променио неколико назива; прво се звао "Рига", потом "Леонид Брежњев", током пробне пловидбе је назван "Тбилиси", да би на крају крајева задржао име најревноснијег присталице руске палубне авијације адмирала Кузњецова.
Стварање флоте носача авиона малтене без претходног искуства и у веома кратком року захтевало је од руских конструктора и војних лица примену низа нестандардних идеја. Тако је, на пример, у циљу смањења димензија палубе за узлетање и слетање у њеном прамчаном делу била направљена трамбулина (одскочница); ништа слично раније није чињено. А за брзу припрему пилота на Криму је изграђен копнени полигон "Нитка" који је у потпуности симулирао услове полетања и слетања на носачу авиона.
Полигон "Нитка" је служио као главна база за 100. ловачки бродски пук. Његов први командант је био Тимур Апакидзе, који се после завршене Јејске летачке школе вратио, као што је и обећао, у морнарицу, а потом завршио и Лењинградску војнопоморску академију. После академије је горео од жеље да доспе на Црно море; већ се знало да се ради на стварању флоте носача авиона и он је, веран свом младалачком сну, неизоставно желео да у томе учествује.
Апакидзе је буквално из ничега створио пук. Омогућено му је да самостално одабере људство. Лично је писао и нова упутства. Како је сам рекао, бирао је само младе поручнике, пошто је искусне пилоте с великим стажом немогуће научити да узлећу са бродске палубе и на њу слећу. Припрема носача авиона је, према плановима Генералног штаба из прве половине 80-их година, требало да се заврши 1988.године; међутим, нови лидери су изменили општи курс земље, што је снажно кочило увођење брода у строј. Септембра 1989. године извршено је прво полетање и слетање. Одред трупних пилота из састава стотог пука био је оспособљен до септембра 1991. године.
***
После "пуча" из 1991. године почињу изузетно тешки дани како за нашу флоту носача авиона, тако и за читаву земљу.
Радови на изградњи носача авиона у Николајеву сасвим су прекинути. Тешка крстарица-носач авиона "Уљановск" (скоро директан аналог пројекта из почетка 70-их година "Орао") у то време је била 70% завршена. По налогу Владе независне Украјине и уз помоћ стручњака из САД та крстарица је исечена у старо гвожђе. Носач авиона "Варјаг", већ поринут у воду и 1991. године преименован у "Сагајдачни", продат је у Кину као излетнички брод. Хетман Сагајдачни био је изванредан човек, његовим самопрегорним напорима је у Малорусији била обновљена Православна црквена хијерархија. Тешко би се могло измислити истанчаније понижење сећања на тог славног запорошког атамана него што је продаја моћног војног брода који носи његово име и претварање тог брода у место разоноде доконих житеља Југоисточне Азије.
Ништа мање тужна била је и судбина руских бродова-носача авиона типа "Кијев". Три брода су почетком 1990-их година без видног разлога била журно расходована. Од тога су два послата у старо гвожђе, док је један кренуо трагом "Сагајдачног" и сада разгаљује Кинезе. Најстарији од тих бродова је био коришћен свега 20 година; за поређење - носачи авиона САД налазе се у строју по 40-60 година. Четврти брод тог типа "Новоросијск" требало је да остане у саставу Северне Флоте, али у својству носача хеликоптера противподморничке одбране под називом "Адмирал Горшков". У Северној Флоти је планирано оснивање две групације носача авиона за противподморничку одбрану на челу с "Адмиралом Горшковом" и противваздушне одбране на челу с "Адмиралом Кузњецовом". Међутим, на "Адмиралу Горшкову" је средином 90-их година, ко би га знао зашто, дошло до пожара, и брод је постављен на тромо ремонтовање по систему: "доклен клин, доклен маљ - прође дан". Потом су вођени разговори о његовој продаји.
Првенац руске флоте носача авиона је децембра 1991. године испловио из Црног мора и упутио се у Северну Флоту. На Криму је остао полигон "Нитка" и већина већ обучених пилота је или положила нову заклетву и прешла у Украјинску Армију, или сасвим напустила војну службу. На Север су отишли најнепоколебљивији или најмлађи поручници, једних и других се накупило једва довољно за једну ескадру. На челу те групе је стајао Тимур Апакидзе, за кога је руска флота носача авиона постала смисао читавог живота.
Апакидзе је заједно са својим пуком преживео све "дражи" уништавања Оружаних снага Совјетског Савеза и настанка украјинске "самостијне (самосталне) армије". Активне присталице украјинске независности су се, највероватније по налогу прекоокеанских инспиратора, из све снаге трудиле да униште и оно мало што је од флоте носача авиона било створено. Ту рунду борбе са злом Апакидзе је часно издржао и био пун снаге за наставак борбе. Тај руски официр није био само лидер кога ће људи следити у постизању неког циља. Спадао је у људе ретког кова који сами стварају идеје и у складу са њима преображавају стварност. Главна идеја која је прожимала читав његов битак - била је љубав према Отаџбини, ради које се он толико истрајно борио за стварање флоте носача авиона, а чије рађање је било везано за вековни сан руског народа о особађању Константинопоља-Цариграда.
***
Онај пут који је руска палубна авијација прошла током 80-их година, ниједна земља на свету није у стању да понови, пошто за тако нешто има снаге само Русија са својим материјалним и духовним ресурсима. Промашаји и некомпетентност једних људи компензовани су подвигом и животима других.
У Мурманску "Адмирал Кузњецов" практично није испловљавао, нити су авиони слетали на његову палубу. До тога је дошло из мноштва разлога: несташица горива, сложена политичка ситуација и, најважније - у пуку који су успели да пребаце са Крима, није било ниједног (!) пилота који је макар једном слетео на палубу носача авиона. На Криму нису стигли да то изведу, док се у Мурманску нико тиме није бавио - сви су ишчекивали побољшање економске ситуације. Сасвим неочекивано за поморце и пилоте стиже одлука да се економска ситуација поправи на рачун првог носача авиона. Апакидзеа је 1994. године позвао командант ратног ваздухопловства и рекао да ће, ако те године пилоти не слете на палубу носача, брод бити продат у иностранство. Такав преокрет мобилисао је све унутрашње снаге Тимура Апакидзеа. Руска флота носача авиона није смела да тако неславно заврши своје постојање - толика поколења пилота и морнара су чинила све могуће и немогуће, замисливо и незамисливо да би флота опстала. И поново су се похлепни резони једних разбили о одважност и јунаштво других. Исте године су на палубу "Адмирала Кузњецова" слетели први авиони, ускоро се појавила читава ескадрила. У најтеже доба духовне малаксалости извојевана је велика победа руског духа. "Адмирал Кузњецов" је остао у саставу Северне Флоте и руска група носача авиона је већ 1996. године кренула у борбени поход у Средоземно море. Све до данас, то је био први и засад једини борбени поход. Истина, група носача авиона Северне Флоте је у пролеће 1999. године требало да још једном посети Средоземно море. И то не зарад обављања вежби, већ ради заштите православне браће - Срба; прво да би спречила, а потом и прекинула варварску агресију НАТО-а на Југославију. Нажалост, до тога није дошло; политичко руководство земље је донело одлуку да у Средоземно море пошаље стари минополагач, са чијим техничким карактеристикама и смислом мисије се ондашња хрватска штампа спрдала. Увидевши сав трагизам настале ситуације, Тимур Апакидзе је више пута изражавао жељу да добровољно крене на Балкан да би лично учествовао у сламању агресије НАТО-а.
Тешко је данас говорити о развоју палубне авијације, међутим, о томе ипак треба говорити. Многи стручњаци су мишљења да у условима када је Русија остала без великог броја континенталних аеродрома, док расте број локалних конфликата (типа југословенског), окретање руске војне стратегије стварању флоте пловећих аеродрома не изгледа баш толико фантастично. Један носач авиона вреди 600 милиона долара, и кад већ Индија може да приушти такве бродове, онда је то заиста могуће и земљи која је прва остварила пилотирани лет у свемир. Тимур Апакидзе је команди ратне морнарице поднео програм развоја флоте носача авиона. Важно место у том програму има Украјина, пошто се једина фабрика за изградњу бродова-носача авиона налази у Николајеву. И први корак у решавању тог проблема био је договор за коришћење симулатора "Нитка" на Криму.
Заменик команданта поморске авијације генерал-мајор Тимур Апакидзе је у лето 2001. године погинуо током показне вежбе на празнику у граду Пскову. Није се катапултирао из неисправног авиона, пошто је овај летео право на стамбени блок.
Убрзо после погибије Тимура Апакидзеа, по први пут у последњих десет година, неколицина поручника је 2002. године у "Нитки" прошла обуку за руску флоту носача авиона.
Аутор чланка се филмском режисеру Наталији Гугујевој захваљује на пруженој помоћи.
