Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/4.2.2010/

Не дайте изменить историю

Уважаемые русские друзья! Помогите нам выстоять в борьбе за истину и честь сербского народа, которые на данный момент находятся под угрозой со стороны инициативы, рассматриваемой в сербском парламенте о принятии резолюции по Сребренице. Согласно этой резолюции именно Сербия и сербский народ будут виноваты в так называемом "геноциде" в Сребренице. Подавляющее большинство сербского народа решительно отвергает такого рода акт своего правительства, но давление на депутатов сильное и всестороннее. Просим вас присоединиться к нашему Обращению к президенту Сербии и парламенту не принимать эту резолюцию, по которой сербский народ -- жертва фашизма, как и русский народ – встанет в один ряд с нацисткой Германией, на радость наших общих врагов. Каждый ваш голос в Сербии имеет огромное значение! Ждём вашей поддержки!

     Стефан Карганович, президент

     Неправительственная организация «Исторический проект «Сребреница»


     

      Познакомьтесь с нашим сайтом

     

     АПЕЛ ПРЕДСЕДНИКУ ТАДИЋУ И СКУПШТИНИ СРБИЈЕ: НЕМОЈТЕ СЕ КОЦКАТИ СА БУДУЋНОШЋУ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ! „НЕ“ РЕЗОЛУЦИЈИ О СРЕБРЕНИЦИ.

     

     Уважени господине Председниче и чланови Скупштине,

     

      Као забринути амерички и европски интелектуалци и грађани, ми вам се обраћамо са позивом да преиспитате своју намеру да усвојите скупштинску резолуцију којом би се сребренички масакр у јулу 1995. године третирао као парадигматичан догађај за рат у Босни и Херцеговини, и то коришћењем израза који би се могли протумачити као да Србија прихвата одговорност за „геноцид.“

      Погубљење муслиманских заробљеника у јулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, било је ратни злочин, али то ни у којем случају не представља парадигматичан догађај. Обавештеној јавности у западним земљама јасно је да су снаге, за које се сматра да су припадале Републици Српској, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године. Ту нема ничега што би један злочин издвојило од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било згуснутије у времену. У безобзирном грађанском рату, где све стране чине злочине, све невине жртве имају подједнако право на саосећање. Али неке од жртава немају право на посебно морално признање само зато што припадају одређеној етничкој групи. Ако патњу једне групе ставимо на пиједестал, то ону другу групу – у овом случају неборбена лица српске националности – нужно лишава подједнаке мере саосећања и моралне подршке, што су ствари на које они имају апсолутно право.

      Далеко важније, питање, шта се у јулу 1995. године стварно догодило у Сребреници, зашто, и ко је стајао иза тих догађаја, још увек је отворено. Прихваћена верзија тих догађаја, коју су углавном обликовали ратна пропаганда и сензационалистички медијски извештаји, већ је превазиђена и интелектуалци у западном свету, који критички размишљају, у све већој мери је оспоравају и преиспитују. Поуздани подаци о тим догађајима још увек су недоступни и потребно их је истражити, али без тога није уопште могуће доносити одговорне закључке било какве врсте о природи и опсегу сребреничког масакра. Како опсег догађаја, тако и правна квалификација да је то био „геноцид,“ предмет су интензивног сучељавања опречних мишљења. Зато не би било ни најмање мудро уколико би Србија и њена Скупштина формално прихватили верзију тих догађаја која у доказима има врло слабо упориште, али која повлачи моралне и политичке последице које би биле крајње штетне по Србију и њен народ.

      Ми смо такође узнемирени могућношћу да би Србија и њена Скупштина могли прихватити тезу да је масакр у Сребреници, ма колико он био за жаљење, нешто што би се могло назвати „геноцидом.“ То би неоправдано обезвредило прави геноцид као појаву двадесетог века, где Холокауст јеврејског народа и масовно истребљење Јермена, Курда, Грка у Турској, Асираца и Рома представљају најупечатљивије примере.

      Брине нас да политизација људске патње и фриволно коришћење једне озбиљне правне категорије, као што је то геноцид, у огромној мери одузима тежину тим врло битним правним појмовима и на тај начин представља увреду невиним жртвама политичког насиља у целом свету.

      Под предпоставком да таква резолуција буде усвојена, Србија би, исказом сопствене Скупштине, себе ставила у исти ред са нацистичком Немачком. Али не само то. То би такође зацементирало, на огромну штету Србије, једну пропагандну причу чије кључне компоненте немају упоришта у чињеницама. То би имплицитно дало подршку ставу да је Република Српска изграђена на геноциду, те би на тај начин угрозило њено даље постојање и послужило би као адут онима који се залажу за централизацију Босне. Најзад, то би српске пореске обвезнике изложило могућности тужбе за одштету, која би могла износити више милијарди евра, а то је нешто што у овом тренутку они нису у положају да исплате (нити уопште постоји разлог да се они суочавају са једном таквом обавезом).

      Из свих наведених разлога, ми апелујемо на вас да одустанете од усвајања најављене резолуције о Сребреници. Ако сматрате да имате дужност да јавно манифестујете своју солидарност са жртвама рата у Босни, ми вам препоручујемо да то учините на једини правилан начин, а то је да усвојите јединствену резолуцију, написану етнички неутралним језиком, којом ће све жртве рата бити равноправно обухваћене и комеморисане.

     

     APPEAL TO PRESIDENT BORIS TADIĆ AND THE SERBIAN PARLIAMENT: DO NOT GAMBLE WITH YOUR COUNTRY’S FUTURE! NO TO THE SREBRENICA RESOLUTION.

     

     Dear Mr. President and honorable deputies,

     

      As concerned American and European intellectuals and citizens, we call on you to seriously reconsider the plan to adopt a parliamentary resolution that would treat the Srebrenica massacre of July 1995 as a paradigmatic event of the war in Bosnia-Herzegovina and in doing so to use language that could be interpreted as Serbia’s acceptance of responsibility for “genocide.”

      The execution of Moslem prisoners in July of 1995, after Bosnian Serb forces took over Srebrenica, was a war crime, but it is by no means a paradigmatic event. The informed public in Western countries knows that, at that time, forces attributed to the Republic of Srpska executed in three days approximately as many Moslems as Moslem forces, raiding surrounding Serbian villages out of Srebrenica, had murdered during the preceding three years. There is nothing to set one crime apart from the other, except that its commission was more condensed in time. In a vicious civil war, in which all sides commit crimes, all innocent victims are entitled to compassion but the victims of one ethnic group should have no special moral claim to unique recognition. Putting the suffering of one group on a pedestal necessarily derogates from the right of the other group – in this case Serbian non-combatants in the devastated villages surrounding the enclave of Srebrenica – to an equal measure of sympathy.

      More importantly, what really happened in Srebrenica in July of 1995 is an issue that is still not settled, or why it occurred, and who was behind it. The accepted version of events, shaped mainly by war propaganda and hyperbolic media reports, is becoming increasingly obsolete because it is being vigorously questioned and reassessed by critical thinkers in the Western world. Much reliable information on these events is still unavailable and needs to be researched, but without it responsible conclusions on the nature and scope of the Srebrenica massacre cannot be drawn. Both the event’s alleged scope and its legal description as “genocide” are intensely in dispute. It would therefore be very unwise for Serbia and its parliament to formally commit themselves to a version of events that is thin on evidence but long on moral and political implications that are extremely detrimental to Serbia and its people.

     We are also troubled by the prospect of Serbia and its parliament might accept the thesis that the massacre in Srebrenica, regrettable as it may be, amounts to “genocide.” That would unpardonably diminish genuine genocide as a phenomenon of the 20th century, of which the Holocaust of the Jewish people and the mass extermination campaigns against Armenians, Pontus Greeks, Assyrians, Kurds, and the Roma are some outstanding examples.

      We are concerned that the politicisation of human suffering and the frivolous usage of the grave legal category of genocide greatly cheapens these important concepts and constitutes an undeserved insult to innocent victims of political violence everywhere in the world.

     Not only would Serbia, by an act of its own parliament, put itself in the same league with Nazi Germany if such a resolution were passed. It would also sanctify at Serbia's extreme disadvantage a propaganda narrative whose key components are factually unsupported. It would implicitly endorse the view that the Republic of Srpska was built on genocide and thus endanger its further existence and play into the hands of those pressuring for the centralisation of Bosnia. Finally, it would expose Serbian taxpayers to the possibility of a multi billion euro suit for damages which they are ill equipped at the present moment to pay [and have no obligation to do so, for that matter].

      For all these reasons, we appeal to you to refrain from passing the projected Srebrenica resolution. If you feel it your duty to perform an act of public compassion toward the victims of the Bosnian war, we recommend as the only proper method that you pass a single resolution, written in ethnically neutral language, encompassing all of the victims and honoring them equally.

     

      ВАШИ ПОДПИСИ ВЫСЫЛАЙТЕ НА АДРЕС: srebrenica.historical.project@gmail.com

     

     


Комментарии (6)