Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, на самом почетку борбених дејстава у Хрватској. То су били Руси који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, “транге-франге” трговци). Тешко је судити о њиховој бројности, али Срби мало-мало па се присете овог или оног Руса који је пре рата нешто продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини највероватније није било организованих група добровољаца; појавили су се касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.
Црвеним тачкама означене су локације руских добровољачких одреда.
Током 1992. и 1993. године у Републици Српској Крајини (РСК) било је неколико група добровољаца - или самоорганизованих, или организованих на иницијативу и уз учешће Срба. Међу њима је било добровољаца с Урала преко козачке линије, и неколицина из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група износила је 20-30 људи*. Налазили су се у саставу Арканових јединица и Војске Републике Српске Крајине (ВРСК). Хрвати су управо међу њима и заробили једног руског добровољца.
После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. године исто су руски радници и “транге-франге” трговци постали први добровољци у Војсци Републике Српске (ВРС). Неколико група добровољаца се у лето 1992. године пребацило из РСК у Босну. Тада су се сви добровољци по правилу прикључивали организацији “Бели орлови” Драгослава Бокана. Претпоставља се да је у времену од априла до септембра 1992. године у Босни боравило око 10-15 добровољаца.
У лето 1992. године када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација је јако утицала на морални дух народа, Срби су заузели нови став по питању руских добровољаца.
Издвојена су знатна средства за организацију доласка у РС знатног броја добровољаца из Русије. Изгледа да се рачунало на следеће - мањи одреди (5-10 људи) распоређени су на најважнијим секторима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. непосредно уз границу са Србијом. Ти су одреди имали један циљ - да дижу и одржавају морални дух Срба. Претпоставља се да су у ту операцију били укључени Срби у расејању с њиховим финансијским средствима, могуће чак и југословенске специјалне службе да руководе операцијом.
Први организатор с руске стране постао је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим помоћницима углавном преко козака тражио добровољце, организовао их и у мањим групама (2-3 човека) слао у Југославију. У Београду их је дочекивао курир с надимком Брада и пребацивао у РС. Тако су формирани 1. и 2. Руски Добровољачки Одред (РДО). Први је бројао 10-15 људи, био базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. г. Други РДО се одржао скоро годину дана и прошао пут од Вишеграда преко Прибоја до Праче, учествујући у многим биткама. Бројао је око 15-20 људи. У разно време кроз њега је по заједничком прорачуну прошло до 50 људи. Први командир одреда био је чувени Ас кога је Јастребов још у Москви поставио. Касније је одредом командовао мајор-Авганистанац који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело 2. РДО маја 1993. године долази Михаил Трофимов - официр који је за учешће у авганистанском рату добио 2 ордена Црвене Звезде. Погинуо је у покушају да ухвати живог непријатељског војника у противничкој позадини. Одред је основан 5. новембра 1992. године и престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је музеју Београдског подворја Руске Православне Цркве где се налази заједно са заставама Беле Добровољачке Армије. За годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека**. У одреду је осим руских добровољаца било и Бугара.
У Скеланима је новембра-децембра 1992. г. настао мањи одред Александрова од 5-7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије командира - то се десило маја 1993. године.
У јесен 1992. и зиму 1992-1993. г. у РС су дејствовала два мања одреда у Милићима у Босни, и у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10-15 људи.
Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана је у источнохерцеговачки град Вишеград пристигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба у погледу руских добровољаца почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово Другог РДО. Срби су највероватније закључили да је целисходније да Русе, уместо за сокољење српских ратника, користе за решавање сложених борбених задатака, тим пре што су припремане крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим разлозима, Срби су знатно повећали финансирање општих мера за пристизање добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. године повећају укупну бројност руских одреда до 150 људи дислоцираних у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Основне снаге је требало да се налазе у Вишеграду (100-120 људи). Та је група, сачињена углавном од козака, заједно са јуришним четама 3 бригаде ВРС (Вишеградском, Горажданском и Рогатичком) извршила снажан упад дуж реке Дрине у центар непријатељске енклаве Горажда.
Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана. Они су тесно сарађивали с руководством српских добровољачких одреда “Бели орлови”. У првом козачком полуескадрону било је козака с Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је представника појединих родољубивих организација Русије. Тај одред је у Вишеграду ратовао 2 месеца, њиме су заредом командовала 3 војна атамана. Други међу њима, Генадије Котов, козачки пуковник из Волгодонска, погинуо је фебруара 1993. године. Атаман Генадије Котов несумњиво спада међу најдостојније команданте Руског Добровољачког Покрета.
Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, а претежну већину међу њима више не чине козаци. У другој декади марта 1993. године од остатака Другог РДО, 1. козачког полуескадрона и новоприспелих добровољаца формиран је 2. обједињени РДО у чијем саставу је било око 35 људи. Одредом су командовали разни командири, већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. године и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.
До лета 1993. године, осим Другог РДО који је и сам већ био у стању распада због одсуства командира, није остао ниједан организован одред. Доста добровољаца се, по један или двојица, налазило у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци удруживали у мање одреде као што је такозвана “Озренска бригада” (око 5 људи). До октобра 1993. године се после коначног распада Другог РДО знатан број добровољаца окупио у сарајевском рејону Јеврејско гробље. Управо је тамо новембра 1993. године основан 3. РДО и његов командир је постао Александар Шкрабов. Тај одред је учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних - пробоју према Олову децембра 1993. г., заузимању фабрике оружја “Победа” у Горажду итд. Кроз тај одред је прошло врло много људи - између 60 и 80 њих. Уочи 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова, и 3 РДО је престао да постоји.
У лето 1994. године се од 3 РДО отцепила мања група добровољаца и у сарајевској општини Добриња од њих је настао мањи одред који је постојао све до краја рата завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10-15 људи.
У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у средишњој Босни. То је била последња офанзива ВРС која је имала за циљ да распарча противничке снаге и победоносно заврши рат. У ту сврху су на Нишићкој висоравни усредсређене велике снаге од којих је најважнију улогу играла јуришна извиђачка јединица централне подређености “Бели Вукови” под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3 РДО и одреда у Добрињи. Одред “Бели Вукови” постао је најпознатија јединица с краја рата у којој су се окупили руски добровољци.
Јединица је била базирана у Олимпијском центру “Јахорина” 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994-1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50-80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.
Од друге половине 1993. г. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.
Група добровољаца (7-10 људи) се у јесен 1995. године одвојила од одреда “Бели Вукови” и пребацила у Власеницу где је ушла у одред “Вукови са Дрине” у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници је у то време постојао мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца “Грчка гарда”. Неколицина Грка била је и у одреду “Бели Вукови” и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.
После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан постотак из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама по 5-15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.
Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.
Закључак.
Дакле, у Отаџбинским ратовима Срба од 1990. до 2001. године учествовало је отприлике од 529 до 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је њих око 40 погинуло.
Руководство Отаџбинског Савеза Добровољаца обраћа се свим добровољцима с молбом да се одазову и заједно прецизирају податке наведене у чланку.
Примедбе.
* - састав добровољачких одреда није био сталан због специфичности положаја добровољаца на фронту. Добровољци нису били везани уговорима који би одређивали трајање службе, те су зато у сваком тренутку могли да прелазе из једног одреда у други, из руских у српске и обрнуто, зависно од потребе или личног нахођења. Такође су могли да у било ком тренутку отпутују кући и у било ком тренутку се врате.
** - у војној пракси се стандардним губицима сматра 10% погинулих од укупног броја људи у јединици. Према другој статистици, од 20.000 испаљених метака само један погађа. Томе треба додати специфику борбених дејстава у планинама која не спадају у позиционе не користе се у пуној мери артиљерија, тенкови и друга тешка техника. Полазећи од тога, губици руских добровољачких одреда не прелазе оквире уобичајене борбене праксе.
