Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/9.11.2010/

САДА НАМ ЈЕ НАЈТЕЖЕ!



     Некада је Србица била ограђена жицом чувао нас је КФОР све до 2006. Онда су отишли. Неко је „проценио” да је безбедно! Деца су годинама путовала уз јако обезбеђење. Шпански војници поклонили су комби којим сада развозимо децу. Овде је живот јефтин, ако је српски- каже Дејан Томашевић

     На Косову и Метохији данас је, кажу, најтеже живети у српском гету- Србици.То су заправо само два српска села Суво Грло и Бање, у ширем округу- Дреници. Преко три стотине педест наших сународника свакога дана суочава се са крајњом неизвесношћу и нескривеном мржњом најокореликих албанских екстремиста. Боље да кажемо-из отетих села из којих су безочно протерани сви Срби. У Дреници су најача упоришта шиптарског вандализма. Злочинаца! Како се показало патолошка мржња шиптарских вандала ни данас не преза ни од кога, и ни од чега у овом југозападном делу Косова. А малобројни Срби живе, постоје и опстају у таквим условима скоро 15 година, у окружењу преко 80 хиљада Шиптара, колико их је у дреничком округу.


     

     Подсећамо, много је Срба са ширег подручја Дренице претходних 15 година убијено, рањавано од злочиначких напада, гранатирања, бомби...Они опрезнији су, срећом, препознавши постављене бомбе, експлозив на путу знали да сачувају главу. Некима се изгубио сваки траг, тако да ни данас фамилије не знају где и од кога да траже посмртне остатке страдалог. Језив осећај буди се у човеку када помисли у каквом окружењу живе наши сународници. Срби су, сазнајемо, нарочито осећали бес и неутољиву шиптарску мржњу у време божићних, ускршњих празника, а зима је изгледа најомиљеније шиптарско годишње доба, јер су уместо грудви у комшијска дворишта редовно убацивали бомбе. Памте то одлично Срби у Сувом Грлу и Бањама. Али никада и нико од њих кућни праг није напуштао.

     Србе дреничког округа већ одавно нико не чува. Нико, кажу они, сем Бога и древне цркве Св. Николе. Ничија су брига и деца, стари, и сви.

      Излазимо из јужног дела Косовске Митровице. Са запрепашћењем смо констатовали да се чудном динамиком Шиптари изграђују јужни део Митровице. На врху Брђана осим две огромне спорне зграде, никло је на десетине нових шиптарских кућа и нови мост који спаја југ Митровице са Брђанима.Тако ће бити угрожена сигурност Срба у северном делу Косовке Митровице. Новоизграђени шиптарски мост чувају КФОР-ови војници из Грчке. Слична омча се спрема Србима у Звечану, јер и према Звечану се увелико рачва река нових шиптарских кућа. Апсурд, за све време у северној Митровици стала је градња, ако је има, она је минорна. Питамо се да ли Срби у северном делу Митровице знају, за опасност потмуле шиптарске опсаде изградњом, и ко од српских власти толерише све оно што је нашем народу одавно ускраћено?!

     


      – У нашем селу налази се на далеко позната црква Светог Николе. Подигао ју је Ђурађ Бранковић, а горела је током историје онолико пута колико су Срби бранили слободу. У цркви у Бањама више година је боравио и наш почивши патријарх Павле у млађим годинама, али нас никада није заборављао. И као српски патријарх редовно је походио светињу, долазио, остајао по 10-15 дана. Докле год је могао, посећивао нас је, обилазио, служио, сакупљао свешенство, наш народ. Некада је црквени хор волшебно у Србици славио Бога. Сада само за велике хришћанске празнике дође нам свештеник из Осојана. Кључ светиње поверен је мојој породици, оцу, мени и брату- казује нам Милутин Здравковић (26), студент географије док нас аутомобилом превози из Косовске Митровице у своје родно место Србицу, село Бање. Наставља причу о људима, о невољама, мукама... тек са неком искром наде.

     Возимо се ризичним путем, где Срби не знају за мир, спокој и сигурност ни једног трена . Тако је све до Србице.

     Пролазимо поред екстремистичких шиптарских села: Шипоље, Љушта, Брабонић, Прекази, Клина, Кећ-Поток, Чубрељи, Витак, Лауша... Одавно су од Срба очишћена. Аутомобили са шиптарским таблицама. Много је луксузних возила, зачуђујуће за доба кризе. И путеви се превлаче новим слојем асфалта. Очигледно је да са свих страна вештачка држава на нашој земљи, добија издашну страну финансијску помоћ, донације. Али без обзира на паре, култура живљења на ниском је нивоу. На улазу, излазу из свакога села, али и поред друма, у селима, много је сметлишта, на све стране побацан свакакав отпад. Види се да нису на своме!!

     Милутин нам објашњава да је Србица у потпуном шиптарском окружењу.

     – Опкољени смо селима Падалиште, Црколез, Радешево, Рудник, а једино нам је са западне стране - наш Зубин Поток.У Преказима, видели сте, никло је огромно спомен-обележје, цео комплекс изидан је изгинулима у УЧК. Они који су изгубили животе кидишући на српска огњишта, нејач, али и на српску војску. Шиптари су злочинце произвели у своје хероје које славе на отетој српској земљи, а неки у Србији би да се одрекну наших великана који су крвљу и љубављу постављали блиставе темеље , градили славну историју, па и ону европску. Ко још данас размишља о Лазару, Милошу, Ивану? Мало их је, јер се за ЊИХ не добијају еври, ни кредити, а славна прошлост, српске битке и јунаци, и ми са свима њима, „нисмо алтернатива” за ЕУ!

     Наш возач нам казује о страхотама Кећ Потока, или Злог Потока.

     –У непосредној близини места Рудник је озлоглашени Кећ Поток.У претходних десетак година односио је српске животе.Срби су убијани, или су били отети.Тако су нестајали без икаквог трага, а најблаже што је могло да их снађе јесте да буду пребијени, или каменовани. У близини Витака фебруара 2002. погинуло је, превозећи се УНМИК-овим аутобусом троје Срба, десеторо наших мештана теже је рањено. Аутобус са преко 54 путника и једном тромесечном бебом гранатиран је. Јадни људи су путовали из Митровице у Србицу. После овог ужаса, Срби дуго нису смели да се крећу, излазе из села! Шиптарски екстремисти су, дакле, дрско насрнули и на КФОР, УНМИК. И ником ништа. Француски војници су тада у близини места шиптарског гранатирања пронашли летке, претње злочинаца које смо и ми читали:„ И даље ћемо убијати Србе и руске војнике”!!

     У Руднику, такође нема Срба.

     


     –У Руднику сам завршио основну школу„Милан Јакшић”. Данас се зове „Шота Гаљица”. Српске породице, деца - зверски су малтретирани и протерани. Питам се понекад, шта смо Богу згрешили да нас овако кажњава'?Зар и наши преци нису скупо плаћали сваки падаљ ове земље!? Само нису знали да ће се изродити и много издајника. Не мислим ту само на Београд, него и на друге градове, па ни наша села од тога нису поштеђена. Има људи који раде за Шиптаре, њихове институције. Ко да никада нису „били” Срби, православци. У Сувом Грлу и Бањама има око 350 Срба. И нисмо напуштали села, ни 1999, ни 2004. када је цели Космет био буктиња, ни 2006. у време такозваног самопроглашења. Ни сада, када нам је најгоре.

     


     Чудно су озбиљне Милутинове очи. У гласу понос, и сета. Казује нам, након уласка у Дреницу, ко је од шиптарских терориста ту рођен.

     – Одавде потичу Хашим Тачи, Сулејман Селими, Сами Љустаку, Јашари и други окорели злочинци.Окружени смо такође екстремистима, који „делују”, онако како им нареде њихови „лидери”. Сада нас не убијају, али каменовање, претње, осионост- наша су свакодневица.Због тога, онда када морамо у куповину, пређемо десет села, одемо до Митровице, или чак до Пећи. Барем тамо је култивисаније. Овде у Дреници је легло терора, у том духу се понашају Албанци. Право је чудо да и поред свега што смо преживели, нисмо отишли са КиМ, као огромна већина.Можда заслужујемо да као село храбрих, макар добијемо свештеника. Кад већ имамо светињу ! У Бањама је црква Светог Николе. Другачије је када је свештеник са народом. Било би нам лакше. Срећом у Сувом Грлу имамо амбуланту, лекара, медицинске сестре, школу, обданиште, васпитаче, учитеље, наставнике, професоре, инжењере.

      Србица је смештена на живописном узвишењу. Доминира стара камена тврђава. Нешто ниже, попут бехара, развејана су црквишта. Има их девет. Православна!Испод Србице се простире Осојане, прво повратничко село. Сунчан, ведар јесењи дан. Са бајковитог узвишења, као на длану, види се централно Косово, али цела Метохија. Ипак, човек не може и поред неизрециве красоте да се отме осећању потмуле, болне тескобе. Свести да је Божја лепота људском мржњом омеђана. Нема више овде бодљиваке жице, КФОР-ових тенкова, транспортера. Ниједног војника.Чувари мира склањају сада жице постављене и око највећих српских светиња, да се ваљда свет „увери” да је сада све на Космету сјајно, лепо и демократски „удешено”. Логика је- када свет више не буде гледао бодљикаву жицу у српским гетоима неће бити више ни сумње у „демократију” новог светског поретка. Тако ће Срби постајати још лакши плен, али им више нико неће веровати!

     


     У Сувом Грлу нас дочекује предеседник општине Србица, инжењер Дејан Томашевић.

      – Општина Србица састоји се из два села. Овде у Сувом Грлу, историја каже, да је у средњем веку био богат рудник сребра, је око 200 Срба , и у Бањама преко 150 наших мештана, и две шиптарске породице. Сада нас Шиптари не гранатирају, што су пре радили. Силу и ликовање показују на сваком месту, само на други начин. И не боје се никога. Буквално раде шта хоће, јер им то дозвољава шитарска власт. Страшно је живети у окружењу људи који не крију болесну мржњу. Уз то екстремисти имају прећутну подршку шиптарске власти . Никада нико није био осуђен за злодело. Знамо и ко је гранатирао онај несрећни аутобус, али шта вреди. Србе више нико не чува. Некада је Србица била ограђена дебелом бодљикавом жицом, чувао нас је КФОР све до 2006. године. Онда су и они отишли. Неко је „проценио” да је за нас у Србици безбедно! Деца су годинама до школа путовала са јаким обезбеђењем у блиндираном аутобусу. Од пре четири године ни то немамо, једино су нам КФОР-ови , шпански војници, на растанку поклонили један комби којим сада развозимо децу. Подсећам вас да су србички Срби били први нападнути од стране шиптарски ексремиста још 1998. Побили су много људи. Почетком септембра 2000. у аутомобилу је убијен један наш мештанин. Када смо градили пут, пробијали тунел, према Зубином Потоку поставили су мину. Погинула су два Србина. Овде вам је живот„ јефтин”, ако је српски. Најближе српско село је у општини Исток.

     Интересујемо се да ли се нешто променило од одлуке Међународног суда поравде.

     –Тек после те несрећне одлуке, односно оцене легитимности шиптарског самопроглашења Међународног суда правде, доживљавамо свакојаке провокације, понекад каменовање, псовке, претње.Зачује се понекад и пуцањ. Наравно да све то утиче на нас Србе, бринемо за своје породице, децу. И коме сада да верујемо, када су нас сви, па и Београд, званична власт изневерили. О намавише нико не мисли, страшно је што скоро никакву подршку немамо од Србије. Коме да се окренемо?!Зато ми у Србици живимно сложно. Изузетно су солидарна оба села. Међутим, онеспокојава чињеница да у селу постоје неколико Срба, који раде за Шиптаре. Руше оно што годинама муком сачувасмо, и уступају шиптарским институцијама. Нисам сигуран да ли су уцењени, уплашени, или су поткупљени.

     Наш саговорник истиче да је постала шиптарска пракса да врбују неодлучне Србе, или застрашене, и онда их користе у борби за успостављање дивље приштинске власти, а против сопственог српског народа.

     – Јасно вам је да је сада много горе за све нас јужно од Ибра, а нимало не пратерујем, када вам кажем да је у дреничком округу за српски живаљ најстрашније. Током Другог светског рата уништавали су, спаљивали. Девет црквишта су из тог периода, јер Срби нису на том месту изграђене нове светиње.У новој историјској српској агонији порушене се преостале цркве и манастири. Остало је веома мало светиња. Да појасним, свако село у Дреничком округу, а било их је 52 имало је најмање по једну цркву. Неке и две. Све су спаљене.Сравњене са земљом. На местима где су биле српске богомоље, сада ничу нека дивља шиптарска здања. Суво Грло је подељено, у другом делу су Шиптари. Ипак, нас нису успели да уплаше, отерају.

     Интересујемо се да ли у Срби овде имају воде, струје и каква је телефонска комуникација у овом делу.

     –Воде имамо онда када се смилују Албанци у другом делу села па одврну славину. Раде то безобразно, лицемерно. Дневно и по пет пута нам искључују воду. Ми се онда некако организујемо, одемо сами да одврнемо славину, и када стигнемо до кућа, воде нема. Водовод су Шиптари изградили одмах после бомбардовања, када су добили и фиксну шиптарску телефонија. Слично је и са струјом. Лети је ,условно, имамо мада је нестаје сваког дана. Али зими је права мора, јер нас искључују и по неколико дана.Колико је тешко не треба да објашњавам, поговтово породицама са малом децом. Ноћи су језиве, свугде у шиптарским селима бљешти светло, само су Срби ноћима у мраку. Скоро све фамилије имају малу децу. Овде Срби рађају петоро, четворо деце, и млади чине већину становништва. Просек година србичких Срба је чак испод 30, ове године са радошћу очекујемо девет беба. Рачуни за струју су енормно високи. Онда траже од нас да то што нисмо потрошили плаћамо у ратама!! Ми немамо фиксну телефонију, а мобилна не ради месецима,тако је Србима на 80 одсто тероторије КиМ. Шиптари имају све и помажу им сви од ЕУ, САД, Немачке, Француске...а Србима који су преостали, отима се оно што имају.

     Каменицама на православце и сада је честа појава- напомиње проф. Томашевић.

     – И не само каменице, на то смо одавно навикли. Врше нови притисак да бисмо се осећали крајње беспомоћним, незаштићеним.Рецимо, пријаве угледног Србина да је украо овцу, или да је напао Албанца. Неретко дрско,изазивачки пуштају стоку на наше њиве, и ако било ко од нас реч проговори- одмах постаје отужен на суду назови „нове власти” - јер, „злоставља и малтретира” Шиптаре. Можете само да замислите кроз какву агонију пролази наш недужен човек, када му КПС бане у кућу, испитује га, окривљује. Јадник мора да се брани у њиховим накарадним институцијама.Важно је да се измисле подметну „случај”. Почели су са том праксом још 2005, 2006. године. Недавнио је један Шиптар из оближњег села пуцао из своје пушке, па онда оптужио Србина. Срећом нису могли да га осуде, јер се убрзо разоткрила истина! За пет година у селу је украдено преко 12 крава, и исто толико трактора. Србин овде не сме ништа да има, а ако има онда мора по ноћи да стражари.

     Колико Србима у овим околностима значи косметски додатак, јасно је.

      –Само злонамеран човек може додатак да доведе у питање. Наравно да смо за то да сви Срби који живе на КИМ добијају какву-такву финансијску помоћ од своје државе, Србије. Надам се да ће тај проблем ускоро бити решен. Помагали су нас шпански КФОР-ови војници, а што не би матична земља. Коначно нас Срба у Дреници је 350, опстајемо у окружењу од преко 80 хиљада Шиптара!! Храброст је велика живети овде! Народ је постао огорчен на све оне српске политичаре који су се заклињали, обећавали.Овде - кравом, уочи избора не можете никога поткупити!

     

     

     

     Чули Србичани да им је неко из Београда дошао у посету, па се окупили. Да се нађу, ако нешто устреба. Гордана Томашевић живи са супругом и троје деце у Сувом Грлу.

     – Радим у општини, али бринем и о деци. Надгледам, контролишем да ли су сви на броју. Стално проверавамо њихову безбедност. Наша школа има преко 100 ђака, и још је 25 средњошколаца. Десетак је студената који се школују у Митровици. Пуно је младих у селу. После рата изграђено је сем школе, обданиште, амбуланта ... али нема посла за младе који заврше школу и врате се у Србицу. Овде живе храбри и часни људи, који никоме ништа не дугују, и никоме више не верују.

     


     Снежана Топаловић је спремачица у општини Србица. Нуди нам кафу. Узпут казује да брине о троје деце, муж не ради. Уз њу је и Аница, презимењакиња. Аница гаји четворо малишана. Обе журе да сачекају децу из школе.

      Ту је и Милица Ковачевић са трогодишњом ћеркицом Тијаном. Радују се , вели, када им неко дође.

     „Ми из села, поготову жене и деца, не смемо нигде саме. Нија безбедно. Ето, рођена сам у Бањама, и увек се сналазим, како да посетим родитеље, како у род да одем. А онда брига, како да се са дететом безбедно вратим. Видим да ћете и ви до Бања, па ћемо ћеркица и ја сачекати вас. Са вама ћемо у Бање. Тако нам је сигурније.

     Пролазимо селом Бање. Свака кућа високо је ограђена жицом, али и дуплом-потпорном, бодљикавом. Морају Срби да се заштите. На први поглед се види да је то било густо насељено место. И ботаго. У протеклих тридесет година само из овог села отишло је преко 10 хиљада Срба у Београд, Крагујевац, Ниш, Краљево. На врху брда древно утврђење Ђутег, испод девет црквишта и слапови од воде, уз водопаде дотрајале воденице. Много их је !!

     Наилазимо на брвнару- кафе испред које седе млади. Враћају се заједно из школе, па сели да предахну. Када смо их питали за презимена, веле, ако су Томашевићи и Топаловићи у Сувом Грлу, онда су Ковачевићи у Бањама. Седе млади Срби, у апсолутној изолацији: Иван, Миљан, Дејан, Милица, Немања, Ана, Јован. Сви су Ковачевићи!Славе, веле Ђурђевдан. Дружење после школе им је све што имају од забаве, разибриге. И ако постоји неко ко тврди да је на КиМ добро, безбедно за Србе- нека оде у Дреницу! Ако се усуди. Тако ће се најбоље уверити какву слободу човеку у сопственој земљи „ дарује” нови светски поредак, САД, и „демократска“ шиптарска власт!

     Лепосаву Ковачевић смо срели испред воденице у Бањама.

     – Имам четворо деце, Богу хвала, и четворо унучади. Муж и двоје млађе деце су овде, а две ћерке су се удале и отишле својим путем. Радим у воденици. Мора човек нешто да ради да би се осећао корисним. Примамо минималну помоћ . Мисле људи нама је овде лако, и да паре велике добијамо. Не дао Бог никоме! Муж је воденицу изградио јануара ове године, мада видите, у селу испод бањских слапова, има пет старих воденица које је изгризао зуб веремена, па не раде. Мељемо кукуруз, жито за нашу кућу, и за све људе у селу. И никоме не наплаћујемо. Боље је имати доброг пријатеља, комшију, него робовати парама.

     


     Милутин откључава једину непорушену светињу у широј околини. Надалеко познату цркву Св. Николе. Бела је, и љупка. У порти је трава покошена, али црква самује, пропада, фасада руинирана. Види се да је верници ретко посећују. Не могу, јер нема ко да служи, осим за Божић и Васкрс. Страшно тужно изгледа светиња која је скоро увек закључана. Унутрашњост српске богомоље чудесно је лепа. Иза цркве посебне степенице, које воде на велику галерију, где је некада стајао и певао црквени хор. Још један доказ да је место било много веће, насељеније, и вероватно имало огроман значај за привредни и духовни живот Срба у средњем и потоњим вековима. Ратови су све збрисали, а Срби нису градили. Нису обнављали. Одлазили су... Запалили смо свеће. Иконостас добро очуван. Много је детаља који подсећају на почившег патријарха Павла. И његова огромна слика је на почасном месту. Гледају нас са свих страна очи наших светитеља! Као да опомињу. Можда на покајање. На молитву? Свеће осташе да горе у дивној средњовековној светињи опасаној српским страхом и тишином.

     


Комментарии (1)
 

Loading...

Косовский фронт