На слет војно-родољубивих клубова који се сада одржава у бази „Руских витезова“ у Сенгиљовском, Љубомир Стефановић, Милош Поповић, Милош Јашевић и Војислав Владимировић су путовали неколико дана. Препрека је било много, али нису заокренули натраг кући. Јако су желели да пробораве у Русији и виде како живе Руси, љубав према којима је Србима просто генетски усађена.
Сем тога, они овде представљају своју организацију „Српско славјанско саборје“, и момци су јако желели да се упознају са вршњацима из словенских организација наше земље (а Ставропољци, подсећамо, овог пута примају госте не само из покрајине и региона, него и Москве, Јекатеринбурга, Санкт-Петербурга).
Само Руси су их љубазно дочекали
Гости на овом слету су још и непосредни учесници такмичења, игара, мастер-класа из борилачких вештина, школе опстанка итд. Тако да сам ради разговора морао извлачити момке из упечатљиве вежбе под називом „Руски круг“. Ту су потешкоће од самог почетка предвиђене - ноге су борцима везане конопцима тако да не могу ни широко коракнути ни далеко одскочити. У ствари то помаже да се савлада техника борбе у ограниченом простору и успут стекне вештина избегавања другог ударца у случају да си првим рањен. Руска борилачка вештина по систему Кадочњикова помаже човеку да избегне западање у психичку депресију, не изгуби за живот пресудне секунде.
Љубомир, двојица Милоша и Војислав су се већ сасвим снашли међу руским момцима. Више ни језичка баријера не представља посебну сметњу. Уопште, руски и српски су слични. Ако се пажљиво слуша, може се и без превода схватити. А и преводилац је увек у близини. Руководилац Удружења војно-родољубивих клубова Русије „Стег“ Александар Кравченко, који је ратовао у српским добровољачким одредима, јако добро излази на крај с том улогом. Ево и у нашем разговору нам је помогао да се међусобно разумемо.
Свакако, момци су још увек препуни утисака о томе како су путовали до Ставропоља. Кроз Молдавију, кроз коју има да се вози свега два километра, без визе их нису пустили. Због тога су морали да заобилазе 800 километара, после чега су, како причају, имали проблеме са саобраћајном полицијом Украјине. Али, чим су ушли (тачније, упловили трајектом) у Русију, непријатности су завршене. И у Краснодарској, и у Ставропољској покрајини су наилазили само на добре и предусретљиве људе - и милиционере, и обичне људе. Понекад су морали да се распитују за пут, а људи су им не само показивали правац, него их још и пратили. И тако све до Ставропоља, где је Србе дочекао председник градске подружнице „Словенског савеза Ставропоља“ Артур Крутаљевич, који је момке и довезао у базу „Витезова“. Прво изненађење је било, ма како то чудно звучало, кулинарско - испало је да момци пре тога никад у животу нису окусили нашу свенародно омиљену харингу. Испоставило се да њу у Србији кувају а не усољавају…
Попричали смо и о традицијама. Срби имају јако лепа имена – милозвучна и добра, и као да од рођења одређују главне човекове особине. Зато је избор имена - одговорна мисија која је наложена кумовима. Кум даје родитељима три имена која по њему највише одговарају новорођенчету. А они са своје стране одаберу оно које им се највише свиђа…
Српска рана
Тројица момака су сасвим млада - имају 22 године. Када су 1999. године амерички авиони бомбардовали објекте које су називали стратешким, били су дечаци од једва 10 година. Али им се, чим је разговор скренуо на то, одмах променио израз лица.
Сви подједнако сурово гледају, свима стиснуте усне. Трагедија Косова је жива српска рана. Сада су они Београђани, а један је из Новог Сада (други по величини град Србије). И сви имају рођаке или пријатеље на Косову који су морали да напусте родна места. Али их и даље сматрају својим. Љубомир је, на пример, чак студент Приштинског универзитета. Високошколска установа је преведена у енклаву, али је своје име задржала. Енклаве које попут острваца стоје унутар територије под контролом Албанаца јесу српске - ту делују српски изборни систем и српски закони. Сада њихови житељи имају могућност да повремено посећују Београд, рођаке и пријатеље, док је раније и то било врло сложено.
Али највећи бол представља Косово поље
- Знам да је Србима Косово поље подједнако свето као Русима Куликово поље.
- Јесте - одговорише момци. - И поред тога што је руска војска Дмитрија Донског на Куликовом пољу победила, а српска војска кнеза Лазара изгинула. Али се у Србији дан те битке увек слави као велика победа. Као победа духа. Срба је на Косовом пољу било петоструко мање него Турака, али су у историји остале речи кнеза Лазара: „Одлучујући се за бој, не гледам да ли је мој непријатељ јак или слаб, важна је светиња коју браним“.
- Под чијом контролом је сада Косово поље?
- Потпуно је под контролом Албанаца, као и град у коме је крунисан први српски цар Стефан Душан. Тамо уопште није остао ниједан Србин… Стално покушавају да сруше или оскрнаве споменик ратницима из Косовског боја… Када су 2004. године организовани погроми српског становништва Косовске покрајине, оскрнављено је преко сто цркава и манастира, а све то се одигравало под покровитељством посматрача из међународних организација…
- Али то није било само 2004. г. Јер, и 1999. г. је америчка авијација бомбардовала дечје домове, болнице, породилишта, цркве - чак смо и ми, тако удаљени од Југославије, имали осећање да свесно уништавају светиње (душу) и децу (будућност) Србије.
- Американци су у првом реду бомбардовали цивилно становништво. Испрва су покушавали да гађају војне објекте и изгубили много својих авиона. Онда су прешли на цивилне циљеве како би сломили дух житеља и изазвали панику међу њима. Што се и сада дешава у Либији. Али што се тиче будућности - они су приликом бомбардовања Југославије користили муницију с осиромашеним ураном, а последице тога су сада већ очигледне. Број онколошких болести је неколико пута порастао.
- Код нас у Русији невоља збија народ. Да ли је и у Србији тако било?
- Срби су 1999. г. били јединствени као никада. На жалост, сада у народу нема јединства.
- Значи, оно што нису силом сломили, успели су некако другачије да разоре - не споља већ изнутра?
- Јако је много прозападних покрета који делују између осталог и кроз невладине организације, јако добро финансиране из иностранства.
- А задатак ваше организације је да ради на збијању народа, на васпитавању националне самосвести у омладини?
- Свакако - одговара најстарији међу њима 49-годишњи Милаш. - Ми постојимо од 2004. године, и радује нас што нам у последње време долази много омладине. Испада да је међу младима, чије детињство и одрастање је протицало у годинама агресије, одупирања, кризе, сада више родољуба него међу 40-50-годишњацима одраслим у благостању богате Југославије. Ми желимо да сарађујемо са сличним организацијама из Русије, Украјине - код Руса је уобичајен израз „браћа Словени“. То наше сродство се мора памтити. Желимо да наша браћа знају да је српски народ против уласка земље у НАТО и консолидације с Европском унијом. То хоће само шачица наших политичара…
- И ви желите да створите војно-родољубиве клубове, попут оних са чијим представницима се дружите овде на слету?
- Ствар је у томе што је у Србији сада таква организација немогућа у начелу. Све што се тиче војне униформе, војне обуке, окупљања већег броја људи - забрањено је. Упознајемо се с вашим искуством како бисмо на основу њега покушали да створимо нешто своје. А искуство ваших „Руских витезова“ је јединствено. Јако нам је драго што смо овамо дошли.
Узгред, можда је то тек почетак сарадње. Председник Ставропољске градске организације „Словенског савеза Ставропоља“ Артур Крутаљевич намерава да ове момке позове и на традиционалне „Словенске игре“. А засад се они заједно са другима радују новим пријатељима и сусретима, и радости досад непознатих људи. Таква радост се буквално јуче десила. У „Руским витезовима“ је и 20-годишњи момак Саша Зимин. Дошао је у клуб после војске и десет месеци живи у бази клуба. Сашка је васпитаван у дечјем дому тако да није имао куда ни коме да се врати. Још у детињству је раздвојен од сестре. А овамо је на слет дошао козачки разред из Ставропоља. И цурица међу њима, Марина, као две капи воде - исти он. После неколико питања и присећања понечег из детињства - испоставило се да му је сестрица… Сви који су тај сусрет видели радовали су се као да су и сами најрођенијег срели.
Тако да Љубомир, двојица Милоша и Војислав настављају да за себе откривају Русију која има толико много заједничког са њиховом напаћеном отаџбином. А речи српског кнеза Лазара „Није важно колики је непријатељ, важно је колику светињу браниш“ је важно памтити и у Србији, и у Русији довека.
Организатори слета - Александар Кравченко (Удружење војно-родољубивих клубова Русије „Стег“), Николај Жмајло (војно-родољубиви клуб „Руски витезови“) и Артур Крутаљевич се захваљују за помоћ у организовању слета офталмолошкој клиници „Офтаљма“ и неравнодушним људима који су пожелели да остану непознати.
По материјалима vechorka.ru
