Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/16.1.2012/

Кроз Хашке решетке



     

     Потпуно сам уверен да се ми убрзано при-ближавамо '14-тој, али не 2014. већ 1914-тој. години. Ако упоредимо стање у свету и нашем блиском балканском окружењу јасно увиђамо да су околности готово исте као тада. Економска криза у Европи: претње банкротом у Грчкој, Португалији, Италији, пад акција на берзи у Америци и претње банкротом америчке државе. Побуне и крик младих, гладних и обесправ-љених у Империји: Лондону, Марсеју, Паризу. Немири и сукоби на Блиском и Средњем Истоку – инсталиране револуције у Либији, Тунису, Си-рији, па дугогодишњи западноимперијални ра-тови у Авганистану и Ираку. А код нас окупа-ција јужног дела Србије, односно Космета; про-текторат у Босни и Херцеговини, непризнавање Срба ни као националне мањине у Словенији и Македонији, непрестано сузбијање, већ укину-тих, срспских националних права у Хрватској и Црној Гори...

     Дакле неоколонијализам само добија нове форме. Али су циљеви увек исти: отимање, оти-мање и само отимање свих врста енергетских ре-сурса. Наравно, ''од слабијих и мање војно-еко-номско развијених народа'', а с друге стране, већ легендарно, културолошко и демократско усре-ћивање недовољно цивилизираних народа, по ев-ро-атлантистичкој матрици.

     Погледајте како се у ствари у повести ништа суштински не мења: и данас се спаљују руко-писи, као у тзв ''мрачном средњем веку'', иако живимо у тзв. демократском поретку, вербални деликт (пре свега због Воје Шешеља) и даље постоји, као и у време ''тоталитарног самоуправ-ног социјализма'', и наравно као логична после-дица дијаболичног стања Велики инквизитор је опет ту међу нама.

     Све ове околности нам пред очи, које скоро да више ишта виде; и срце, које да скоро да ишта више осећа, доводе ''дечака врапца'', како га са нескривеном љубављу, назива Владимир Дими-тријевић - Гаврила Принципа.

     Док је, после атентата на Франца Ферди-нанда, Принцип умирао у затвору у Терезијан-штату Гаврило је написао песму која нам се данас привиђа и постаје узор. Гаврило пева:

     

     САРАЈЕВО, 1914

     

     Тромо се време вуче

     И ничег новог нема,

     Данас све ко јуче

     Сутра се исто спрема.

     И место да смо у рату

     Док бојне трубе јече,

     Ево нас у казамату,

     На нама ланци звече.

     Сваки дан исти живот

     Погажен, згњечен и стрт.

     Ја нијесам идиот –

     Па то је за мене смрт.

     Ал право је рекао пре

     Жерајић соко сиви:

     Ко хоће да живи нек мре,

     Ко хоће да мре нек живи!

     

     Владимир Димитријевић пише недавно о Гаврилу и каже: ''Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком аз-буком у зид, као поруку осталим заточени-цима.''

     Пошто нам се историја понавља, ево након сто година поново српски мученици пишу песме у европским казаматима. Овај пут то није Аустроугарска, већ Евроугарска и није Терези-јенштат већ Хаг. С том разликом што сада имамо много више Гаврила у тамницама. Поред Воје, Радована, Ратка, Јовице, Мартића, Крајишника и многих других, ту је и Стојан Жупљанин.

     Ко је Стојан Жупљанин? Стојан је рођен 1951. године у селу Масловаре у Општини Котор Варош, поред Бања Луке. Правни факултет је завршио у Сарајеву, а одмах потом 1975. године је почео да ради у СУП-у Бања Лука. Током Рата за Републику Српску обављао је посао на-челника Центра безбедности Бања Лука. Од 1994. до 1997. године био је саветник за уну-трашње послове председнку РС др Радовану Ка-раџићу. Од 1999. године налазио се у разним земљама ''бијела свијета'', ''гдје сам обишао Ма-ђарску, Француску, Нигерију, Русију... – каже Жупљанин. Након пуних девет година, 11. јуна 2008. године су га ухапсили и спровели у Хашки трибунал, где му још траје суђење.

      Стојан Жупљанин, правник и полицајац, ко би се томе надао, отворио је своју поетску душу. И почео да пише. Током ових девет година, од када га прогоне и ''наши'' и њихови, написао је преко 2.500 песама, четири романа и неколико приповедака. Тим поводом Стојан каже: ''али на жалост, ни до данас ми нису доступни (руко-писи, прим Н.К.). Чуо сам да је значајан број пјесама спаљен и уништен, као и приповијетки и романа, али ја вјерујем у Господа и надам се да ће ми једног дана постати доступни и да ће уг-ледати свјетло дана.''

     Стојан, међутим није престао да пише, јер је откривени Божји дар препознао у себи, и ма колико му спаљивали рукописе он ће нове и нове поново стварати. Тако је, за ове три године од када је у Хашком трибуналу, тј. у притвору написао преко 450 песама, које жели да учини доступним читаоцима. На нама је да му ту жељу испунимо, па су тако бачкопаланачки ''Логос'' и новосадска ''Бистрица'' направили избор Стоја-нових песама и овог лета их, с поносом, објавили под насловом ''Кроз Хашке решетке''. Тиме смо дали један мали допринос ''српској књижевној логорологији'', која се већ цео век ствара као важна струја у нашој литератури.

     У овом избору објавили смо 67 Стојанових песама на 150 страна. Основне теме његових пе-сама су вера, љубав и нада, а песме су испеване у духу најбоље народне епске поезије. Стојан је задојен, као и већина српских песника, на Шан-тићу, Ракићу, Дучићу, Ђури Јакшићу и Војис-лаву Илићу. Дакле, на идеји Слободе и слобо-дарским темама у поетском стваралаштву. Да би ова књига угледала светло дана заслужна је не-колицина Стојанових пријатеља и пријатеља поезије. Пре свих сликар и карикатуриста Миго Самарџић, те глумац и песник Миодраг Пет-ровић, а посебно песник и издавач Рале Ни-шавић.