Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/20.1.2012/

Част и наше време



     
О кризи сазнања, морала, примера и ауторитета


     


     У циљу афирмације моралних вредности у нашем друштву за које се са оправдањем веома често тврди да су поремећене и као такве узрок бројним недаћама у којима се налазимо, указује се потреба њихових суштинских преиспитивања с једне, али и истинских тежњи да се за присутне моралне кризе пронађу путеви, и друштво крене њима у извеснију и бољу будућност, с друге стране.

     

     Када се постави питање: Која је то социолошка, етичка и морална вредност која може да ревитализује пољупљане темеље морала друштва и државе, онда се част јавља, не само као традиционално најуспешнија, него и традиционално најмоћнија и што је посебно важно, једина истинска снага.

     Уосталом, њена изворна и исконска снага почива у речи.

     Наиме, ваља имати у виду значај речи који је истакнут на самом почетку Библије где стоји: „У почетку беше реч... С њом је човек постао човеком, и с њом је створено све што цивилизацијски постоји у историји.

     Познато је да човек на другог човека може деловати погледом, покретом, уздахом, осмехом и плачом на пример, али деловање речју је најважније, најсложеније и најутицајније.

     Речју се утиче на добро и зло понашање људи.

     Уколико би се поставило питање које су то речи чије остварење или утицаји красе високе моралне и етичке вредности и као такве проносе озбиљност, одговорност, љубав, велокодушност, истинитост и праведност заступајући и бранећи добро, онда се може констатовати да су то часне речи.

     Према томе, часне речи, а на њиховој снази засноване намере и дела имају благослов од Бога, стварајући одговорније, хуманије и поуздане односе међу људима са успешнијим и плодоноснијим животним резултатима.

     Насупрот часној речи су оне друге које садрже и носе поруке, дух и намере за таква понашања и дела која одишу егоизмом, лажи, неморалом, неодговроношћу, насиљем и бешчашћем. Уз ове напомене о часној речи, вредно је знати да је част једина бранила етику кроз векове, како истиче један филозоф.

     За увод на ову тему о части толико.

     

     То да је на нашим просторима вршена систематска идеолошка и друга опструкцима морала части, постоје бројни докази и чињенице.

     Дубоки корени наше кризе су узроковани управо тим потискивањем части и њеном заменом неким новим појмовима који немају, нити икад могу имати моћ, дух, снагу, утицај и етичку лепоту части.

     Уколико се жели у сфери морала озбиљно учинити нешто, онда је уместо којекаквих стаза и богаза, пут части једини исправан и пред нама.

     А да ли смо за то способни, достојни и вољни, на нама је. Част стрпљиво чека и немо опомиње, али попут клетве проклиње уколико се о њу огрешимо.

     

     Уколико говоримо о части на југословенским просторима, онда се заиста може тврдити да је присутна криза њеног познавања, разумевања и поштовања од Првог светског рата до данашњих дана.

     Тај период би обухватао време Првог светског рата, затим међуратни период прве Југославије, потом време Другог светског рата, па време друге Југославије до ратова од 1991. године, те последњу деценију 20. века, и на крају ову деценију 21. века.

     У тим карактеристичним периодима, част је не само као етичка и заветна, већ и као службена и суштинска морална вредност била мање или више непожељна из низ разлога. По том основу можемо говорити и о кризи морала.

     Наиме, много нечасног и злонамерног како споља тако и изнутра имало је велики утицај на укупна несрећна и трагична догађања на овим просторима балканске ветрометине.

     Вековним сукобљавањем разноразних страних освајачких, поробљивачких, политичких, религијских и других интереса, историјски је наметало сложене, опречне и веома тешке услове живота, опстајања и борби, нарочито српског народа.

     Раније, - сталан тренд злоупотребе и искоришћавања политички наивних, а посебно егоистичних мотива појединих одрођених делова српског народа, односно, касније комунистичко манипулисање братством и јединством, југословенством и антисрпством, стварало је такве прилике и стања где је постепено и плански превладавао тренд подривања и опадања, односно преобликовања морала у готово свим сферама друштвеног, а индиректно и привредног развоја.

     Такви услови су стварали и оживљавали ионако конфликтну политичку, верску и националну сцену од прокривене до отворене борбе честитог и непоштеног, истинитог и лажног, заједничког и себичног, великодушног и злобног, и праведног и дволичног, односно у ширем смислу - части и бешчашћа; при чему је ојачавано ово друго.

     У последње две деценије је то посебно изражено. Наиме, исмејавањем добронамерности, истине и правде, с једне; а препакивањем историјских чињеница подржаваних лажима и монтираним облицима агресивне пропаганде, с друге стране; јасна је била и остала намера даљег сатанизовања, слабљења и разбијања нашег, односно матичног (српског) народа.

      Како наш народ има једну специфичну водећу духовну и моралну вертикалу дату кроз комплексан косовски феномен, а путем њега и веома јасан однос према истини, правди, слободи, отаџбини, пожртвовању, великодушности и побожности, односно етици добра у ширем смислу значења, то су сукоби различитости у односу на друге сународнике уз подстицања, подршке и помоћи споља, веома често доносиле велике несреће свима, Србима посебно.

     Шта год да добронамерно оцењујемо или вреднујемо из тих периода, било да се ради о догаћајима, личностима, партијама, организацијама, последицама итд. из угла части, свакако да можемо доћи до тако неопходних истинских сазнања и правичних решења, која опет многима нису била потребна, односно, била су непожељна па чак и опасна.

     Такво стање је углавном присутно и данас. О части се у принципу мало зна, односно, може се рећи да постоји једна криза сазнања о етици, моралу и духу части, не само код човека појединца, у породици и друштву, већ и у оним организацијама, удружењима, институцијама где њен дух и култ морају имати изражен, па и пресудан утицај.

     Овакво стање неминовно доводи до израженије кризе морала, поготово када се у школству, односно васпитно-образовним установама не посвећује тако потребна пажња оном најтежем и најзначајнијем садржају васпитања – васпитању части и достојанства.

     

     Част је изузетно моћна покретачка етичка, социјална, духовна, заветна, обичајна и морална вредност личности, породице, народа, организација и институција државе и друштва.

     Она је пре свега моралне вредности и духа и углавном је присутна у већем или мањем обиму у држави и друштву зависно најчешће од друштвено политичког уређења, социјалних прилика и степена осећања части.

     Част поставља суштинска питања и на њих тражи истините одговоре захтевајући успоставу правде и владавину општег добра.

     Ако се говори о моралној кризи, тада је пре свега реч о кризи части, јер је она кичма морала. Колика је моћ части најбоље се види из низа веома бројних изрека и народних пословица, као и мисли наших али и светских великана.

     Наиме, сликовито и уверљивије речено - без части: политика је пропаст, власт је насиље, правда је фарса, моћ је самовоља, богатство је пљачка, а привреда је беда;

     слобода постаје јавашлук, уметност кич, култура безобразлук, храброст разбојништво, а понашање простаклук;

     частољубље прераста у похлепу, васпитање у егоизам, понос у улизништво, служба у неверство и издају;

     а љубав без части постаје морална, естетска, физичка и духовна порнографија.

     Вреди напоменути поруку једног философа где стоји: „Част једина високо држи заставу својих неписаних закона, начела и принципа. Она брани људско достојанство, и напаја душу људску славним традицијама и побудама на све највредније и најплеменитије у животу.“ А Његош нас подсећа и опомиње на предачки завет: „Част је слава, светиња народна.“

     

     Уколико озбиљније анализирамо моралне вредности у нашем друштву и држави уз тренд који се намеће (мада је слична ситуација и бројним другим државама), онда видимо да је част некако непожељна. Боље рећи за њу повремено постоји само формално али не и суштинско залагање.

     На том плану је спектар споља диктираних активности да се становништво, а код нас посебно српски народ, учини пасивним прво на сва манипулисања и израбљивања, а потом и постепена злостављања до коначног оробљавања.

     Сведоци смо општег и перфидног напада на храброст - најважнију врлину и услов части. То се уочава кроз врло модеран (утрендован) и промовисан термин „стрес“, јер се стално праве нове и нове, и разноразне „стресне“ ситуације које служе као отворена врата за наметање страха свима.

     Између осталог, тим путем са на обилазан начин разбијањем храбрости, прави амбијент поуздано плашљивих и кукавних људи, који су неспособни да се за било шта вредно, озбиљно, племенито, срећно и добро боре и изборе. Наиме, праве се људи без осећања достојанства и части; људи егоисти, потрошачи, индивидуе као самодовољна бића у тренду „ништа ме не интересује“; то су „ликови“ и „фаце“ где нестаје човек.

     Ствара се општи идиотизам у коме ће људи постајати „разломци“ а потом и „моралне нуле“.

     Ако се осврнемо на само неке савремене обезличене, потрошачко-материјалистичке термине које све чешће чујемо у свакодневном говору, онда то лепо уочавамо.

     Човек је појединац, „лик“. Супружници су „партнери“ где се маргинализују брачни, родитељски и брачни односи на рачун пословних и слободно интимних. Жена је успешна ако је „остварена“ у смислу слободног, атрактивног и ангажованог. Ми не разговарамо него „комуницирамо“, не живимо него „функционишемо“, не удвара се него „стартује“. Ако се неко заљубио он се „напалио“, више се не образујемо, већ „едукујемо“, итд.

     Што је најгоре, децу као „клинце“, односно ексере, смештамо у јефтин фонд грађевинског материјала, док су нам керови и мачке постали „кућни љубимци“. (Шта онда у оваквој замени, где би управо деца морала да буду први и једини кућни љубимци, да очекујемо од те деце?)

     Осврнимо се и на кризу примера. Популарне личности су у тренду; оне су примери за углед и подражавање. То су углавном личности које видимо на насловним странама бројних листова и часописа. Оне су најчешће присутне у актуелним причама, сликама и емисијама политике, спорта и естраде.

     Када би се направила анкета о на пример најпопуларнијим личностима код нас, па са тог списка узели првих стотину, а након неког времена на анкету о најчаснијим личностима сачинили нову листу, и са ње узели првих стотину, онда би тек видели знатну разлику коју опредељује и вреднује суштински, односно морални и етички смисао њихових дела.

     Питање би било следеће: Колико би се из оних стотину најпопуларнијих нашло на овом другом списку? Ако би такве анкете провели и на нижим нивоима и социјалним срединама, онда би из угла морала могли да видимо једну кризу примера у којој знатно више доминирају они популарни у односу на часне.

     Дакле, ако имамо мањи број истих лица на оба споменута списка, онда се јасно потврђују уверења о кризи морала у светлу кризе примера. Међутим, околико би имали ситуацију да се већи проценат таквих личности јавио на оба списка, онда се не би могло говорити о кризи примера, а то би значило ни о кризи морала гледаног из тог угла.

     

     Када је пак реч о ауторитету, онда вреди истаћи следеће. Ауторитет представља утицај који неко или нешто, на пример: чин, дело, принцип, институција, одредба, пропис, закон, изрека, мисао, итд. има или врши на другога на основу поштовања, осведочености, уверљивости или духовне снаге.

     Он дакле тражи добровољно поштовање уз сопствено уверење да неко или нешто има осведочену вредност.

     Гради се на снази уверљивих аргумената, умног сагледавања целине, непосредног доказивања или провере на делу, и на независности и непотчињености других. Уколико се он гради уз присуство силе или било које друге врсте пресије, онда се ту не може говорити о ауторитету, већ о страхопоштовању или нечем сличном.

     По том основу делује анахроно, ако говоримо о ауторитету нашег судства, када нам судове штите полицајци. Сличан је случај са школама које од хулиганства чувају школски полицајци, и чије су фасаде ружне и ишкрабане којекавим спрејовима.

     То је јасан доказ да не постоји потребан ниво ауторитета школе као просветне, васпитне па и културне установе, па ни учитеља, наставника и прогесора који у њима раде.

     Посебан случај је био однос према химни „Хеј Словени“. Сличан однос се могао осетити и видети према државној и војној застави, потом кроз различит однос грађана према уставним, законским и правним одредбама, итд.

     Уколико би се говорило о постојању ауторитета код политичара, онда би ту било озбиљних дилема, бројних коментара и разних оцена.

     Дакле, ако би имали ауторитет достојан озбиљног политичара, онда би он у себи обједињавао и пример, и углед, и гаранцију и достојанство своје и других.

     Тек у таквим околностима рада и ангажовања, овај ауторитет би подстицао и стварао слободне, самосвесне и оригиналне личности у одговарајућим социјалним срединама и друштвеним организацијама и заједницама.

     С друге стране то значи, да се ауторитет не сме и не може изграђивати на самовољи, личним или ускостраначким интересима, него на опште прихваћеним начелима и заједничким интересима у одговарајућем правно уређеном систему у држави и друштву.

     Због свега наведеног, ауторитет требају да имају не само они који се баве политиком и судством на пример, већ и сви они који се налазе у функцијама васпитача, вођа и уопште руководиоца, односно старешина.

     

     Сведоци смо све чешћег уверавања да се налазимо у једној посебно тешкој и безизлазној ситуацији. Може се тврдити да су нам Отаџбина и Српство опасно угрожени.

     У оштим вековним, а последњих деценија нарочито израженим нападима на све што је српско, изругивани су и ималоважавани сви они који су се залагали и ангажовали као врсни родољуби и патриоти, указивајући на потребу сачињавања српског националног програма.

     Посматрано из угла части, сви они који су се тој идеји и програму на било који начин супростављали, само су јасно показивали мање или више, прикривено или јавно, један антисрпски став ма колико то негирали неким својим оправдањима и објашњењима.

     Као лакмус папир - напади и омаловажавање Косовског завета и мита, наше историје и традиције, писма, језика и вере, територија и државности, овакав став потврђују.

     Из таквих средина и ових појединаца, имамо и највећу опструкцију части и отпоре да се она као етичка, социолошка, морална, васпитна, традиционална и најмоћнија снага у ревитализацији државе и друштва, културе и привреде, односно на свим пољима људске делатности, постави у темеље општег тренда и напретка Србије, српског народа и свих грађана наше државе.

     Ту можемо наћи основе дубоке моралне и сваке друге кризе које из моралне индиректно проистичу.

     При том ваља подсетити да смо као народ били и у тежим временима, околностима и ситуацијама, па је било излаза и напретка.

     И ово неко безнађе је, како наводи један аутор, сигуран путоказ да се не можемо ослонити на друге, већ да морамо као народ што сложније и свим својим снагама кренути (поуздано провереним а примерено новим условима) јасним смером напред.

     Тај смер ће дати правац, циљ, задатке, обавезе и резултате. На том путу и смеру по духу предања значајно место заузима част. Она подсдећа и опомиње, али кажњава, па и проклиње ако се о њу огрешимо. Зато, гледано из угла части, смер која она даје је следећи:

     

     Интересе Отаџбине и нашег народа ставити на прво, друго и треће место.

     Супротставити се и зауставити кризе примера, ауторитета, части и морала.

     Обновити и афирмисати основе пољуљане моралне вредности у држави и друштву по вредностима, моћи и духу части.

     Обновити и афирмисати моралне постулате службене части друштвено најважнијих професија.

     Оплеменити систем васпитања и образовања деце и омладине вредностима и духом достојанства и части.

     По духу слоге, достојанства и части супротстављати се свим пороцима, невољама и злом савременог друштва.

     Са новим сазнањима и уверењима по духу завета: слоге, части, достојанства и националног поноса кренути у извеснију и бољу будућност.

     

     По том смеру, ево само неких за почетак важних тема којима се може објашњавати, подстицати и васкрсавати племенити, осведочени и плодотворни потенцијал морала и духа части.

     Оне би на пример биле следеће: О части и њеној етичкој, моралној и духовној снази; Част у супротстављању пороцима савременог друштва; Част, понос, родољубље и патриотизам; Част у очувању и одбрани традиционалних породичних вредности; Част, достојанство и патриотизам као основе моралног васпитања деце и омладине; Косовски феномен и његова етичка основа добра; Етичка основа и актуелна вредност Лазареве клетве; О полној части – традиционални и савремени осврт; Мир као универзални идеал части; Част пред нападима егоизма, материјализма и космополитизма; Моралом части у борби против корупције и криминала; Част и наше време – о кризи сазнања, морала, примера и ауторитета; О службеној части и њеном утицају у држави и друштву; Част у супротстављању културном, духовном и физичком геноциду над Српством; Интелектуална, научна и политичка елита пред изазовима части и духа времена; Манипулација свешћу – осврт из угла части; Национални интереси, част и политика; О нашој дијаспори по духу завета и части; и Наук Српству: Пут спаса је пут завета: слоге, части и достојанства.

     

     За поуку је вредно споменути једног француског философа који је оцењујући дубоку кризу током половине 19.века записао следеће: „У времену када ово пишем, људи се подсмевају свему и свачему, само части не.“ Надајмо се да и ми као народ још нисмо и нећемо доћи у такву ситуацију ма како то неки желели.

     


Комментарии (5)