Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/1.2.2012/

„Непријатељски гласови“



     

„Драг ми је пријатељ,

     али и непријатељ ми користи:

     пријатељ поштује оно на шта сам способан,

     а непријатељ ме учи како да поступам“.

     Ф. Шилер



     Делатност „Косовског фронта“ у јесен и зиму 2011. године била је плодна не само на плану подршке српског отпора на Косову и Метохији, него и на информационом пољу. Акција „КОСОВСКИ ШТИТ“, у оквиру које браниоци српских барикада добијају помоћ, није остала непримећена од наших непријатеља и „пријатеља“. У јавним гласилима су се готово истовремено појавила два осврта о нама: један на шиптарском сајту lajmeshqip.com („Албанске новости“), други - на аналитичком порталу српских либерала novimagazin.rs („Нови магазин“).

     Први чланак нас је јако разонодио: он велелепно илуструје руску пословицу „у страху су велике очи“. Изгледа да је страх Шиптара од саме речи „rusisht“ толико јак да их хвата паника од вести о било ком облику руског присуства на Косову. Чак и у случају да се то присуство своди само на две (засад) врло скромне испоруке материјалне помоћи. Као што је познато, двојица наших представника су у оквиру „КОСОВСКОГ ШТИТА“ посетила покрајину у новембру и децембру; свако од њих је тамо провео по два-три дана и, предавши Србима допремљену помоћ, вратио се у Русију. Та двојица представника у очима престрашених Албанаца претворила су се ни мање ни више него у „из Русије приспеле војне јединице које чине бивши совјетски војници, учесници ратова у Авганистану, Хрватској и Босни“. А тим страшним јединицама, по мишљењу Албанаца, командује нико други до Александар Кравченко (председник савета московске подружнице „Косовског фронта“). Лик Александра Кравченка је у жижи пажње чланка, фотографија је у првом плану, а сам чланак је под насловом од кога се Албанцима леди крв у жилама: „Лице руских војних јединица које делују у Митровици“. Испоставља се да је тај ужасан човек базиран у Звечану, одакле командује „својим јединицама на Јагњеници“. Биће да шиптарске мајке своју непослушну децу већ плаше именом Александра Кравченка.

     У ствари Александар Кравченко, који је заиста био на Косову у новембру (управо је он реализовао прву акцију допремања помоћи), тренутно мирно живи у Москви са својом вишедетном породицом, руководи текућим радом удружења дечјих војно-родољубивих клубова „Стег“ и од свег срца се смеје паници и брбљивости албанских пискарала-„чувара“.

     Други чланак, који је написао извесни Ђорђе Одавић, посвећен је прегледу руског учешћа у садашњој косовској кризи. У целини је прилично близак правом стању ствари. Утисак квари једино либерално-прозападно тумачење догађаја, одабир нагласака и приоритета: западњак Ђ. Одавић не крије своју непријатељски однос како према Русији тако и према својим недовољно вестернизованим земљацима. Покрет „Косовски фронт“ код њега је назван „пропутиновска организација“, док наша помоћ косовским Србима по њему има за циљ да „јача свој утицај на српске десничарске организације“. Лик Александра Кравченка ни њему не да мира: либерал није пропустио да истакне војну прошлост лидера „КФ“ и његову улогу у стварању војно-родољубивих клубова „Стег“; посебан значај он придаје чињеници да је то удружење „пре три године угостило децу из Србије у камповима у Русији, где су их учили да пуцају из оружја, бацају бомбе и разрачунавају се с непријатељем ножем или голим рукама“. Будни западњак је убеђен да таква удружења „делују под патронатом Владимира Путина и Федералне службе безбедности“, и „њихове везе с покретима ветерана и десничарским организацијама у Србији постале су предмет интересовања српских обавештајних служби“. Од тих теза аутор гради мостић до Евроазијског покрета и најзад долази до суманутог закључка како читава горе наведена делатност представља наставак старог спољнополитичког правца Русије, а то је „ширење Русије ка излазу на море и Истамбулу“. Ни мање ни више. Збиља је просто смешно читати то данас, када западна граница Русије пролази нешто даље од Смоленска.

     С друге стране, у чланку је сасвим исправно запажено да се активност руских невладиних организација на Косову објашњава одсуством конкретне помоћи државе Русије.

     Према томе, осврт Ђ. Одавића у целини, изузев „либералног ветра“, можемо сматрати подношљивим аналитичким чланком.

     

     


     Извор: http://www.novimagazin.rs/vesti/a-od-putina-uniforme-i-cizme