Првог марта 2012. године навршава се тачно двадесет година од дана када је у Сарајеву, на Башчаршији, убијен српски сват и рањен српски свештеник. Уобичајени опис овог догађаја почиње са описом убице као „сарајевског криминалца“, а затим се наведе његово име, како би се поткрепила обавештеност о догађају. Тако је одређено погрешно разумевање онога што се догодило.
Да ли је тај „сарајевски криминалац“ убио српског свата зато што му је овај нешто дуговао? Или зато што му је тако „дошло“?
За правилно разумевање овог догађаја корисно је запажање сарајевског листа „Дневни аваз“ (1):
- „ ...Према појединим медијским написима, Делалић је ретроактивно од Изетбеговића млађег тражио милион марака хонорара за убиство "српског свата" 1. марта 1992. године испред Старе српске цркве на Башчаршији у Сарајеву...“
- „ Сам је тврдио да ради за „државу“, Алију, Бакира и касније тајну полицију АИД“.
Иначе, „истраживачки тим Дневног аваза“ се позива на интервју који је 2007. године убица са Башчаршије дао сарајевском листу „Слободна Босна“, уочи своје погибије, под исувише јасним насловом: „Убијао сам за Алију“.
Првог марта 1992.године држава Босна и Херцеговина је, дакле, према тврдњи „Дневног аваза“, иако још непризната, испалила свој први метак у српски народ, у Сарајеву, на Башчаршији. Ако је „Дневни аваз“ у праву, а ми сматрамо да јесте, онда се не може говорити о злочину „сарајевског криминалца“ него о савршено планираном и изведеном политичком подухвату екстремистичких вођа тадашњих Муслимана.
Зашто би Алија Изетбеговић издао налог за убиство српског свата на Башчаршији?
Драгоцено објашњење за мотиве и логичку заснованост овог државног убиства дао је сам Алија Изетбеговић. Наиме, у интервјуу датом Радију Слободна Европа 13.јуна 2000.године (2) он објашњава драматичност референдума који се одржавао на дан државног убиства:
- „Рат прије референдума је грађански рат, а након референдума је агресија“
- „То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.“
Референдум није успео, то је било јасно пре убиства у 14.30, 1. марта. Требало је нешто предузети. Шта је могао да предузме Алија Изетбеговић, човек који је стебреничким муслиманима понудио да жртвују пет хиљада својих рођака, комшија и пријатеља како би обезбедио улазак НАТО пакта у рат?
Неко као Алија не препушта овакву одлуку грађанима. За такве људе, „мала интервенција“ у историјском току може бити веома корисна за мисију „Исламске декларацује“.
Још исте вечери након убиства почеле су барикаде и међунационални сукоби наоружаних грађана у Сарајеву и другим градовима Босне и Херцеговине. Убица српског свата је убрзо постао ратни командант Армије Бих, а за своје заслуге је од Алије Изетбеговића добио пиштољ са посветом. Радио телевизија Сарајево је почетком 1992.године снимила документарни филм о њему, убиство описала као пример патриотизма, а јунак филма је детаљно објашњавао како је убио човека који се веселио на свадби свог сина.
Скупштина Босне и Херцеговине није никада верификовала резултате референдума, нити прогласила независност од СФР Југославије.
И тако, двадесет година након убиствa српског свата на Башчаршији, можемо са довољно уверења тврдити да ово није дело „сарајевског криминалца“ него чисто политичко убиство у склопу агресије на Југославију и српски народ. Оно је увод у сурови обрачун вера и народа на простору Босне и Херцеговине.
1)
http://www.dnevniavaz.ba/vijesti/teme/79381-kralj-bosnjackog-podzemlja-u-predsjednickoj-fotelji-zasto-bakir-svoje-leseve-podmece-drugima.htm
„Дневни аваз“ од 10.02.2012. у тексту под насловом: „Краљ бошњачког подземља у предсједничкој фотељи: Зашто Бакир своје лешеве подмеће другима?“ наглашава како је Рамиз Делалић Ћело убијао за Алију Изетбеговића:
„ ... Према појединим медијским написима, Делалић је ретроактивно од Изетбеговића млађег тражио милион марака хонорара за убиство "српског свата" 1. марта 1992. године испред Старе српске цркве на Башчаршији у Сарајеву...
Изетбеговић је наводно годинама одбијао да Делалићу плати милион марака хонорара.
Из тога је проистекла верзија да је мезар рахметли предсједника Изетбеговића преко својих санџачких веза минирао управо Делалић, а да би упозорио Бакира како му мора платити споменути износ.
Према истом сценарију, Изетбеговић је медијски вршио притисак на полицијско-правосудне органе да буде откривено ко је атентатор на мезар његовог оца. Када су информације довеле до Делалића, Изетбеговић се ушутио и правду узрео у своје руке. Делалић је убијен...“
2)
http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1045261.html
Радио Слободна Европа: „Двије стране Рубикона“, интервју са Алијом Изетбеговићем;
http://www.serb-victims.org/content/view/340/1/
