Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/6.6.2012/

Уништавање српских банака – подвала века 1-5



     

     У једној ноћи, у свитању првог радног дана 2002. Године, све четири националне банке су отишле у „вечита ловишта“, како у литератури то говоре отписана и скоро затрта племена америчких Индијанаца. Без посла је остало 8.500 врсних банкара. Србија је први пут имала прилике да схвати да ником из Владе не сме да верује. И више од тога. Био је то дан када је у Србији почео да се остварује паклени план који можда филозоф по образовању и премијер Србије др Зоран Ђинђић и није до краја схватио када је у Скупштини говорио – „ми не распродајемо Србију, ми смо им продали тржиште“ – да је то најкраћи пут уништења државе!

     

     16.05.2012. bktvnews, аутор: Мирко Стаменковић, за ФБР приредила Б.Диковић

     

     Уништавање српских банака – подвала века (1)

     

     

     Тачно. Зашто би странци купили банке које су имале дуг начињен управо санкцијама и НАТО агресијама. Зашто би узели ИМР, ИМТ, „21 мај“, „Заставу“, Робне куће, И сијасет другог. Или, куповали преко две хиљаде српских компанија са обавезом да им поправљју порушене кровове, јер НАТО „томохавке“ нису рушиле само пордилишта, домове за старе, возове у Грделичкој клисури, већ и кичму индустрије. Шта ће им све то. Њима је требало тржиште а не производња. Имали су и имају вишак сопствене робе.

     

     Зар је онда неко могао боље да прође у трговини него да добије „тржиште на сребрној тацни“ без динара. Да преко назови страних иневстиционих фондова, иза којих вероватно стоје наши људи, остваре монополе у млекарству, у сточарству, да ставе под своју шапу преко пола милиона хектара најплодније земље у Војводини, па да заједно са „војвођанским“ сепаратистичким политичарима питају – „где су наши новци“?

     

     Ко се тога данас сећа. Народ смо уместо парама, јефтином храном, извозом, запсолењима, бесплатним задравством и мирним студенстким животом уместо штрајком глађу и за оне који имају све услове да буду на буџету почели да залуђујемо бајкама о „бољем животу“.

     

     Србија јесте заслужила и рад, и сигурну егзистенцију, али што рекле наше бабе – ко ти једном нешто поквари у кући не зови га да ти поново поправља!

     

     Знају се убице Србије

     

     Србији су сасвим одређени људи пуцали из непосредне близине у слепоочнице. И учинили је мртвом за дуги низ година. Бесмислено је данас из суморне прошлости – обећавати сигурну и бољу будућност.Учинили су то носиоци политике оних странака које су после Петог октобра 2000. године отели снагу и ентузијазам народне воље о замени режима. Њих неколико. Смишљајући сами или извршавајући план својих страних ментора.

     

     Мудрост је била једноставна али паклена. Србија није била презадужена. Августа 2000.године имала је око 5,5 милијарди долара спољног дуга. Париски и Лондонски клубови повериоци су били спремени, и касније одиста и одржали реч, да нашим банкама као гарантима, опросте око 60 одсто дуга. Био је то фер потез јер су знатна банкарска средства била „замрзнута“ због санкција.

     

     Управо из тих разлога сам неколико пута покушавао да легализујем тезу да је уништавање четири националне банке била само успутна станица у отимању српске привреде. Отуда и мој закључак да је кључни моменат уништавања наше економије управо у „убијању“ банака.

     

     Речено обичним језиком – извршиоци „смртне казне“ над оним што су генерације стварале и што је требало озаконити и приказати као врхунац транзиционог успеха Србије, заправо је подвала века. Јер, смислили су и остварили да уништавањем повериоца, народ поверује и да је скинута омча дуга.

     

     Наиме, уважени порфесор др Јован Ранковић, светски стручњак за билансе, прецизно је израчунао да ’’југословенска привреда дугује око 430 милијарди динара банкама у стечај’’ и скренуо пажњу да нове реформске власти потпуно игноришу проблеме у привреди. Он је прецизирао да је покретањем стечаја у „Беобанци“, „Београдској банци“, „Инвестбанци“ и „Југобанци“ 3. јануара 2002. год. остало нерешено питање враћања дугорочних и краткорочних кредита, који су достигли износ од 413 милијарди динара.

     

     ’’На ту суму треба додати и доспеле камате од око 20 милијарди динара, што чини суму већу од 430 милијарди динара или око 14 милијарди марака’’, рекао је Ранковић и додао да је 97 одсто тих дугова (око 368 милијарди динара) груписано у 1.130 домаћих предузећа.

     

     „Пошто се ради о стечају те четири банке, то значи да банке морају да покрију наплату 430 милијарди динара кредита“, приметио је Ранковић и закључио да тај новац банке у стечају не могу да обезбеде, тако да би тих 1.130 предузећа, која запошљавају 57,9 радно активног становништва Југославије – морала да буду ликвидирана.

     

     Уништи повериоца да не би враћао дуг

     

     Његови бивши студенти, а и неке његове колеге, не презајући да погазе суштину научног кодекса, једноставно су прибегли оној логици најпрљавијег криминала – убиј повериоца да би избегао плаћање дуга. И уништили су банке, верујући да су тиме се ослободили дугова.

     

     Банке, наравно, нису никада никоме дали кредит без чврстих залога. Било је и онда, али ретко и као изузетак, да су неки успевали да хипотеку или други облик гаранције да упишу и више пута. Суштина је била у оном првом – убијању повериоца!

     

     И шта се догодило?

     

     Уместо оздрављења предузећа, трагања за поновоно покретање производње, улагања у њихову рекострукцију или технолошку иновацију, под плаштом наводног спасавања 57,9 одсто радно спсобног станов ништва у 1.130 предузећа – пришло се стављање банака под стечај и припремао сценарио дугорочног уништавања Србије.

     

     Банке су гурнуте у стечај. И он се одужио на преко 12 година. И данас многе банке не само да имају имовину, чак и после развлачења као у време када окупатор улази у неки град и тренутно завлада анархија, већ и готовина, па чак и дан – данас скоро све те банке имају милионске суме евра готовине.

     

     Једини смислени закључак је – све досадашње гарнитуре које су се у владама демократске транзиције бавиле економским развојем и финансијама су једнсотавно показале своје незнање или свесно черупање државе да би милијарде друштвене имовине рпеселиле у сопствени џеп, џепове својих ментора или налогодаваца или под пристиском организованог криминала који досеже и до самог врха власти.

     

     Отуда и закључак – како поверовати да све оне странке које су биле на власти у ових 12 година могу данас да нуде програме опоравка и убеђују народ да им само оне могу да обезбеде бољу будућност.

     

     Не верујући у то, и чврсто убеђен да је уништавање четири националне банке, а у једној од њих сам и сам био подпредседник до пензионисања 1989. године, сматрао сам својом националном обавезом да упораво сада из својих бележака пружим јавности сведочења о данима и последицама уништавања четири националне банке.

     

     Јер:

     

     Методологија је једноставна – убијањем повериоца отворен је пут национализације оних који су банкама дуговали, а то су била друштвена предузећа, па их није тешко било „подржавити“ и као такве у име власти породавати и за три евра, што је мање од врдности и катанца који се ставља на чувареву кућицу!

     

     Била је то најлакша обмана народа да не изиђе на улице, због уништавања националних банака, јер се „спасава преко 1.000 фирми“ које су банке „оробиле“!

     

     Представљало је то најефикасније умртљавање најјачег дела спрске привреде док се се кроз широм отоворених граница не инфлитрирају страни „економски окупатори“ или назови страни инвестициони фондови не остваре монополске положаје до уништења свега што ћини породичне фарме или мали и средњи бизнис, који је у условима санкцијских и „натовских агресорских“ последица била једина истинита шанса опоравка наше економије.

     

     Али и пут усисавања сваког динара и евра из сламарица становништва како би стране а не домаће банке управљале „финансијским крвотоком Србије“

     

     Све се то догодило по сценарију који је постао јасан тек касније. Тек када је прошло одређено време и када су тзв „стране банке“ постале доминирајуће на српском тржишту и када је дуг ове државе са 5,5 милијрарди долара нарастао за деценију на 40 милијареди евра!

     

     Данас се говори о нечијој „пљачки сопственог капитала“ од 60 милиона евра, а ћути и уништавању преко стотинак милијарди евра само пристиглог новца у готовини или о чињеници да само у четири српска велика града 2 одсто становништа поседију минимално 70 милијарди евра вредности – у новцу, фирма или другим вредним стварима!

     

     А све је почело наивно и као опојна дрога. Бачена народу да се уништавају „банкарске пијавице“ и да ће се њиховим рушењем ослободити дуга преко хиљаду фирми са преко 57 одсто радно активног становништва.

     

     Кога данас брига што имамо скоро милион незапослених. Што је преко 400.000 у „сивој зони“. Што је сваки запослен дужан преко 21.000 евра?!

     

     

     

     Уништавање српских банака – подвала века (2)

     

     БУНДА РУШИ БАНКЕ – Одавно имам у својим белешкама записано “Бунда срушила најбољу српску банку“. Реч је, наравно, о Беобанци у којој сам био потпредседник до пензије Она, зајдно са Југобанком, Београдском удруженом и Инвестбанком чинила је кичму југословенског, а не само српског банкарства.

     

     Неколико сати пре Нову 2002. годину, ослобођене су Бранкова и Коларчева улица, као и Теразије, на којима су банкари бранили своје банке. Спремне да у забарикадираним ценралама дочекају и Нову годину. Тадашњи премијер др Зоран Ђинђић их је умирио и послао кућама, обећањем да ће се формирати савесна и независна комисија, која ће до краја јануара Влади поднети решење како да ове банке не оду на Ново гробље.

     

     Као некада, давне 1968. године, када је Јосип Броз побуњене студенте једним говором на ТВ умирио и натрерао да уместо протеста заиграју „Козарачко коло“ испред својих факултета после седмодневног штрајка, тако су и банкари отишли кућама.

     

     Обојица су преварила народ.

     

     Шта су урадили „Победници октобра“?

     

     Дакле, полазиште је чињеница да су „Победници октобра“ наследили страни дуг од 5,5 милијарди долара. Данас је он достигао 40 милијарди евра.

     

     Прошло је довољно времена да се неке генерације и не сећају како се све то одвијало. И како је било могуће затворти банке које су дале кредите привреди, чији су оснивачи биле фирме које су и даље биле солвентне и преко којих се одвијао финансијски живот без застоја. Само у Беобанци је преко 700.000 запсолених примало своје личне дохотке на време. У Штедионици, која је била по маси нештедње још 1989. Године највећа у СФРЈ и те године имала 1,7 милијарди долара девизне штедње и преко 300 милиона долара прерачунато по званичном курсу динасрке штедње.

     

     Они који су се позивали на легализам, чинили су све да на крајње нелегални начин уруше све што им је допадало руку, не би ли Србију довели у стање горе него за време санкција и НАТО агресије.

     

     Невероватно, али истинито. И данас ти без стида остарћено се обарају на оно што су сами уводили, као што је ПДВ или бесмислено мале буџете за аграр, па чак се острвили и на пртиско запошљавање, јер изгледа да више нема никог кога би још могли да запосле.

     

     А чинили су невероватне ствари. Ево неких сведочења, ма колико изгледала одиста чудна.

     

     Немогуће је, наравно, писати о данима рушења банака и темеља Србије а заобићи Борку Вучић, легенду међу југословенским банкарима. Жена која је очувала свој банкарски и људски интегритет. За њу је везана и једна антологијска анегдота како се после „Октобарских промена“ поступало са банкама.

     

     Потребно је знати да се у том периоду улазило у многе институције и предузећа са ”цедуљицама револуционарног штаба”. Једноставно – неко од осамнаест лидера ДОС- на парчету хартије би написао да тај и тај се од тог тренутка поставља за ”главног човека” у тој фирми. Тако су промењени челни људи и у медијима.

     

     Један такав”револуционарни штаб” је преко ноћи упао у палату ”Албанија” на Теразијама, у којој се налазила Београдска банка. Борка Вучић, легална председница Банке је у поноћ обавештена од обезбеђења да неко ”вршља по банци”. Храбра жена је узела ташну и дошла у своју банку. Обезбеђење ју је обавестило да је ”Банка већ преузета”. Вучићка се није предавала. Изашла је у Кнез Михаилову улицу и обратила се првом милиционеру – позорнику. Замолила га је да јој помогне да легитимише неке људе који су у Банци. И млади полицајац је, видевши исправе Борке Вучић, једноставно обавио своју дужност – затражио валидан документ од ”револуционара” да могу да преузму Банку и – показао им где су излазна врата.

     

     Још једном је Вучићка одиграла успешну игру са легализмом. Опаметивши се да цедуљицама не могу да узимају банке, као што су чинили са новинама на пример, ”октобарски револуционари” су се досетили да у тим временима није тешко ангажовати легалне органе управљања. Вратили су се на систем одржавања управних одбора, скупштина акционара, јер је фактички дошло и до промена у фирмама које су држале акције, па самим тим мењали су се и делегати у органе управљања банкама.

     

     За време седнице Управног одбора Београдске банке, опет се анегдотски продужила судбина Борке Вучић. Управо у тренутку најжешћег надгласавања око њеног смењивања, секретарица је ушла и саопштила да је тражи др Војислав Коштуница. Био је то невин позив првог човека Октобарске револуције, као одговор на једно раније јављање Борке Вучић.

     

     Када се вратила на седницу, Вучићка је затекла мирну атмосферу. Нико више није спомињао смењивање. Нико није знао зашто се Коштуница јављао.

     

     Продужавање агоније

     

     Српско банкарство је и оваквим бизарностима продужавало своју агонију. Зар су то потези озбиљних креатора? И да ли се тако решава судбина оног што је кичма сваког финансијског система нормалне државе!

     

     Уосталом, једна бунда је тада одлучивала о судбини српског банкарства.

     

     Банкари су данима одолевали намерама ”експерата из Г 17 плус” да их обманом извуку из забарикадираних зграда или уклоне са улица, при чему је највише сметало када су радници Беобанке затварали Бранкову улицу.

     

     Пљуштала су обећања. И лажи.

     

     Прича о бунди је врхунац цинизма, али и моралног пада српског новинарства.

     

     У тренутку када се већина људи у држави и свету радовала Новој години, НИН ”даје подршку” истеривању на улицу преко 8.500 врсних банкарских стручњака тиме што у свом чланку као ”круцијалну ствар спомиње бунду председнице синдиката Беобанке”.

     

     Новинар се пита:

     

     ”Прекомерна медијска галама поводом затварања четири некад највеће српске банке сублимирала се у наизглед тривијалном питању – да ли председница синдиката може, заогрнута у скупоцену бунду, убедљиво да заступа интересе радника и објашњава како их је Народна банка немилосрдно избацила на улицу и оставила без хлеба, или не може”.

     

     Не пада ми напамет да се уопште осврнем на изјаву гувернера Млађана Динкића:

     

     ”Ја јесам за легализам, али тек након што се изгради правна држава”.

     

     Па да је само настављено поштовање постојећих закона, јер Петог октобра је народ излио на београдске улице своју вољу и снагу, али не револуционарне методе отимања, већ признавања победе на изборима, Динкић не би постао гувернер већ затвореник , пошто је са „дугим цевима“ упао у НБЈ на Булевару револуције, трагајући за тадашњим гувернером Влатковићем, који је у исто време у Улици Седми јул седео са др Лабусом и Душаном Михајловиће и договарао се да буде фромално и даље гувернер док Скупштина не изабере новог.

     

     О ком легализму онда прича тадашњи гувернер?

     

     Наводећи да за 16 месеци рада нове реформске власти није оживљено ниједно велико предузеће, проф. др Јован Ранковић, министар финансија у новој Влади је потврдио да је посебно тешка ситуација у три индустријске гране: индустрији црне металургије, производњи нафте и гаса и базној хемији. Губици те три гране индустрије, са око 220 предузећа, премашили су 160 милијарди динара и превазилазе капитал тих фирми за 86 милијарди, тако да су она презадужена. Логично, Ранковић је закјључио да ”по свим правилима та предузећа треба да су под стечајем”.

     

     Али, његову студију о стању задужености у српској привреди, „реформатори Србије“ су искористили као параван из које је стајала највећа пљачка ну историји наше државе и њен економски суноврат.

     

     А све је почело са затврањем четири национане банке и покушајем да се народу замажу очи са стварањем Националне штедионице.

     

     

     

     

     

     Уништавање српских банака – подвала века (3)

     

     Како су банке отишле на гиљотину – Демагогија је решавала судбину банке. Све се врти само око једне филозофије – да ли се уложени новац оплођује или не – ”експертско знање” се манифестовало на маркетиншком надметању.

     

     Револуционари дошли из шуме после четири године борбе против фашистичког окупатора јесу национализовали и Владу Митића, и Вајферта, и Владу Илића и стотине других који су словили као најбогатији у Србији. Али су од марта до 29. новембра завршавали пруге од Брчког до Бановића или од Шамца до Сарајаве, које су и данас брже од нових које гради „демократска власт“. Четирстотине километара аутопута од Београда до Загреба два или три пута брже него овај од Хоргоша до Београда! И сада ме неко убеђује да ће ми управо они који су дошли из Париза да би спавали у тетекиној пролазној соби, или на поцепаном каучу или оставили своје фирме у Лихтенштајну или Луксембургу да би овде радили за пар стотина марака, обезбедити „бољи живот“, а од Србије начинио највећи „бувљак у свету“.

     

     Сви они данас имају странке или агенције и спотови трују мозак гладном и бедном народу.

     

     Међу њима се једино разликовао др. Мирољуб Лабус. Он је вешто провлачио једну другу тезу, доследан у ставу да је примарни циљ уништити, или бар склонити са јавне сцене и финансијског тржишта Србије, не само банке, већ и све све који располажу домаћим капиталом и који могу да му сметају у неким другим крупнијим и битнијим стратешким опредељењима његове експертске групе Г 17. Тада је открио своју оспособљеност да вуче дириговане потезе прикривене ”логичним чињеницама”.

     

     Лабусове фантомске банке

     

     Лабус је у драматичним временима у подножју 2002. и сутону 2001. године, 28.2.2001. године, када се ломила судбина српског банкасртва, упркос свим јавним обећањима, па и лажима, изговорио и следеће реченице:

     

     ”Имамо са једне стране фантомске банке, чији власници имају златне кваке у купатилу, и тврде да уништавамо банкарски систем. Разумем њихов интерес, али им је тврдња нетачна, а о томе сведочи чињеница да је нова девизна штедња достигла око 500 милиона марака и да се поверење грађана у банке враћа”.

     

     Мудрост је у скретању са праве теме. Лабус узавреле банкарске страсти на Теразијама, Коларчевој и Бранковој улици скреће на ”приватне банкаре са златним квакама у купатилу”! А Лабус је, заправо, припремао обрачун не само са српским банкарским и индустријским капацитетима, већ и са људима који мимо његове воље и контроле почели да схватају да је капитализам шанса и за њихове приватне иницијативе.

     

     У том периоду игнорисања обавезе власти да се придржава закона. Да важи – закон то сам ја! И да се стварају „феуди појединих странака“, заорана је и права.

     

     И у том контексту звучи злокобно оно што следи у Лабусовом размишљању: ”Истовремено, велике државне банке, које су уствари већ годинама мртве, представљају проблем о којем се девет месеци размишља. За оживљавање ових пет банака требало би равно 6 милијарди марака и то када се из њихових биланса изузму све обавезе према Париском, Лондонском клубу и по основу старе девизне штедње. Ко тврди да се могу оживети, нека каже и где су толике паре. У буџету их нема, а максимум који смо могли да обезбедимо за наредну годину је 160 милиона марака и са тим ћемо моћи да покријемо 250 милиона марака спорне активе ових банака. То значи да све обавезе неће моћи да се покрију”.

     

     То каже Лабус. И то опет у народу ствара утисак да он оплакује судбину великих банака, јер су за све криви ”приватни банкари са златним квакама”.

     

     По његовим речима, ”одлука још није донета и каква год да буде имаће се у виду две ствари – социјални положај запослених и заштићени депозити. Одлука ће бити донета у јануару у складу са оним са чиме располажемо, а остављања људи на улици, онако како то представљају синдикати, неће бити”.

     

     О депозитима и о слању четири националне банке на сметлиште историје, али са рецидивом да би оне удружени и данас биле јаче него многе које слове на данашњем тржишту као успешне. Оне би, уз „ добровољни договор са оних 2 одсто у четири града који држе 70 милијарди евра капитала, ако би уложили само 10 одсто у акцијама, а не у национализованим папирима“, представљали снажну националну развојну банку.

     

     И тој банци, као некадашњи банкар, мирне савести би приложио и капитал који је обећан народу и коме се дана уместо акције од хиљаду евра, дели „изборни поклон“ за глас од 70 евра“, унео би и капитал од 4,8 милијарди евра колико је народу обећано и мора да се исплати. Али, под условом да су то народне оснивачке акције, да не могу да их износе на берту у првих пет година већ да вуку дивиденде и да тек после пет година сукцесивно, према стварној економској ситуацији код нас и у свету, могу да са њима тргују, али опет сукцесивно!

     

     Уместо дугорочног размишљања, проф. Лабус је ангажвао свог “атомског мрава” на даљински погон, који је непогрешиво извршавао све замисли стратешких креатора. Осим у једном, није одустајао од мењања структуре српског финансијског тржишта. Млађан Динкић из фотеље гувернера НБЈ већ је спремио смртовницу за четири националне банке.

     

     У складу са својим “револуционарним непризнавањем и сопствене власти” већ је урушавао 19 банака, међу којима су углавном приватне или са мешовитом својином, за чије је власнике Лабус нашао прави мото изазивања анимозитета код народа карактеришући их као “фантомске банке, чији власници имају златне кваке у купатилима”.

     

     Реч је, међутим, о националним вредностима, о највећим банкама и политичким а не тржишним, нелегалистичким или професионалним и стручним одлукама. Чак и медијски људи апсолутно привржени теорији Лабуса и Динкића, нису могли да прећуте неке чињенице.

     

     Не плачи Србијо за прошлим временима

     

     НИН је, рецимо, у броју од 2.јануара 2002. године донео чланак у коме има довољно јасних наговештаја да ће се супротно обећањима Лабуса, као потпредседника Савезне владе и др. Зорана Ђинђића, председника Владе Србије, тек разматрати каква ће одлука бити донета током јануар. Дакле, тек би требало извршити допунске експертизе, а заправо је утврђен и датум када ће четири националне банке бити јавно гиљотиниране.

     

     Било је то 4. јануара, први радни дан после новогодишњих празника! Отворена је нова Национална штедионица и у новинама је осванула слика озарених лица Ђинђића, Лабуса и Динкића како улажу своју девизну штедњу. Да ли су се те паре сада преселиле у „Викторија груп“, која је постала и највећи извозник неких аграрних брендова Србије, не зна се, али ће се сазнати!

     

     Не плачи Србијо за временима кроз које си прошла, јер и веће несреће су се обрушавале на тебе, па си ипак опстала, очувала своју прошлост, традицију, језик, културу, свој национални идентитет и национални понос. Покушај да трезвено убудуће размишљаш коме ћеш дати власт у руке.

     

     Ондашњи вицегувернер Радован Јелашић и каснији гуверне Народне банке, један из плејаде увезених експерата, отворио је карте у једном чланку, изјавивши:

     

     “Уместо да највише проблема, као што би било нормално, имамо са депонентима који су остали без новца, ми највише муке имамо са радницима. Нама је заправо испостављен рачун за политичко банкарство које је овде вођено не само у последњој деценији, него 30-40 година уназад”.

     

     Од чега ли се само градила Југославија, која је из Другог светског рата изишла са милион и седамсто хиљада убијених по логорима, другим стратиштима, усташким логорима, муслиманских ханџар дивизија, грађанског рата партизана и четника .

     

     Ти нови експерти су уништили фабрику која је извозиле делове хидраулике за „Боинг“, катодне цеви из Ниша за „Филипс“, „Лола“ из Железника је сам конструисао робот који је склапао „Југо 45“ у „Застави, из Раковице и Новог Београда је извожено преко 40.000 трактора годишње.

     

     Лако је доћи из белог света и држати лекције генерацијама да су им, њима, дошљацима, некима и покрштењацима, испоставили рачун за “политичко банкарство” уназад четири деценије?!

     

     То више није ни цинизам, то је морални безобразлук.

     

     Уништавање српских банака – подвала века (4)

     

     ЦРВЕНИ ТЕПИХ СТРАНИМ БАНКАМА- На почетку 2001. године, од страних банака дозволе за рад добиле су Раиффеисен Банк, Мицрофинанце банк, Натионал банк оф Грееце, Хипоферајнц банка и Социете Генерал, која је овде већ десет година, али је постала чисто француска банка, јер је откупила деонице Београдске банке.

     

     Оливер Регл, члан Извршног одбора Рајфајзен банке: “Ситуација дефинитивно није идеална, али да смо чекали да постане таква, изгубили бисмо тржиште. Заправо, амбијент је исти као и у другим земљама на почетку транзиције, с тим што Југославија иде нешто бржим темпом”, каже Регл. Он сматра да је “успешна прича” са Париским клубом држава поверилаца много помогла и да је постигнути споразум добар сигнал за стране инвеститоре. “Већ идуће године овде ће доћи многи инвеститори”, сматра Регл.

     

     Иако је ово речено 2001. године, ни почетком 2005. године – нема гужве од страних инвеститора на нашим границама.

     

     Ево како је изгледала “крвна слика” пословања тих страних банака све до почетка 2005. године када је битно почела да се мења атмосфера и њихова пословна политика:

     

     Мицрофинанце банка (променила име у Про Кредит Банку) специјализовала се за мала и средња предузећа и предузетнике. Главни акционари ове банке су Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) и Комерцбанка из Немачке. Клаус Милер, директор ове банке, на питање зашто су камате високе, одговарао је противпитањем: “Шта уопште значи да су камате превисоке? Оне свакако јесу високе по западним, рецимо немачким стандардима, али су по локалним стандардима заправо ниске. Можда наши кредити јесу скупи, али ми их ипак дајемо.”

     

     А зашто су скупи, Милер је наводио као први разлог још увек висок такозвани „кантри ризик“, а други су порези. Нигде на свету не наплаћује се укупан порез на финансијске трансакције од 0,6 одсто. Укинути су тек 2005. године.

     

     Раиффеисен банка има обрнути принцип од претходне – не кредитира мали бизнис, већ само велика и средња предузећа, од пет до осам милиона марака кредита. Рокови се одређују од случаја до случаја, минимално до годину дана, али у принципу се одобравају до три године. Кредитира се претежно производња хране, хемијска и фармацеутска индустрија, као и трговина и увоз нафте. Међу првим кредитима је био онај који је својевремено одобрен НИС-у за увоз нафте од 25 милиона долара.

     

     Камате у овој банци су тада биле у просеку између 10 и 12 одсто годишње. “Не могу у Југославији камате бити као у Аустрији, па и Пољској и Чешкој. Ове две земље на почетку транзиције имале су и веће камате, али је прошло десет година, реформе су одмакле, привреда се реконструисала, па и камате падају. У Хрватској су камате биле знатно више”, каже Регл.

     

     „Правни систем“ као црна кутија

     

     Поједини економисти, али и домаћи банкари, замерају влади и Народној банци што дозвољавају превисоке камате страним банкама заборављајући, додуше, да и домаће банке зарачунавају такође високе камате. “Улога владе није да се директно меша у пословну политику било које банке, него да створи повољне услове и на тржишни начин допринесе да се камате смање. Један услов је снижавање инфлације, други је повећање конкуренције, а трећи је поправљање услова у којима функционише правна држава. Све док не знате ко је овде паметан, а ко глуп, да ли онај ко враћа или ко не враћа кредите, не можете ни од банака очекивати да слободно и без устручавања одобравају кредите. Садашњи правни систем је као црна кутија – никад не знате какав ћете одговор на крају добити”, изјавио је својевремено НИН-у Радован Јелашић, вицегувернер НБЈ задужен за банкарски систем.

     

     “Ако погледате колики је удео страних банака у укупном платном промету, билансној суми и кредитном ангажману, видећете да је то још веома мало. Ако, с друге стране, погледате земље у којима банке с већинским иностраним капиталом држе 70, 80 па и 90 одсто тржишта, јасно је да смо ми учинили само први корак у отварању тржишта. То што су стране банке за свега неколико месеци сакупиле већи део штедње него домаће банке за све ово време, говори јасно о томе коме људи верују, а њима се мора пружити прилика да изаберу” – мишљење је Радована Јелашића

     

     Колико се све то променило. Од камата, које су одиста лихварске, до сазнања штедиша да су обманути именима страних банака, па су девизну штедњу оставиули на рачуне тек када је држава гарантовала исплату до 50.000 евра. Они најбогатији никада нису ни држали штедњу овде.

     

     Уништи своје ради туђег

     

     “Ова земља ће се врло брзо извући из невоља у које је запала”, тврди Кристоф Гројсинг, директор “Хyпо Вереинц” (ХВБ) банке у Југославији, иначе највеће аустријске и треће по величини банке у Европи. Ако сте негде већ били, имате знање, имате искуство, онда вам је лакше да се тамо вратите, каже Гројсинг и тврди да је ова банка у земљу дошла на дужи рок, да изгради дугорочне пословне односе са својим клијентима. Тржиште јој је традиционално познато, овде је пословала још у 19. веку, има искуства са овдашњим бизнисменима и само треба успоставити везе. С обзиром на своју величину (ХВБ група располаже са 717 милијарди евра укупних средстава) банка је у стању да нуди повољније услове од других.

     

     Било је то 2001. године.

     

     Непосредно пред урушавање четири националне банке, и када је већ био поведен поступак за ликвидацију 19 мањих домаћих банака.

     

     Један искусни банкар је на то цинично приметио – и ја бих био оптимиста да ми било која држава на свету простре црвени тепих на аеродрому и истовремено стави кључ у своје домаће банке.

     

     У контексту односа државе рпема сопственом великом капиталу, био он у приватним или државним и друштвеним рукама, за нас је интересантније нешто друго. Тадашњи министар финансија Божидар Ђелић је обећавао народу да ћемо да “ошишамо” стране повериоце за неких 1,7 милијарди долара. Ако је мислио на “Сартид”, онда се преварио. Ошишали смо пореске обвезнике Србије. “Сартид” је неспорно 2005. године успешна фирма ЈУ ЕС Стила у односу на време када се размишљало да се у овој смедеревској железари гаје печурке, али је продата Американцима за 23 милиона долара, уз опроштај дуга који је пренет на српске пореске обвезнике у суми којом је Ђелић мислио да “ошиша” странце.

     

     Данас је нова демократска власт која нас “шиша” већ дванаест година поново купила “ЈУ ЕС Стил”, дакле накадашњи “Сартид”, који је постао америчка фабрика за цигло један долар!!! А колико је остало неиспуњених обавеза и дугова, сазнаћемо тек када на изборима падне ова власт!

     

     Оно што нам се касније догађало вероватно да је ближе размишљању покојне Борке Вучић, некадашњег председника Београдске банке, која је тврдила да наведене фирме, које је Ђелић мислио да скине са списка повериоца националних банака, нису толико дужне, јер је некима од њих исплаћен знатан део дуга. Али, и да нам те фирме неће остати дужне у смислу да ће добро размислити да ли ће поново да се врате овде. Ако се не сећате, на том Ђелићевом списку је био и Фијат. Није ли то разлог одумирања фабрике аутомобила “Застава” у Крагујевцу, која је од увек била у “породичној вези” са Фијатом?!

     

     Дакле, странце нисмо “ошишали” али су почели они нас да “шишају”.

     

     Стране банке нису дошле да би конкуренцијом смањиле камате, донеле страни, свеж капитал, довеле са собом своје велике клијенте који би овде инвестирали, већ су се веома брзо “посрбиле”. Уосталом оне то и не крију. Кажу – а зашто бисмо смањивали камату на кредите ако људи узимају кредите и под овим условима.

     

     Тек на почетку 2005. године, када је продата и Југобанка, али и највећа приватна банка – Делта банка, упаљена је сигнална сијалица у институцијама које се научно баве стањем у нашој економији.

     

     Толико о страним банкама и њиховом положају на нашем тржишту. Али, и за разумевању шато тврдим да смо сами себи ломили кичму удварајући се страним менторима!

     

     Шта се догађа? Дајући кредите, стране банке празне џепове становнике те земље, а привлачећи их да купују увезену робу, затварају домаћу производњу. Негде у простору, пресецају се те две праве и у тој тачци настаје онај прави социјални лом – задужени прималац кредита остаје без радног места.

     

     Земља постаје «економска и технолошка колонија», а грађанин – «савремени роб страног капитала».

     

     

     

     

     

     Уништавање српских банака – подвала века (5)

     

     НИКО НЕМА ЧИСТЕ РУКЕ – И ту се круг затвара. Из њега је испао само један од оних који је урадио или осмислио највећи део уништавања темеља на којима је почивала српска економија. Реч је о проф. др Мирославу Лабусу. У политици – некада члан Демократске странке са местом потпредседника, са јасном аспирацијом да буде председник Србије, али и недовољно поуздан савезник, јер је странку која га је изнела на површину и подржавала на председничким изборима, заменио за место председника сопствене странке – Г17 плус, одакле га је скинуо његов „пасторак“, данашњи лидер Млађан Динкић.

     

     Иако није једини ко је крив за слом српске привреде, не може да буде једини кривац. С друге стране, он не може да буде невин, јер је веома утицајна и активна личност у свим савременим збивањима. Мало ко ће озбиљно да схвати да је Лабус прешао из једног у други табор љутитих супарника, какви су били Ђинђић и Лабус, само зарад интереса земље. Ма колико он тврдио некадашњем министру полиције Душану Михајловићу, већ 6. или 7. октобра 2000. године да нема ’’никаквог утицаја на Динкића’’, сасвим је сигурно да је само Лабус могао да буде „коуч“, како то Американци називају, ’’дреам теам’’-а.

     

     Он се истина распао – јер су Ђелић и Влаховић ушли у Демократску странку када је Лабус изишао из ње. Радовић је практично напустио Г 17+ и вратио се свом бизнису. Јелашић је ’’замрзо своје чланство’’ у Г 17+, да би засео у фотељи гувернера. А Динкић је и вољом Лабуса постао потпредседник странке у којој је Лабус председник, док није сам засео у Лабусову фотељу!

     

     У чему је моћ др Лабуса ?

     

     Данас је мало тога доступно јавности. Неозбиљно је шпекулисати на основу спорадичних примера. Да ли је Лабус примио представнике ДАНОНЕ у свом стану или у владином кабинету – заиста је безначајно. Ако није успевао да манипулише масама и освоји њене симпатије, др Лабус се показао веома вештим када је реч о закулисним политичким борбама и одржавању на сцени упркос чињеници да није поуздан савезник и партнер, јер попут ловачког пса прати само онај траг који је њему од интереса.

     

     На чему су базиране тврдње о моћи др Лабуса?

     

     Он је креатор најневидљивијег, најтишег и најдраматичнијег уништавања окоснице на којој је српска привреда могла да опстане. Реч је, наравно, о четири националне банке.

     

     Најбоље је све свести на један конкретан пример и на њему указати на трагичност начина на који је ломљена финансијска кичма Србије. Реч је, дабоме, о Беобанци. Она је била највећа пословна банка у СФРЈ, њена штедионица је била на првом месту такође у СФРЈ, била је чланица највећег банкарског систему опет у СФРЈ – Удружену Београдску банку, која је једно време била међу сто највећих банака у свету, држала је преко две трећине београдске привреде, а то значи и више од половине српске привреде.

     

     Један од последњих извршних директора Беобанке, иначе и постављен на одговорно место санатора пре санационог поступка од стране људи из Г 17 плус, Драгиша Вешовић је у камеру изговорио и реченицу: ’’Беобанку оптужују за непокривен дуг од милијарду долара, а она располаже са имовином и хипотекама вредним седам милијарди долара’’!

     

     Иначе, узгред буди речено, штрајкачи пред убијање Беобанке, упитали су Вешовића да ли ’’зна да скочи са трећег спрата и да му ништа не буде’’. Штрајкачи су се, ипак, уразумили и нису искушали умеће свог последњег директора.

     

     Рушити Беобанку без окончања свих оних степеница које закон предвиђа – једноставно је национални злочин. А Беобанка је управо тако сравњена са земљом. Скоро на свим релевантним папирима којима је уништавана Беобанка и отваран пут ломљења финансијске кичме Србије налазе се потписи – др. Мирослава Лабуса.

     

     Купили банку за 100.000 динара

     

     Историја ће сачувати следеће чињенице:

     

     Савет Агенције СР Југославије за осигурање депозита и санацију банака је дана 5.јула 2001. године донео одлуку о санацији Беобанке. Постављен је и директор банке у санацији. Санација, наравно, не значи и затварање банке. У том тренутку, одлука је донета на основу књиговодственог стања из 2000. године, да је акционарски капитал банке износио 3,547.821.000 динара, резерве банке 3,525.615.000, или све заједно – 7,073.436.000 динара.

     

     О томе не постоји ниједан документ неке независне одиторске куће!

     

     У истом решењу, без икаквог увида у стварно стање, већ само на основу претпоставки, стоје реченице да се одлука доноси на основу претпоставки. Заправо, прецизно је речено: ’’Потенцијални губици Банке са стањем 31,700.360.000 милиона динара’’ и затим ’’Потенцијални губици који се не могу отписати на терет акционарског капитала и резерви банке износе 24,626.924.000 динара’’.

     

     Шта то значи:

     

     1. Реч је о потенцијалним губицима које нико «није прочешљао» са становишта – колико су они одиста и стварни и ненаплативи губици. Јер, Беобанка је била једна од веома солидних и професионалних банака и имала је у својим портфељима покривен сваки додељени кредит дат по било којој основи. Само у хипотекама, Банка је имала већу вредност, јер се хипотека и иначе узима у већем износу од суме која се њоме покрива.

     

     2. Дуговања су углавном из београдске привреде, па је логично било да је неко макар сачекао да се добије извештај санационе комисије или санационог директора, пре него што би предузимао било какве драстичније мере. Колико само вреде хале и пословни простори – време ће показати. Нема човека који је имао увида у књиге Беобанке који се не би заклео да је то изнад прогнозиране суме потенцијалног губитка. Никад се, рецимо, није проценила тржишна вредност пословног простора саме Беобанке, њених експозитура, савремена опрема и електронски рачунски центар који је још био у фази уходавања.

     

     3. У потенцијални дуг је у пуном износу урачунат и дуг према Лондонском и Париском клубу, о чему су се тада тек водили преговори.

     

     4. Зар је ико могао да верује да баш нико неће да врати ни динара кредита, јер то су потенцијални губици, чак и да те фирме не иду у стечај и да се не чека на распродају њихове имовине.

     

     5. Беобанка је, примера ради, прошле године имала, пема неким изворима, око 350 милиона евра у готовини од наплате старих дугова!

     

     Под плаштом «националног интереса» и «оздрављења привреде» банка се отера у губитак и она плати цех свега и свачега. Креатори овакве политике су измислили нешто што је тада промакло јавности и што је вешто затурано или прећуткивано, јер је било појединачних реакција, али у листовима који нису имали значајнији утицај на јавност.

     

     Шта се збивало иза јавне позорнице?

     

     Проглашен је потенцијални дуг од 31 милијарду динара, оглашено је да банка има акцинарски капитал и резерве од 7 милијарди динара и утврђено је да је дефинитиван потенцијални губитак 24 милијарди динара, па је Агенција под тачком 4. донела одлуку «Потенцијални губици Банке који се отписују на терет акционарског капитала и резерви 7.073.436.000 динара»

     

     Опет са потписом др. Мирољуба Лабуса.

     

     Дакле, сви акционари банке – они који су оснивачи, они који су куповали акције на јавном оглашавању, они који су по другој основи стекли акције банке – ођедном су, једним потезом пера – изгубили све без санације, без стечајног поступка, без продаје имовине банке, без покушаја да се наплати макар динар дуга, без уобичајеног судског процеса. Без права на приговор и жалбу! Без права на заштиту својих људских права! Они најбољи, и они ликвидни и успешни – једноставно су остали без свог капитала у Беобанци, а да је она тек ушла у фазу санације?!

     

     Истог дана, у истом даху, држава купује све то за тричавих 100.000 динара. Јер, тако пише у одлуци Агенције: «Иницијални улог Агенције и оснивачки капитал Банке састоји се од 100 акција номиналне вредности 1.000,оо динара по комаду, што укупно износи 100.000,оо динара»!

     

     Шта мислите чији је потпис испод ове одлуке ?

     

     Мирољуба Лабуса, а чији би други ?!

     

     И све се даље одвија по утврђеном и унапред осмишљеном сценарију.

     

     Дана 4.јануара 2002. године, због отварања стечаја, престао је радни однос свим запосленим у Беобанци.

     

     Исти сценарио је важио за Југобанку, Инвестбанку, Београдску банку.

     

     Четири стуба у протеклих пет деценија српске привреде преко ноћи су збрисана са финансијске карте Србије. Четири банке чија је само лична имовина, без оног што је припадало акционарима по основу капитала банке, потраживања и дуговања, вредела је неколико милијарди долара, а све то је Лабус купио Динкићу за само 400.000 динара!

     

     Ако Гинис бележи и овакве рекорде, онда сигурно тај рекорд на овакав начин никада неће бити оборен.

     

     Србији је сломљена финансијска кичма.

     

     Остаје само пуста нада да ако 6. маја се остваре прогнозе и вољом народа нову Владу саставе друге а не странке садашње владајуће коалиције, да ће се не само Србија мењати из темеља, већ и да ће се отоврити афере столећа од уништавања банка до отимања Мобтела.