Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/25.9.2012/

ОМАЖ ВИТЕЗОВИМА ИСТИНЕ

У Процесу против Слависта („Дело славистов”) и против академика („Дело академиков”) у периоду од од 1929. до 1934. године, похапшено је преко две стотине чланова Руске академије наука, од којих су многи стрељани или умрли у логорима, јер су се залагали „за очување и самобитност културе, морала, облика живота, и историјску традицију руског/словенског народа” – каже др Божидар Митровић

     

      Лепенски Вир и Винча, морају да буду уписани у регистар УНЕСКО-вих споменика, споменика важних за светску баштину, то је задатак, који морамо да покренемо – истиче Душан Миловановић

     

     


     

     Округли сто „Прогони уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји” одржан у галерији „Прогрес” ретка је и драгоцена прилика ( у Србији) да историчари, новинари и публицисте казују о ствараоцима, научницима, лингвистима, који су животима плаћали своју људску и професионалну опредељеност древној словенској историји. И предачким коренима. Оној опасној истини која је била, и данас је остала, забрањивана словенским народима. И оспоравана! Овај сусрет одважних беседника историчара, уметника, публициста и новинара побудио је и проширио интересовања бројних посетилаца из света науке, журналистике, аналитике....

     

      Страшне муке, казне, репресалије, и тешке судбине, пратиле су многобројне руске, белоруске, српске бриљантне научнике, историчаре и ствараоце који се се дрзнули да размишљају својом главом о древном словенском пореклу. Храбро су говорили да је словенска историја далеко старија од оне која се предаје у школи и на универзитетима. И то су скупо платили. Најтрагичније у целој причи је што су њихова научна сазнања, и онда, и данас, злата вредна, остала заједно са њиховим страдалачким судбинама сакривена дубоко у забрањеној језуитској архиви – у црној сенци присилног политичког заборава. О жртвованим умним људима који су задужили будуће нараштаје (надам се много боље генерације од садашњих), говорили су др Божидар Митровић, новинар Политике Станко Стојиљковиоћ, историчар уметности Душан Миловановић, познати научник Љубомир Кљакић и публициста Слободан Јарчевић.

     

      На Округли били су позвани и Слободан Кљакић, Мирјана Радошевић, Радивоје Радић, Предраг Марковић, бивши Министар културе и информисања Републике Србије, који су учествовали у писаном, јавном оцрњивању српских уметника и научника. Могли су и требали да искажу и „братско разумевање” а не да их осуде. Или, да барем, покушају данас да одговоре зашто је толико опасно трагати за древним коренима, и зашто су тако скупо плаћали они, којих данашња новокомпонована глобалистичка, или још актуелна титиоистичка историја, или вековима наметнута англосаконска доктрина – нису достојни. Поменути нису дошли. Нико од њих није хтео или смео да се упусти у распаве, запитаности – зашто у англосаксонској знаности нема места за најбројније народе у Европи –Словене? Зашто су Словене вековима маргинализовали, и зашто то чине и данас, уз подршку наших „преумних” глава, академика који са гађењем и омаловажавањем оповргавају сваку помисао да су Срби аутохтони народ, са древном културом, писменошћу.

     

     После свега, намеће се питање, који би народ у свету истину о себи од себе гурао – продавао у странице туђих уџбеника историје, архологије, лингвистике, палеологије, антропологије.... Зашто дозвољавамо да нам то и данас чине?! И зашто себи то чинимо?!

     

     – Из моје књиге „Азбучна математика Винче” подсетићу вас на страдања руских научника, и Голготу коју су преживљавали у Совјетском савезу они који су писали, говорили о древној словенској историји. У чувеном процесу против Слависта („Дело славистов”) у периоду од од 1933. до 1934. године, похапсили су редовне и дописне чланове Руске академије наука, који су се залагали, цитирам „За очување и самобитност културе, морала, облика живота и историјску традицију руског народа”. Поменућу страшну судбину кнеза Владимира Сергејевича Трубецкова, секретара Института словенске културе и историје Института славистике. Кнез Трубецки је ухапшен са своје троје старије деце 29. јула 1937. Стрељан је 30. октобра исте године! У логору му је умрла ћерка Александра, син Гријорије, провео је по совјетским логорима десет година, а ћерка Варвара стрељана је у логору. Григор Андрејевич Илински – стрељан је, и Николаја Николајевича стрељали су у логору, као и његовог сина... У књизи „Азбучна математика Винче” подсећам и на процес против академика, када су од 1929. године хапшени историчари, архивисти и академици Академије наука СССР по налогу ондашње бољшевичке власти. У јануару 1933. ухапсили су чувеног руског историчара Сергеја Фјодоровича Платонова и његове најближе сараднике, тако је прошло још најмање стотину сарадника руске Академије. На вансудском процесу, Указом комисије обједињене државне политичке управе, при Савету народних комесара, 8. августа 1931. осуђени су на дугогодишњу робију Платонов, старији научник и кустос Пушкинског дома, умро је у логору 1934, а Петров је стрељан 1938. Готије Бахришин Јегоров умро је у логору 1931, Бенешевич стрељан 1938.... Сви су они последњих десет година рехабилитовани! Али, увукао се генетски страх да о древној историји словенској не сме ни дан данас да се пише. Не сме да се говори! Не сме да се изучава – рекао је, између осталог, др Божидар Митровић, иницијатор и организатор Међународне научне конференције „На изворишту културе и науке”, која ће бити одржана у Сава Центру од 21. до 23. септембра.

     

     Сви ови научници, указао је др Митровић, били су у Русији похапшени и стрељани само зато што су говорили да је словенска историја много старија него што се то учи на факултетима и у школама.

     

      Душан Миловановић, историчар уметности, поставио је питања која, у извесном смислу, разоткривају суштину деценијског државног и институционалног неопростивог немара према нашим историјским коренима, према свему вредном у антрополошком, археолошком, научном, уметничком смислу. Скренуо је пажњу јавности на врло озбиљан, несхватљив немар надлежних институција Србије. Оне нису ништа учиниле да се драгоцености у Србији, којима се клања цео свет- Винча, Лепенски вир, у свету афирмишу.

     

     – Да ли ико зна земљу на планети која живи на тлу где је дефинисна цивилизација стара десет хиљада година, а да о томе асполутно не води рачуна? Десило се ових дана да једна сликарка из Србије, треба да путује за Америку. Она је желела да у САД понесе нешто од књига, материјала, видеоматеријала, пре свега, да прикаже колегама сликарима у Америци, шта то земља Србија – има – значи, Винчу и Лепенски Вир. И ништа нисмо могли да пронађемо. Данима смо тражили неку обзиљну публикацију на енглеском језику, ни то не постоји. Срамотно! То је ниво апсолутног геноцидног злочина, покушај да се једна древна, велика цивилизација пребрише. Тај детаљ показује да се о тим огромним нашим вредностима уопште не води рачуна. Лепенски Вир и Винча, морају да буду уписани у регистар УНЕСКО-вих споменика, споменика важних за светску баштину. То је задатак, који одавде морамо да покренемо, да усмеримо сву енергији, иницијативу како би Лепенски Вир и Винча били споменици светске културне баштине. Да ли је ико пре пет година могао да претпостави да ће изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче”, бити организована, овде, у Београду? Догодило се стицајем низа повољних прилика, дошло је до погодних околности, стварања „критичне масе”, великог броја умних људи, научника који иду у працу раскринкавања постављених препрека. Да интелектуалне и моралне снаге - јавно причају пуну истину. Још нисмо дефинисали ту појаву, али личи на препород. Чак ни Народни музеј, није имао оволико комада експоната, ископина из винчанског периода, у својим сталним поставкама. Напомињем да је Народни музеј затворен пуних 15 година, да Музеј града Београда - нема своју поставку, значи оно што треба да се види - годинама чами у мраку музејских депоа. Младе генерације немају о томе никаквих информација!

      Имао сам срећу да већ на првој години стидија на Филозофском факултету сусретнем и дело и личност др Реље Новаковића. Написао је тада др Новаковић познату књигу „Словенска топономастика Скандинавије и прибалтичких земаља”. Књига је за мене била велико изненађење. Потом сам дошао до Милићевића, Олге Луковић Пјановић, до Лазића, госпође Богосављеивић... и сада Божидара Митровића који покушава да синтетише драгоцена историјска сазнања. Говорићемо увек с поштовањем о људима који су хероји науке и историје, хероји својих народа. Нећемо се претерано освртати на бечко-берлинску школу, њене пакости, велика зла која су и довела до оваквог стања у науци, култури у Србији.

      Нажалост, истако је Миловановић, данас у држави Србији, у Београду ради и функционише највећи бастион антисловенства!!

     

     –Убеђен сам да ће овај велики научни скуп у Београду покренути многа питања, и да ће извести знање на суво тле, из дугогодишње мочваре незнања. Теме које се тичу историје наших предака, њихове цивилизације, културе - наш су понос. И треба сви тиме да се дичимо, а не да склањамо „под тепих”, као што је то до сада било.

     

      Новинар Политике Станко Стојиљковић припада оним ствараоцима који су се упустили у писање о Лепенском Виру, Винчи. И много више од тога.

     

     –Као новинар, чије је основно опредељење наука, пишем пре свега, о природним наукама, мада ми се догађало да пишем и о друштвеним. Тако сам написао текст о громогласно прећутаној књизи Олге Луковић Пјановић „Срби народ најстарији”. Тај текст је стајао 15-дана у фиоци тадашњег уредника, и онда се појавио у штампи и пректично покренуо праву буру. Један од сведока те буре био је Огњен Радуловић, врсни новинар Илустроване политике, који је данас присутан. Он је био сведок озбиљног напада САНУ-а на мој текст. Понудио сам САНУ-у право на супротно мишљење, тако су нас учили у некада великој кући – „Политици”. Они су то одбили. Али ми се убрзо јавио проф. Реља Новаковић. О њему сам тек понешто знао. Дао ми је др Новаковић подршку. Олга Луковић Пјановић ме је пригрлила као сина.Често сам је посећивао. Била је Олга тешко болесна, није могла јасно да говори, па ми је њена сестра све тумачила. Књигу сам, наравно, прочитао и усудио сам се тада да др Пјановић кажем да је књига изванредна, пребогата, крцата подацима, али да је лоше написана. Прикупљене белешке – убачене у корице. Било је то прво издање књиге „Срби народ најстарији”, издавачке куће „Досије”. Олга је много волела Србе, и борила се да каже да су Срби народ који постоји од пре Христа. Не знам да ли је Олгина вредна књига икада уређена. Ако није, онда би требало да се Књига на прави начин среди и објави као озбиљно научно дело. У тој књизи др Олга Луковић Пјановић се превасходно позива на историјске записе страних историчара, питописаца, хроничара, писаца. Помиње и тројицу великана, Лазића, Милојевића и Милићевића. Сарађивао сам радо и са Радивојем Пешићем.

     

      Љубомир Кљакић публициста и научник озбиљно се бавио забрањеним историјским темама и личностима. Коментарисао је свој тект „Случај Милана Будимира и српске рапсодије Филипа Вишњића”.

     

     –Милан Будимир, један од највећих светских лингвиста, стручњак за старе, изумрле језике, човек који је сматрао да постоје чврсти аргументи, да уз помоћ такозваних непоткупљивих сведока историје, а то су речи и појмови у језицима данас постојећих народа, да се њиховом анализом, може показати културолошка, лингвистичка линија континуитета за период од пет хиљада година. Он је 1971. објавио у „Гласнику” Академије наука БиХ, чији је, такође, био члан, ту своју студију, један врло обиман рад на 60 страница. Убрзо по објављивању, научни рад „Српска рапсодија Филипа Вишњића” доживео је страшну осуду. Одељење друштвених наука поменуте босанске академије, одрекло се и њега и његовог чланка, а он постао предмет осуде. Пред крај живота Милан Будимир је доживео да га омаловажавају, опањакавају, да га етикетирају као незналицу који се упустио у политиканстке воде. Смарам да је тај рад фантастичан и да је Милан Будимир успео своје високо, стручно вишедеценијско знање свега што је у светској лингвистици открио, зналачки да сажме, сублимира. Текст који сам написао о случају Милана Будимира, реконструише цео ток тог политичког спора, који је био једна врста насиља над Будимиром, насиља над светим правом на слободно мишљење, насиље над истраживањем. Током последњих 190 година, прогањања научника због њихових ставова, мишљења – више су него евидентни на овим нашим просторима. За крај напоменуо бих, такође, да је један од најспектакуларнијих судских процеса почетком 80-тих година, био процес на коме је на затворску казну од две године робије, због политичког деликта, био осуђен Милан Младеновић, песник из Београда. Он је почетком 80-их година у Паризу упознао Олгу Луковић Пјановић. Сисретао се са њом, сарађивао. Младеновић је из генерације којој ја припадам, био први који је ступио у контакт са облашћу сазнања – нама забрањеној. Када се вратио у Београд, Младеновић је био ухапшен због веза са, како се тада говорило, политичком емиграциојм, и нарочито због тога што је врло уредно, у својим дневницима, бележио све оно што се о књизи Олге Луковић Пјановић, у то време у Паризу, могло прочитати у медијима. Не чуди ме што је и Радивој Пешић када се 1985. године вратио у Београд у „Борби” у неколико наставака објавио први пут своју интерпретацију етрурског писма, које је доводио у везу са винчанским. Изазвао је тада праву тарапану у овдашњој академској јавности. Али без обзира на сву силу тих забрана против људске потребе за сазнањем, ОНО сигурно проналази свој пут и место.

     

     Слободан Јарчевић се осврнуо на чињеницу да при Уједињеним нацијама постоји Комитет за деколонизацију!

     – Српска држава, државници и српске просветне установе никада се нису обратиле том комитету УН за помоћ. Бројне земље Азије и Африке које су биле колоније, данас обављају деколонизацију. Враћају своја национална имена, своју културну баштину, организују се онако, како није желела да их организује држава која их је колонизовала. Ми смо били у ропству 500 година и ми не користимо то међународно право, нити могућност сарадње са поменутим Комитетом Уједињених нација да бисмо отклонили све оно што нам је кроз историју наметнуто и оспоравано. Наша историја је, нажалост, фалсификована, и историја свих словена. Фалсификовано је много тога и у српској лингвистици. А наша словенска историја је пребогата, стара и срећом сачувана - у древним предачким песмама.

     

     Божидар Митровић је поручио да ће у историји остати забележени и многи други појединци и случајеви, као што је чувени синхронизовани новинарски напад на Милића од Мачве. Сви они су демонизовани, игнорисани и прогањани само зато што су износили доказе да је историја Словена на овим просторима старија од VI века, као што се недавно десило др археологије Ђорђу Јанковићу...

     

     На округлом столу је приказан и документарни филм „Грачаница” о сведочењу једног из рода Поповића са КиМ (који је говорио на скупу) да су у време комуниста из римске Улпијане „креатори насилне историје” пренели неколико камених блокова са римским натписима у порту манастира Грачанице (да би данас албански водичи причали, позивајући се на „однекуд” дотеран „латинични” камен како је Грачаница „албански” манастир) док су, у исто време, у истој порти велике православне светиње деценијама уништавали српске споменике са ћириличним натписима. Трагове древног српског постојања! И наше блиставе средњовековне уметности.

     

     Округли сто и недавно отворена изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче”, претече су, и зналачки увод, у мађународни скуп На изворишту културе и науке који ће, од 21. до 23. септембра, окупити бројне учеснике из целог света.

     


     

     


     

     


     

     


     

     


     

     


     

     


     Биљана Живковић

     

      Прес аташе Конференције НИКиН

     

      Фотографије Жељко Савић


     

     


 

Loading...

Косовский фронт