Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/19.2.2013/

Система Сибирски Казак за децу у Београду



     Система Сибирски Казак је етно-музиколошка (користи се балалајка), развојно-корективна методика развијена са благословом РПЦ од стране проф. Андреја Каримова из Новосибирска, са групом стручњака из области неуропсихијатрије, психологије, педагогије, дефектологије, физиологије и музикологијe, која се препоручује од стране руског академика педагогије, Ј.Г. Марченка и других стручњака из наведених области.

     


     Настала на васпитној традицији сибирских Козака, показала је изванредне резултате у раду са децом имајући велики позитиван утицај на психо- моторички развој (говор, кретање...) детета и омогућавајући му уравнотежену и здраву основу за даљи развој.

     Будући да живимо у времену када, услед распада основних моралних вредности у друштву, страда породица којој је одузет и психички и материјални ослонац па су родитељи често обузети борбом за физичко преживљавање породице, занемарује се нормално васпитање деце што има за последицу појаву психолошких трума или поремећаја. Осим тог основног психолошког окружења у коме дете живи, које је пољуљано, данашња деца услед агресивних дејстава на њихову психу са телевизије, видео игара др. страдају од емотивних повреда као и од недостатка кретања крупних мишићних група, koje је најважније за правилан психо-физички развоја детета у периоду о коме говоримо (4-7 година).

     


     Наша методика се, стога, заснива на раду на исцељивању психичких повреда

     путем слободног и физички активног приступа детету, омогућавајући му да испољи своју личност у здравом и подстицајном окружењу.

     


     Основно својство наше методике је употреба народне музике у раду. Зато што је научно утврђено, по академику Марченку, да ритам музике утиче пресудно на развој нервног система и психе детета у позитивном смислу. Једноставне мелодије и ритмови балалајке подстичу рад центара у мозгу, који подстичу кретање код деце, а све то заједно утиче на побољшање рада мозга, продубљивање можданих вијуга као и лучење хормона радости-ендорфина.

     

     


     Друга карактеристика методике ''Система Сибирскии Казак'' су ''живи тренажери'' – старија деца и одрасли који постају учесници и помоћници у процесу играња. Преко њих скачу, око њих трче, по њима се котрљају, пењу, јашу они подржавају. На њима висе, по њима леже, пужу, котрљају се, са њима трче и.т.д. Ништа тако не помаже међусобном разумевању и успостављању односа, као блиски телесни контакт, заједнички рад и игра.

     У савременом друштву је много људи са ''преломом'' или ''раном'' у психо-емпционалној сфери општења. Додири, руковање, загрљаји, погледи, речи и други облици општења изузетно су потребни човеку.

     

     Ту долази до изражаја још једно својство наше методике: учествовање родитеља и старијих вршњака у игри. Користећи искуство традиционалне културе, дошли смо до спознаје неопходности учешћа у тренинзима по нашој методици и других узрастних група, које сачињавају породицу, покољење и уопште заједницу.

     

     У савременим условима недостатка породичне топлине, сиромаштва тактилног општења деце и одраслих, пропаганде индивидуализма, велики проблем представља недостатак емоционалне и психолошке утехе, пуноће односа.

     Психички рад на здравој личности, између осталог, заснива се на обради 3 основне психолошке фазе у развоју детета: 1. фазе поверења 2. слободе 3. иницијативе.

     

     Сав овај психо-физички рад са децом спроводи се уз музичку пратњу, кроз низ игара од којих свака обрађује неколико кључних психо-физичких тема, помажући детету да превазиђе страхове, исцели комплексе, ојача личност и тело, постане психички прилагодљива а физички еластична и издржљива личност позитивног настројења.

     

     Такође, методика је показала изванредне резултате у раду са децом са разним психо-физичким сметњама, међу осталим: церебралном парализом, дисфазијом, говорним сметњама, хиперактивношћу, па чак и са аутистичном децом.

     

     Тако на пример, ја имам у групи једно дете са церебралном парализом од непуне 4 године, које, кад је дошло скоро да није могло да помери леву ногу, а ни рука није била скроз функционална. Са десне стране је било боље. Пошто сам се посаветовао са проф. Каримовим, после месец дана рада дошли смо до резултата да дете без помоћи може да препузи ''по-војнички'' (по пластунски) целу дужину сале од 20так метара унапред на стомаку, и целу ту дужину у назад, на леђима. То је велики напредак и ми се надамо да ће дете још напредовати и превазићи свој недостатак. Родитељи су такође јако задовољни.

     Осим тога, и друга деца која имају емотивне ''ране'', испољавају то на тренинзима, нарочито се то види код једног детета чији су се родитељи развели скоро, а дете нема ни 4 године. Потпуна неприлагођеност и немогућност учествовања у раду групе на почетку, да би се касније ''припитомио'' и почео да се укључује у игру са другом децом.

     Постоје и други слични примери, нпр. дете чији је отац отишао на рад у други град и он га није виђао осим суботом или недељом. Дете је доживело трауму због одсуства оца и сада неће да учествује у игри без оца. Отац сада стално учествује у игри и дете је јако задовољно, што се види, мада и даље чим отац изађе из сале, он почиње да плаче без котроле.

     Свако дете је посебна прича и свакоме се поклања пажња у односу на његов проблем, ако га има.

     

     Занимљиво је и да старија браћа и сестре, узраста 8-10 година заиста радо долазе на тренинге и учествују у игри са млађима, што употпуњује рад са децом и обогаћује дружење. Старија деца и родитељи притом не плаћају учешће у тренингу.

     

     У плану је увођење једном месечно, учења народне игре- кола, где ће деца уз помоћ мојих пријатеља, играча фолклора и његовог сина који свира хармонику (има 8 година), учити прве кораке свог народног плеса, што је такође од пресудног значаја за развој личности детета и његовог националног идентитета.

     

     Главно је да се на нежној дечјој психологији све јасно оцртава и да је њима, срећом, у том узрасту лакше помоћи него касније. Зато је ова методика толико значајна јер је касније све много теже исправљати и њен се значај не може преувеличати.

     Искрено са надам да ће ова методика заживети у Србији и помоћи још већем броју деце да се укључе у заједницу и остваре своје могућности, које им је Бог дао, као здраве личности, прво у дечијем узрасту а потом и касније уживоту.

     

     


     Јован Хонда

     Система С.К. инструктор за рад са децом