У поводу Дана Светога Саве широм Српства како овде тако и у дијаспори одржане су бројне манифестације од свечаних академија, приредби, школских слава, одговарајућих других садржаја и балова до литургија у нашим храмовима, а све у циљу изражавања достојне захвалности овом нашем Светитељу и Просветитељу које му српски народ, а посебно просветни радници и наша Црква исказују.
Свети Сава је Други од Седам Вождова Народа Српског. Наиме, ову јединствену титулу Вожд народа српског, или једноставно Вожд, наш народ је доделио најзаслужнијим личностима који су својим епохалним делом изузено утицали на његову државотворност, просвету, културу, ослободилачки дух и националну свест. По том основу ову титулу су понели и имају Први Стефан Немања, Други Свети Сава, Трећи Краљ Милутин, Четврти Стефан Дечански, Пети Цар Душан, Шести Деспот Стефан Лазаревић и Седми Карађорђе Петровић. (Опширније: Осам векова Хиландара, Лист манастира Хиландар на Светој Гори, свечано издање, с. 52.)
Најпознатије дело Светога Саве је Номоканон или Законоправило. Написао га је 1219. године. При крају, у 61. глави, он је унео запис о исмаилћанској вери, док је у 64. глави унео спис о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана. (Опширније: Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве о Мухамедановом учењу, Београд, 1977.) Овде, у овим списима, уз објашњење настанка и суштине мухамеданске вере и њеног лажног учења, Свети Сава паралелним упоређивањем указује на разлике у односу на хришћанско учење, и кроз „проклињање“ тих лажних учења, указује нашем народу, не само на опасности које прете од ширења те вере, већ је битно утицао да се ислам не прими у толико великом обиму колико је то иначе могло, односно да се не почини издаја, већ остане и истраје у духу части нације и хришћанске вере.
Имајући у виду да је Свети Сава одлазио у Свету земљу и тада имао прилике да се упозна са ондашњим политичким, културним и религијским околностима у Византији, односно на просторима Мале Азије, када су Турци тек почињали своје ширење на делу источне територије данашње Турске, те да су Турци тек 1331. године ступили на Балканско полуострво, односно 110 година након писања „Номоканона“, онда се Светом Сави, као нашем највећем светитељу и просветитељу, мора одати не само изузетно визионарско предвиђање од ширења ислама, већ и предвиђања степена опасности које оно може нанети нашем народу.
Ширење турске државе, односно Отоманског царства, не само на балканским и европским просторима, већ и на северно Афричком и југозападно Азијском делу, било је пропраћено бројним и бесомучним освајачко пљачкашким ратовима над суседним државама и народима, проводећи уједно верску идеологију борбе против „неверника“. Турска царевина је успевала како немилосрдим репресијама, тако и лукавим и интересним подстицајима уз турчења, односно исламизацију, те данка у крви зеведних код свих неисламских припадника царства, да се вековима шири, стижући чак и до централне Европе, односно до зидина Беча.
На том освајачко европском турско- пљачкашком походу нашли су се народи и територије балканског полуострва. Најистрајније отпоре, битке и борбе током више од једног века, пружили су и давали Срби. То су познате битке, од Маричке, преко битке код Билеће, до Косовске, али и других које су вођене до пада Деспотовине 1459. године.
Након пада Деспотовине, уследило је вишевековно, односно петвековно ропство, пропраћено силним израбљивањима, терорисањима, пљачкама, насиљем, верском нетолеранцијом и мржњом, насилним пресељавањима оробљеног народа, силовањима, одвођењима и отимања деце кроз „данак у крви“ и сваким другим облицима потцењивања и искоришћавања. (Данас у Турској живи око осам милиона Турака српског етничког корена.)
Организовање нашег народа, очување његове националне и духовне свести, брига за опстајања и преживљавања, одржавање вере и наде за остварење слоборарских тежњи и циљева, била је она снага која се очувала, васкрсавајући повремено у значајније буне и устанке током тих векова. Значајну улогу у духовној и слободарској свести српског народа имале су мошти наших светитеља, посебно мошти Светога Саве у Милешеви. Оне су биле благовесник истине и правде дајући благослове на путу вековне борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“ како се то у нашем народу схватало, разумевало и тежило. Наиме, у Светом Сави Срби су видели своју душу, част и савест, своју веру, истину и правду, и своју борбу, наду и слободу. То је сметало Турцима, посебно након устанка Срба у Банату 1594. године. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршачки. Српски устаници су нослили заставе са ликом светог Саве. Сазнавши за то, Синан-паша, албански потурчењак, је наредио да се донесе зелена застава Мухамеда из Дамаска да би је супротставио застави Срба. Након слома устанка, он је наредио да се мошти светог Саве из Милешеве пренесу у Београд, и као чин одмазде спале на Врачару 27.априла (10.маја) следеће, 1595. године. (Вођа устанка епископ Св. Теодор Вашачки је ухваћен, а потом је жив одран „на мех“, да би у стравичним мукама скончао.)
Мучења и зверска иживљавања Турака и њихових следбеника по вери и терору, српски народ је платио великом ценом. Огледала таквих зверствава током пет вековног ропства под Турцима, између осталих је и Ћеле куле код Ниша о којој је остао запис француског путописца ЛаМартина где стоји: „Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик…. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку.“ (Оширније: Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с. 162)
Уколико данас имамо у виду ону визионарску опомену Светога Саве о исмаилћанској вери, односно исламу дату 110 година пре упада Турака на Балкан, и „његово“ спаљивање на Врачару 376 година касније, те однос екстремног дела шиптарског становништва које се између осталог испољава у рушењу, паљењу и сваковрсном скрвављењу српских цркава и манастира, и посебно разбијање и рушење надгробних споменика и гробаља (чиме се испољаљва и њихова верска страна рата против Срба), онда би васпитно и поучно било да се обележавање Дана Светога Саве, исти не везује уско и само за његову просветну, условно речено „школску“ и духовну садржину, већ и за ону додатну суштински дубљу, хомогенију, поучнију, комплекснију коју је као Вожд , са осталим Вождовима Народа Српског заслужио и има.
За њега се често каже да је био први српски националиста те је „националиизам Светога Саве“ био и остао образац, путоказ и смерница деловања бројних родољубивих организација, заједница, друштава, група и појединаца. Све њих, у условима вршедеценијског напада на све што је српско, кроз теразије части историјске вертикале Српства и наших славних великана и предака, веома јасно видимо, осећамо и препознајемо како на културној тако и на политичкој сцени данас.
Коначно, ваљало би имати на уму онај благослов Светога Саве свим Србима овде и у дијаспори, којим нас његова духовна величина како кроз православну веру тако и кроз Косовски завет и српски национализам односно родољубље, охрабрује, снажи, отрежњава и обједињује на пољу афирмације не само просветних и духовних, већ и осталих виталних националних и државних вредности и интереса.
На Светога Саву, 2013.
Др пук. Раде С. Н. Рајић
Прилог:
Слика предаје „Почасне српске столице“ поклона породице пуковника Рајића храму Светог Саве на Врачару 2004. године у поводу освећења храма и прославе двестоте годишњице Првог српског устанка.
