Главная страница   >>   СРПСКИ sr   >>   Историја

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/5.9.2005/

Пољани



     

      Пољани су источнословенски племенски савез из VI-IX века у шумско-степској области Приднепровља, између ушћа река Десне и Росе.

      Етноним «Пољани» летопис објашњава: «зане в пољи сеђаху», супротстављајући Пољане суседним Древљанима – житељима Полесја (руски «лес» - шума).

      Кијев је био средиште пољанске («пољске») земље, док су друга насеља била Вишгород, Белгород, Звенигород, Трепољ, Васиљев и др.

      Област Пољана улазила је у зону земљорадничке културе. Према летописним и архивским подацима, Пољани су се бавили ратарством, сточарством, ловом, шумским пчеларством и риболовом, а сточарство, земљорадња, «дрводелије» и трговина су код њих били развијенији него код других Словена. Трговина је била прилично опсежна, не само са словенским суседима већ и са странцима на Западу и Истоку: из пронађених монета се види да је трговина с Истоком започела још у VIII веку, а била прекинута током кнежевских међусобица. Пољани, који су у почетку, око половине VIII века плаћали данак Хазарима, захваљујући културној и економској надмоћи су из одбрамбеног положаја према суседима ускоро прешли у офанзивни. Древљани, Дреговичи, Северјани и други су крајем IX века већ били подређени Пољанима. Код њих је и хришћанство уведено пре него код других.

      Остаци њихових насеља с омањим квадратним настамбама-полуземуницама обично се налазе на вишим речним обалама. Код Пољана су с развојем феудалних односа почели да се јављају утврђени градови-зајмишта.

      Пољанима припадају кургани (хумке над гробовима) са спаљеним лешевима. Јувелирски производи Пољана, познати по налазима из VI-VIII века и ширење грнчарског точка у IX в. сведоче о значајном развоју заната код њих. Летописи често истичу да је економско и друштвено уређење код Пољана на вишем ступњу развоја него код суседа. С Пољанима је везана летописна легенда о почетку Русије, о првим руским кнежевима, о оснивању Кијева, која нам пружа увид у историјске прилике из VI-VII века. У то доба земља Пољана постаје језгро староруске државности које потом око себе обједињава друге источнословенске области. Име Пољана је последњи пут споменуто у летопису под 994. г. после чега га замењује етноним «Руси».

      Нестор сведочи да су Пољани стигли с Дунава још у доба родовског друштва: они су се приликом првобитног насељавања сместили код Дњепра на дунавски начин, раштркано, сваки род засебно, по планинама и шумама и бавили се ловом на дивље звери. О томе је код Нестора изричито речено: «Пољаном живушчим особе и володејушчим роди својими, и живјаху каждо с своим родом и на својих местах, владејушче каждо родом својим; и бјаху ловјашче звер». Али је туђа земља брзо приморала Пољане да напусте родовско уређење. Међу њима је убрзо ојачао један род чија су насеља допирала до самог Дњепра. Најстарији представници тог рода, браћа: Киј, Шчек и Хорив постали су главне старешине, кнежеви свих пољанских родова и изградили у том крају први град Кијев. После смрти Кија и његове браће, стечена власт је прешла на њихов род: «почаша род их держати књаженије в Пољах». Дакле, већ у првим нараштајима Дунавских досељеника уследило је спајање пољанских родова у једну целину, а упоредо с тим је и првобитно њихово родовско уређење претрпело снажну промену. А када су изумрли Кијеви потомци који су управљали Пољанима, дошло је до пуног развоја општинских начела у том племену – већ почиње Веће да управља Пољанима; тако да их Нестор већ пореди са Новгорођанима: «Новгородци бо и Смолњане и Кијане, и всја власти, јакоже на думу на вече сходјатсја, на что же старејшин сдумајут, на то же пригороди станут».

      Према томе, после нестанка Кијева потомства, читаво племе Пољана је представљало савез општина и пређашње родовске старешине постадоше нове старешине – општинске, засноване колико на старешинству толико на моћи и богатству; најстарији није постао род нити његов представник – родоначелник, већ град који је послужио као прва основа општине, а најмлађи – његови засеоци, предграђа. Родовско уређење је ту сасвим изгубило пређашњи значај, друштво је кренуло сасвим другим путем, његова добробит више није била добробит рода. Род је захтевао раздвајање и удаљавање од других, док је друштво тражило општење и спајање у једну целину што се излило у подређивање предграђа старијем граду. Представник и руководилац читавог племена код Пољана није постао родоначелник, већ најстарији град у том крају – Кијев; међутим, о родовима као представницима родовског уређења нема података у читавој потоњој историји Пољана. На прву вест о општинском уређењу код Пољана забележену у историји наилазимо приликом напада Хазара. Нестор каже: «Наидоша ја Козаре, сеђаша на горах сих, и реша Козари: «платите нам дањ». Сдумавше Пољане и вдаша от дима меч». Ето првог нама познатог Кијевског већа. На друго веће наилазимо приликом најезде Асколда и Дира.

      У доба општинског уређења Пољани су почели да јачају чему је доприносило повољно место које су заузимали на трговачком путу од Варјага у Грке. Пољани су постали представници општинског начина живота, чија су начела почела да продиру и у њихов породични живот. Само устројство породице код Пољана је било сасвим посебно. Брак је склапан по уговору којим је одређивана висина мираза, а уговор је чедо општине. Породичне односе код Пољана одликовала је посебна строгост, пристојност: «Пољане бо своих отец обичај имут кроток и тих и стиденије к снохам својим, и сестрам, и к деверем великој стиденије имјаху, брачнија обичај имјаху, не хожаше зјат по невест, но провођаху вечер, и заутра приношаху јеј, что вдадуче». Сама религија Пољана потпала је под утицај општинског уређења. Према Прокопијевом сведочанству, Словени на Дунаву нису мењали древне обичаје и строго су их се држали, док су Пољани, преселивши се, променили своју религију. Њихова религија се првобитно састојала из обожавања језера, река, шума, планина, али касније код њих видимо друге богове – Перуна, Стрибога, Волоса и др. које су позајмили од Литванаца и финских племена. То преузимање туђих богова, незамисливо у родовском уређењу, служи као непобитан доказ да је племе Словена прешло с отуђивања и затворености на општинско уређење, и то у најширим размерама.

     


 

Loading...

Косовский фронт