Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/25.6.2014/

Сарајевски атентат, дух видовдана и његов принцип (У поводу Видовдана 2014. године и стогодишњице Првог светског рата)

Последњи текст пук. др Рада С. Н. Рајића посвећен Косовском феномену и Видовдану, видовданском духу, херојском чину Гаврила Принципа, покушајима прекрајања историје:( У поводу Видовдана 2014. године и стогодишњице Првог светског рата) 

     

 Изворишта етичке, моралне и култне снаге и духа части код нашег народа налазе се у сложеном и комлексномКосовском феномену чији централни догађај обједињује и чини Косовски бој 1389. године. Овај бој који се догодио на Видовдан за Србе има врло специфично и судбоносно значење и дух који својом етиком  и заветом траје вековима.

     

 

     

У светлу части Видовдана, за Косовски бој се мора истаћи следеће: да је то  био ратни сукоб између две војске и то српске, која је на пољу части бранила своју државу, веру, Отаџбину, народ, територију, слободу, независност и право на живот; и турске војске која је била освајачка, пљачкашка, азијатска, насилничка и поробљивачка. Прва је водила одбрандбени рат као хришћанска, а друга освајачко-верски рат „против неверника“ као муслиманска.

     

С друге стране, ваља имати у виду, да је Мурат хтео да стогодишњицу постојања турског царства прослави победоносним освајачко-пљачкашким походом над српским.[1] Ту намеру да кроз годишњи ратни план  (по коме је требало српску војску победити на Косову баш на Видовдан, потом избити на Дунав и Саву код Београда, а онда узводно Савом до Врбаса те кренути на југ према Јадрану и преко Зете и Рашке вратити се назад), платио је главом. Посрамљена турска војска са мртвим Муратом и уз пљачке и паљења, враћала се путем одакле је и кренула. У Европи преко звона Нотердама објављена је победа српске војске, док је у Енглеској неколико година на Видовдан слављена ова битка. (Подсећајући на тај догађај 1617. године на Оксфодру је приказана драма „Милош Обилић“.) Тумачења и пораз Срба на Косову се јављају  готово сто година касније, односно након пада Деспотовине 1459. године.

     

Како се битка догодила на  Видовдан, дан једног од врховних богова предачке вере, бога Вида (бога светлости, обиља и јунаштва односно рата), и на дан који је са најдужим дневним делом дана у години, дакле најсветлоснијим даном, то се не само Косовски бој, већ и комплексан Косовски феномен може веома поучно и са етичке стране посматрати и анализирати кроз симболику светлости. Посебно је значајно песничко схватање видовог култа које износи наш песник Лаза Костић. Код нас је, по песнику, то прехришћанска херојска светлост, која је, примивши хришћанско причешће, посвећена полегла на камен и тако се сјединила у вечну и непобедиву светлост кремена. Као таква, она представља извор непобедиве светлосне хероике која надахњује Србе у борби против сваког непријатеља.[2]

     

Кроз овај култ, наши преци су на дан светог Вида оживљавали свог јуначког претка заштитника. Надахњивајући се његовим примером тежили су да постану јунаци. Имали су митско уверење да преко спремности на жртву путем јуначке смрти „постају полубогови и остају сједињени са својим врховним богом”. Представници Видовданског јуначког култа и духа су  Милош Обилић и Југовићи на челу са Југ-Боданом. [3]

     

Светлост која нам се директно јавља кроз Видовдан, представља и јесте ЖИВОТ. Та светлост није српска митоманија како је неки с потцењивањем оцењују, већ огледало наше у очима славних предака и наш став и однос пред њиховим делима која својим племенитим и трајним вредностима обавезују. Она му кроз рађање, развој и напредак омогућује: достојно трајање, пуну истину, жељену слободу, моралну правду, часне темеље, благородна дела, витешку душу, велико срце, свестрану лепоту и најлепши смисао

     

Дакле, кроз Косовски бој и Видовдан, односно кроз комплексан Косовски феномен, дати су јасни сукоби духовне и моралне светлости и таме оличене и борби: добра и зла, одбране и окупације, слободе и ропства, домаће (хришћанске) и стране (исламске) вере, љубави и мржње, правде и насиља, хуманизма и егоизма, племенитости и користољубља, невиности и силовања, достојанства и терора, поштења и пљачке, и живота и смрти; односно симболично части и башчашћа. Поред овог значења и уверења, та историја са етичком основом, код нашег народа временом је добијала на важности због тога што су се неки садржаји уз митска дообликовања из световне померали у свештену историју истичући виши морални и духовни смисао. По тој симболици, основу и духу,Видовдан је достојан празник лепоте и смисла живота светског ранга. Насупрот тој симболици Видовдана, стоји мрак са његовим пороцима и вредностима зла. Све ово је било неопходно напоменути да би се потпуније сагледао етички основ Видовдана у Српству и његов значај у комплексном Косовском феномену.

     

А Косовски феномен је сложен, митски тајновит, периодично силовито моћан, етички обликован, морално узвишен и временски трајан управо због тога што у свести и духу српског народа носи најјаче утемељење: у Срба најстаријем – религијском култу славе, у видовданском јуначком култу, у видовданској етици као нашој философији морала, у ратничкој витешкој части косовских јунака, у Обилића части као несаломивом духу Србства, у части као највећем смислу човековог земаљског живота, у слободарској души србског народа, у националном поносу и отачаствољубљу, у лепоти нашег православља, и у проклетству издаје оличене у Вуку Бранковићу.

     

Обзиром да је чланак посвећен најави и обележавању стогодишњице Првог светског рата, онда је прикладно истаћи следеће. Све је некако почело и завршило се на Видовдан.

     

Планови за отпочињање великог рата су настали давно пре 1914. године. Наиме, треба имати у виду следећу неопсорну чињеницу. Да би се догодио један рат светских размера, потребно је да настану и постоје у дужем временском периоду веома бројни, супротстављени и тешки, а мирнодопским методама нерешиви проблеми и интереси како великих држава и сила и њихових савезника, тако често и оних мањих. Према томе, окривљивање Гаврила Принципа, односно Срба за узроке Првог светског рата делује заиста неосновано и зломанерно.

     

Проблем србофобије од стране Аустроугарске и Немачке траје поодавно, а интензивније од дизања Првог српског устанка[4] па кроз све кључне догађаје током 19. века а и касније. Тако се почетком 20. века, односно анексијом Босне и Херцеговине јавно показивала намера Аустроугарске под покровитељством Немачке, да накнадно потчини и Србију упркос договорима и међународним актима о интересима Русије на Балкану. Без претходне одлуке земаља које су потписале Берлински споразум, Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине је била изазов целом нашем народу и Русији. Уз анемичан став Европе, Русија је стављена у веома незгодну ситуацију схватајући да се немачке аспирације неће завршити само на Босни и Херцеговини, већ да се оне шире и на Краљевину Србију. Имајући у виду да би се у случају рата између Србије и Аустрије морала умешати Русија, Русију је требало на неки начин неутралисати. У том смислу, како истиче Јелена Гускова: „Русији је постављен ултиматум: или она пристаје на анексију Босне и Херцеговине, или Аустроугарска упада у Србију. Избор је био тежак. И... жртвовавши своје самољубље, руска влада је одустала од свог става незаконитости аустријске окупације Босне и Херцеговине, и самим тим спасла Србију од упада аустријске војске.“[5]

     

Очевидно је да су овакве околности сазревале крајем 19. и почетком 20. века. Чекао се само изговор за повод и почетак великог, односно светског рата. У целокупном склопу ратних планова немачког царства, очигледну намеру освајачког рата против Краљевине Србије имала је тадашња Аустроугарска. Она је организовала маневре у Босни[6] управо на Видовдан провоцирајући наш народ уз најаву агресије и зла које му се већ тада планирало и припремало. Овим поводом вредно је напоменути изјаву демократског возионара америчког председника Вудро Вилсона те 1914. године који је питао: „Шта Аустро-Угарска има да тражи у Босни и Херцеговини?“ Слично питање је по Рајку Петрову Ногу Гаврило Принцип поставио Францу Фердинанду: „Шта ћеш ти ту? И то још на Видовдан!“ Песник потом наставља: „Принципов хитац – којим је Обилића обновио – путовао је из Видовдана 1389, рикошетирао од Карађорђа на Сретење 1804, и из Принципа се управио 1914. тамо где му је судбина одредила. О тираноубиству је реч.“

     

Атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. године је извршио је припадник Младе Босне Гаврило Принцип.[7] Иако су припадници Младе Босне били понети једним заносом националног романтизма, знатнији утицај на њихове идеје, стремљења и активности имала је снажна слободарска свест на пољу ослобођења Босне и Херцеговине од аустроугарског туторства, које се насилно анексијом 1908. године, наметнуло после вишевековног турског. Чланови Младе Босне су била лица, односно Срби (по ондашњим изјашњавањима и пописима) сва „три закона“, односно Срби православне, исламске и католичке вере. По том основу, они би ваљало да се славе као зачетници новије историјске подлоге која је имала за циљ стварање најпогодније варијанте босанске државе.

     

За Младу Босну је  била идеја посвећена добробити заједнице, а не личној користи. Њих је покретао народни слободарски и херојски дух видовданског опредељења, и у том смислу, они су израз нових Обилића у борби против нових Мурата, који постоје као тирани да другима намећу јарам, кулук, муку и јад. Својеврсно ругање Српском народу које су осећали припадници Младе Босне, описао је Слободан Живојиновић у песми „Видовдан“ где поред осталог стоји:

     

 

     

„... Часној смрти Косовског Лазара,

     

Фердинанд се данас руга дрско,

     

Племе српско да увреди мрско,

     

Петстолетну рану сабљом пара...“

     

         

     

Гаврило Принцип је кроз атентат на Фердинанда жртвовао самог себе, уписујући се у књигу вечности. Његови пиштољски меци су били напуњени вековима борбе добра и зла, правде и направде, части и бешчашћа, слободе и ропстрва.  Тај идеал видовданског духа, иако тешко болестан од тубрекулозе и мучен у затвору, је њега носио, а порука на његовој лименој затворској порцији ово потврђује. На њој пише:

     

 

     

„Тромо се време вуче,

     

и ничег новог нема,

     

данас је све ко јуче,

     

сутра се исто спрема.

     

Право је рекао Жерајић,

     

тај српски соко сиви:

     

Ко хоће да живи нек мре,

     

ко хоће да мре нек живи!''

     

 

     

Уколико се данас све окреће наопако, па се у место афирмације Младе Босне (и у вези са њом преко сатанизације и рушења свега што је у вези са Гаврилом Принципом), а ваздиже „величина и дела“ Франца Фердинанда у подизању споменика њему у част, итд., онда се ту мора поставити и питање да ли је то ново клецање са погнутом главом ондашњем окупатору у новим околностима израз додворништва моћнијем, појачавању раздора према Србима, саможивог егоизма или нечег другог?

     

Међутим, разматрајући суштинске моралне и универзалне поуке и поруке сарајевског атентата кроз Видовдански дух, односно његова светлосна симболна значења победе етике добра и општег интереса над злом и лошим, стиче се утисак и уверење да тај атентат није суштински извршио Гаврило Принцип као личност, већ да је као кроз њега  (Гаврила- Гаврил, слуга који носи глас божији) проговорио Бог пред Европом и Светом за свети Принцип одбране и заштите Божије Истине, Правде, Слободе, Мира, Љубави и Достојанства живота човека и народа, од насиља освајачког, пљачкашког и геноцидног рата који је планирала а потом остварила Аустро-угарска монархија на челу са Немачком.

     

У времену пред Први светски рат, заједно са Аустро-угарском и Немачком, по слугерантском и србофобичном духу нашла се и Словенија. То објашњаваМиливоје Иванишевић чланком под називом „Словеначки поход на Србе“[8] у којем сазнајемо да је крилатица „Србе на врбе“ настала управо у Словенији. „Видовдански атентат на Надвојводу Фердинанда у Сарајеву тешко је пао Словенцима и то никако нису могли да прежале и Србима опросте. Своју претњу „Србе на врбе“ су и остварили када су ушли у Србију. По воћњацима и дрвећу Мачве лелујала су тела обешених домаћина и њихових укућана, старица, жена и деце. У суровости су се највише истицали солдати аустроугарских регименти који су говорили српски или језиком који је много личио на српски. То су биле регименте које су претежно сачињавали муслимански, хрватски и словеначки војници. Хорде убица, паликућа и пљачкаша....То је стално у Југославији и Србији прикривано, поготово у време Другог светског рата, када су многи прогнани Словенци, потомци некадашњих легионара и убица, своје уточиште и заштиту потражили и нашли у Србији.“[9] На том историјском тешком и ломном балканском простору и путу, најотпорнији, слободарски и државотворни дух нашег народа проносио је своју вертикалу Видовдана која је заблистала славним епопејама из балканских и Првог светског рата.

     

Тај историјски, хуманистички, племенити и примерни Видовдански наук није схватио ни немачки цар Виљем 2. Он је на крају потценио не само Видовдан у наведеном смислу значења, већ преко њега наш народ и његову часну и праведну, слободарску и херојску борбу и истрајност. То се најочигледније види уњеговој познатој изреци везаној за пробој Солунског фронта 14. и 15. септембра 1918. године, те успехе и продор Славне Српске Војске, у којој истиче:„62000 српских војника је одлучило исход рата! Срамота!“

     

За њега и његове следбенике и савезнике - то је вероватно и изгледало тако. Али за Србе, наше официре и војнике, односно наш народ у целини, такав успех је израз победе не само војничке и витешке, већ и националне части достојне највиших и трајних европских и светских уважавања и признања. Треба уједно истаћи да у историји ратова вођених широм света ни један пробој није имао такве последице епохалног значаја као што је пробој Солунског фронта нашим славним пуковима и дивизијама предвођеним сјајним и часним официрима и добровољцима.

     

Задивљујући и изненађујући успеси Српске војске иницирали су отварање и покретање Западног фронта од стране Енглеза и Француза што је допринело коначној победи савезника. Да подсетимо да је Аустроугарска капитулирала 3. новембра а Немачка 11. децембра исте године, те да је Први светски рат званично завршен Версајским мировним уговором 28. јуна 1919. године (дакле на Видовдан, што и  није случајно, јер је на Видовдан пре пет година све и почело).

     

Објективни историјски списи показују да је 1919. године Комисија за утврђивање ратне кривице под руководством Роберта Ленсинга (тада државног секретара САД) на Конференцији мира у Версају поднела извештај са недвосмисленим закључком да су рат испланирале и са предумишљајем га започеле Аустроугарска и Немачка. Наиме, једна од тачака Версајског мировног уговора наводи да је кривац за светски рат била Немачка. Све до 1962. године немачки историчари су то порицали. Међутим, када је те године објављена књига великог научника Фрица Фишера о тежњама Немачке да постане светска сила те је на том путу постала крива за Први светски рат,  ствар се почела да мења.[10]

     

Између низа бројних доказа то се види и из оригиналног превода документа нађеног код једног заробљеног немачког војника, који је објављен 11.12.1917. године у листу “La vece d Italia”. У њему стоји: „Сине Немачке! Не сажали се ни према женама ни према деци: син побеђеног био је често пута сутра победилац. Шта вреди победа, ако сутра дође освета? Какав би ти отац био ако би, убијајући твога непријатеља, оставио у животу непријатељева сина? Сине Немачке, који си под оружјем: ломи, обарај, проваљуј, пустоши, пали, убијај.”

     

Такво пустошење, убијање, паљење и геноцид вршили су војници аустроугарске и немачке царевине по Србији. За историјско памћење значајно је имати у виду изјаву Пола Дешанела, председника француског парламента речену 1. новембра 1918. године приликом ослобођења Београда. „Срби су у Београду, цела Француска је с њима! Напад  на Србију изродио је рат. Србија је имала част да поднесе први ударац. Као да није довољно претрпела у току векова! Она је бранила Европу од Азије; Азија ју је смрвила за четири века! Они, које је она спасла, уместо  захвалности - хтели су да је униште! (Овде се наравно мисли на аустроугарску и немачку царевину.) Они се данас сурвавају под теретом својих злочина!“[11]

     

Версајским мировним уговором Немачка је јавно у Европи и Свету осуђена и осрамоћена за иницирање, планирање и реализовање свих трагедија које су захватиле земље и народе током Првог светског рата, те је у том смислу била дужна да последице такве политике сноси у пуном смислу. То се пре свега односило на моралну и међународну осуду, ратну оштету, губљење територија и ограничење војних снага и наоружања. Веровало се да ће оваква поука и казна заувек одвратити немачке експанзионистичке тежње. Међутим, ове заблуде су се показале у Другом светском рату чији је као и у Првом, иницијатор, подстрекач и агресор била опет Немачка, али фашистичког и расистичког уређења са Хитлером на челу.[12]

     

У поводу Видовдана 2014. године, односно на стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата, о слави  и части српске војске, њених официра, подофицира, војника и добровољаца се мора говорити интензивније, упорније и достојанственије са свим расположивим аргументима јер су на нашој страни. На тај начин најбоље се може ефикасно сузбијати актуелна сатанизација нашег народа, прекрајања историјских чињеница, ревитализација насиља, лажи, неистина и клевета, те раскринкавања истих савезника зла из Првог и Другог светског рата обједињених у нове заједничке антисрпске интересе, намере и деловања.[13]

     

Та нова циљна антисрпска пропаганда која је почела прошле, добијаће на замаху током ове године, биће пропраћена измонтираним и злонамерним оценама, коментарима и ставовима везаних за Сарајевски атентат који се све учесталије квалификује као терористички акт једног Србина. Јер наводно, да њега није било, не би се ни десио Први светски рат. Водеће трендове у том духу стижу из немачких историјских кухиња и њихових врлих европских савезника из оба светска рата.

     

Међутим, оно што и поред свега тенденциозног може и мора да послужи као неоспорни аргументи достојне одбране нашег народа и државе, његове историје, културе и слободарског духа, су вредне пажње и дивљења бројне поруке, оцене и сведочења познатих страних личности. То су оне личности које су знале историју нашег народа и његову упорност, пожртвовање, племенитост и борбу за своје легитимно ослобођење и уједињење.

     

У тим вековним борбама оружани састави Српства показивали су изванредне примере војничке етике и части који су узвишеношћу изазвали  дивљења, а светлошћу засењивале неке друге војске. Из обиља тих порука и мисли највише њих се односи на славну борбу нашег народа током Првог светског ратакада је српска војска показала и достигла највише домете војничког морала оплемењеног духом Видовдана и Косовских завета. Они говоре уверљиво, искрено и снажно, и служе на понос и част нашег народа и његових војски, како пред светом и Богом, тако и пред  будућношћу и  нашим родом.

     

Поштовање нашег народа и његовог храброг и слободарског духа, те војничке славе и части, види се у поруци немачког цара Виљема 2: ,,…Хероји, ја вас шаљем у један нов рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три непосредна рата- против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске- дали свету доказе високих  ратничких врлина и највећих војничких способности и који су, на заставама попрсканим крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну  нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура!” У том духу је и позната је изјава од Срба заробљеног немачког фелдмаршала Августа фон Мекензена: „Борили смо се са јунацима из бајке.“ Иста је записана на споменику у Кошутњаку као израз посебног поштовања.

     

Француски публицист Едуард Шире је записао следеће: ,,Својим хероизмом у последњем рату, дивним одржањем дате речи, узвишеним мучеништвом, Србија је стала у прве редове бораца за солидарност народа и за слободу Света. Племенитошћу свога држања, стојичком издржљивошћу и патњом, она привлачи опште симпатије  и дивљење…” 

     

Коначно,

     

 Видовдан је дан који обавезује, опомиње, уздиже и просвећује душу српску; оплемењује народно памћење; покреће свест о нашој слави и части; и афирмише заветне и етичке вредности Косовског феномена и завета у Српству.

     

О Видовдану Владика Николај Велимировић каже: „Видовдан је најистакнутији дан у нашој историји. Он се више види на ма који други дан. Он је једна огромна висина са које се да прегледати сва наша историја, уназад и унапред. Као страшни суд он виси над нашим главама.“[14] Њен суд је на посебан начин исказан кроз Лазареву клетву која бди у актуелном времену „над нашим главама“ како подсећа Николај. Она је на темељима етике добра и заједничког интереса, опомена искуства и памћења, и наук и пут за будућност, не само нама Србима, већ и оним одрођеним деловима нашег народа који су се преласком у друге нације и идеологије окренули против своје изворне матице исте предачке крви, вере и језика.

     

На том историјском тешком и ломном балканском простору и путу, најотпорнији,  слободарски и државотворни дух нашег народа проносио је своју вертикалу Видовдана која је заблистала славним епопејама из балканских и Првог светског рата. У том смислу је значајно навести уверљиву констатацију америчког министра спољних послова Роберта Ленсинга:

     

„Када се буде писала историја овог рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено - они се морају наградити…”[15]

     

Тим поводом а у част Србије, на Видовдан 1919. године на платоу испред Беле Куће само на једном јарболу је била наша - Српска Застава.

     

                                                                                                         

     

     
     

[1] Турско царство је основано 1288. године доласком Османлија на власт. Годишњица постојања царства је  била 1289.  а стогодишњица постојања је била 1389. године.

     
     
     

[2]  Косово душа српског народа, НО „Политика“,  1989, с. 71.

     
     
     

[3] Милош је наше најмоћније име и има значење у смислу „част душе српског народа“, а Обилић представља обиље  врлина и „несаломиви дух Српства“. Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања  Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови  јуначки гину у боју, да би се попредачким веровањима сјединили са својим Врховним богом старе вере, те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Југовићи сустално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа(Прим. Р.Р.)

     
     
     

[4] Карађорђа су Немци називали српским бандитом  - „serbisen banditen.

     
     
     

[5] Уз ову констатацију треба имати у виду и чињеницу да након Мајског преврата 1903. године, односно по доласку краља Петра 1. Карађорђевића на владалачки трон, почиње снажнији свеукупни развој Србије и њена припрема за велику националну идеју „Освете Косова и ослобођења Старе Србије“ како се то некада називало. У време анексионе кризе, Србија тада није била спремна за неко озбиљније супротстављање освајачким тежњама Аустроугарске, те је и у том смислу било мудрије - по руској процени - дати још времена нашој држави да се ојача, опреми и оснажи, посебно у војном погледу. То се јасно показало величанственим победама српске над аустроугарском војском на Церу и Колубари 1914. године. (Прим. Р.Р.)

     
     
     

[6] У тим маневрима према Србији је учествовало око 70.000 аустроугарских војника. Иначе, сви војни маневри се планирају и у различитим (одговарајућим) варијантама се реализују, како би се са благовременим припремама, и у складу са актуелном и будућом жељеном перспективом развоја ратних дејстава, поуздано могли остварити војно-политички циљеви са државним или другим интересима. Очигледно је дакле, да раније припреме и довођење јединица на просторе према граници Србије као и планови по којима су реализовани и циљно усмерени, недвосмислено указују на агресорске намере  Аустроугарске монархије које ће она остварити управо нападима преко Дрине. (Прим. Р.Р.)

     
     
     

[7] Атентати, односно убиства високих личности земље тиранина био је чест акт и мотив патриотским и револуционарним снагама на европским просторима чак и као део европске културе.Тај дух су имали и Младобосанци  чији је идеолог био Богдан Жерајић. Покушаји и изведени атентати са убиствима крунисаних личности су били доста чести  како током 19-ог, тако посебно крајем 19-ог и почетком 20-ог  века. У те две деценије у атентатима су страдали: француски председник Сади Карно (1894.), аустријска царица Елизабета (1898.) италијански краљ Умберто I (1900.) португалски краљ Карлос I и његов син, престолонаследник Луј Филип (1908.) грчки краљ Ђорђе I (1913.).

     
     
     

[8] „Књижевне новине“ бр. 1051 с.  7 – 11.

     
     
     

[9] Исто: с. 8. Србофобија у Словенаца није била изражена само почетком и за време Првог светског рата, већ и касније, да би своје право лице у најнегативнијем смислу показала у последњој деценији прошлог века, од 1989. до 1993. године.  (У Словенији је било 21 логор за Србе. Опширније: Савез логораша Републике Српске, Штампа „D&S Desing“, Бања Лука, 2007с. 73, 74.)

     
     
     

[10] Укратко је немачка стратегија била да у тесном савезу са Аустро-Угарском доминира Средњом Европом, па да на тај начин Европа под немачким вођством доминира целим светом.Тежња да постане „хегемон хегемона“ је основна подлога и Првог и Другог светског рата. Књига Фрица Фишера је била изазов за целу светску науку, посебно немачку, у којој се јавила школа истраживача који су и даље остајали при ранијим немачким убеђењима.“  И поред одлука из Версаја, немачки и аустријски научници су били упорни и уверењу да одговорност за избијање рата и сарајевски атентат, сносе српска влада и савезничке земље Антанте, Русија, Француска и Велика Британија. (Опширније: М. Екмећић, Истина о Сарајевском атентату,објављено на сајту: Видовдан.орг. )

     
     
     

[11] Антоније Ђурић, Солунци говоре,  НИРО, „Књижевне новине“, Београд, 1987, с. 414.

     
     
     

[12] Бројне чињенице говоре да су Немци без гриже савести за злочине из Првог, ушли са истим осећањима и жељама у Други светски рат. Ни после Другог светског рата у њих нема ни трага од покајања пред светом. Да се немачки народ није кајао због учињених злочина од стране његове војске писао је специјални дописник Ројтера при канадским трупама Ричард Ролан. Свуда се наилази на исти став Немаца: Да, ми смо изгубили, заборавимо сад оно што је било. Они не показују никакав знак кајања или осећања кривице.”

     
     
     

[13] Миливоје Иванишевић је у објавио чланак под називом „Словеначки поход на Србе“. Ту сазнајемо да је крилатица „Србе на врбе“ настала управо у Словенији. „Видовдански атентат на Надвојводу  Фердинанда у Сарајеву тешко је пао Словенцима и то никако нису могли да прежале и Србима опросте. Своју претњу „Србе на врбе“ су и остварили када су ушли у Србију. По воћњацима и дрвећу Мачве лелујала су тела обешених домаћина и њихових укућана, старица, жена и деце. У суровости су се највише истицали солдати аустроугарских регименти који су говорили српски или језиком који је много личио на српски. То су биле регименте које су претежно сачињавали муслимански, хрватски и словеначки војници. Хорде убица, паликућа и пљачкаша....“ (Опширније: „Књижевне новине“ бр. 1051 с.  7 – 11.)

     
     
     

[14] Владика Николај Велимировић, О Богу и о људима,  обрадио и приред. Миленко Радовић, Невен, Београд, 1998, с. 25.

     
     
     

[15] Антоније Ђурић, Солунци говоре,  НИРО, „Књижевне новине“, Београд, 1987, с. 86.

     
     



 

Loading...

Косовский фронт