Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/27.10.2014/

АКТУЕЛНОСТ СТОГОДИШЊИЦА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА КРОЗ ПРИЗМЕ ЧАСТИ И ИСТОРИЈСКОГ НАУКА

Чланак је потакнут Међународном научном конференцијомВелики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство“, посвећеној обележавању 100-годишњице од почетка Првог светског рата, одржаној у Београду 17. – 18.09.2014. године.

     

Аутор

     

 

     

 

     

Као увод вреди истаћи једну изванредну опомену коју је у обраћању Думи  пре око годину дана рекао Владимир Путин тврдећи да је историјско памћење највећи ресурс руског народа. То правило, односно неоспорни историјски наук важи и за нас Србе. Уствари, ова Путинова опомена од нас захтева додатна историјска појашњавања, расветљавања, наук и поуке за садашње време и опредељења с ким, куда и како ићи напред у извеснију и  бољу будућност.

     

Поредећи оно време пре једног века и ово данашње, готово да смо једногласни да у основним сегментима, тежишним карактеристикама и циљним намерама значајних виновника, постоје бројне једнакости и сличности које носе веће изазове опасности како од свеколиких неоружаних облика рата, тако и до оружаних сукоба различитих нивоа изазивајући знатнија страдања, разарања уз трагичне резултате и несагледиве последице.

     

Из сфере моралности части у наведеном стогодишњем распону, значајно је истаћи растући обим конвертитства и његов погубни ефекат у екстремизму, насиљу, терору и геноциду према свом изворном, односно матичном народу. За руски народ у том смислу неоспорно је поучна изјава немачког канцелара Ото фон Бизмарка пред крај 19. века када је рекао: „Снага Русије може бити поткопана само ако се од ње одвоји Украјина. Они који желе то да ураде не само да их морају одвојити, већ Украјину морају супротставити Русији, закрвити два дела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националом елитом и уз помоћ њих изменити самосвест једног дела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да то и не знају. Остало ће учинити време". Актуелно стање у Украјини уз планско подржавање профашистичких снага од стране запада, односно Европе, ЕУ, НАТО и САД, поред осталог показује нову разарајућу силу којој се мора стати на пут и сломити њену опакост и зло.

     

Исто стање агресивног и фашисоидног конвертитског континуитета у јачању јавља се и код нашег народа. Наиме, силе Аустрије, Ватикана и Турске максимално су се трудиле да уз освајачке тежње одрођавањем делова нашег народа путем конвертитства исте упрегну у геноцидни процес затирања својих корена. Тај процес интензивно почиње Првим светским ратом, у пуном најкрвавијем и најмонструознијем обиму се испољавао током Другог светског рата кроз Јадовнички и Јасеновачки државни систем логора Независне Државе Хрватске,   а наставио се протеривањима и геноцидом над Србима западно од Дрине током ратова од 1991. до 1996, што у се у перфидним формама и делима траје и данас. Сво то фашисоидно и геноцидно зло подстиче, мотивише и награђује било јавно, тајно или закулисно западни германски и ватикански дух немилосрдног ширења на историјске просторе живљења православних Срба.

     

Подстицање конвертитске свести на балканским просторима можемо пратити и кроз Призренску лигу коју је основала германска политика из својих интереса користећи екстремизам поарнаућених и исламизованих Срба на просторима северне Албаније и Старе Србије. Неопходно је подсетити да на простору Косова и Метохије око ¾ садашњег броја Шиптара су српског етничког корена. Отимање Косова и Метохије од Србије путем конвертита у овом случају исламске вере уз тенденциозну подршку запада и САД је очигледан пример. Оно што је опет важно имати у виду да су сви конвертити једног народа увек сложни у немилосрдности, борбености, упорности, тероризму и геноцидности према свом изворном, односно матичном народу у предратним,  ратним и поратним временима.

     

Подестимо на чињеницу да је њихов степен иживљавања, мучења и сатанизма у порасту у односу на оно време од пре једног века. Неумањујући трагедије, муке и жртве из Првог светског рата које су страдале у геноциду, као и оне из Другог, мора се бар напоменути да је дорађен и допуњен систем мучења, уживања у сатанизму и слављена оваквих дела. Тако је на пример на просторима западно од Дрине у времену од 1991.- 1996. године формирано 778 логора за Србе, од тога у Босни и Херцеговини 536, у Хрватској 221 и у Словенији 21. У тим логорима примењивано је укупно 154 метода иживљавања, убијања и терорисања и то: 13 метода убијања, 95 метода мучења, 16 метода психолошког застрашивања и 5 метода уцењивања.

     

Западни свет и Ватикан као да задовољно трљају руке чувајући своје народе, јер њихове прљаве бесчасне послове обављају врли конвертити кроз геноцидне активности према свом историјском народу упрегнути у државне кризе, злочине и ратове ради својих и страних егоистичних и расистичких интереса и мотива.

     

 

     

Следећа упоређења се могу односити на планирани геноцид над срспким и руским народом који је провођен током Првог светског рата. Над српским народом је тај процес провођен како над становницима Краљевине Србије, тако и на просторима западно од Дрине, Саве и Дунава (бивше Аустроугарске монархије), не само убијањима и масакрима пред кућним праговима, селима и градовима, већ и кроз интернације и ликвидирања у бројним концентрационим логорима који је било око 300 како за заробљене војнике, тако и за жене, старце и децу. Тај помор Срба обављаће се све до 1917. године.

     

Погром Руса се обављао кроз бројне ликвидације почев од Октобарске револуције коју су изазвали, постицали и помагали западни центри моћи  посебно из Енглеске и Немачке, па до почетка Другог светског рата када је страдало преко 30 милиона људи. Ови геноцидни процеси су настављани против оба народа током Другог светског рата, с тим да је упоредо провођен геноцид и над јеврејским народом. Цепањем компактних територија руског и српског народа уз геноцидне планове и процесе, стварана је Југославија „братства и јединства“, а уместо Русије, Совјетски Савез Социјалистичких Република. Оба ова државно политичка система прављена су за даље разбијање матичних народа нарочито кроз формирање нових нација и њихових држава окренутих одбојношћу и мржњом која се редовно подстицала и хранила како од англосаксонског и германског тако и ватиканског елемента.

     

Ефекте и последице тих намера и дела видимо и осећамо и данас на чега нас опомиње и историјско памћење, поготово што њихове актуелне појаве ревитализације историје теже да оправдају политичке разлоге којима се сва зла Другог светског рата и поратних стања до данашњих дана пребацују углавном на страну Руса и Срба. Овакво бешчашће само најављује један континиутет ширења зла са запада у виду Новог светског поретка али у још развијенијој, подмуклијој и опаснијој намери у односу на периоде из Првог  и Другог светског рата.

     

Како част по духу њених етичких норми, закона и принципа захтева истину, то ревизија историјских чињеница од стране поражених снага након Првог светског рата која се и данас врши заслужује додатну пажњу. Наиме, објективни историјски списи показују да је 1919. године Комисија за утврђивање ратне кривице под руководством Роберта Ленсинга (тада државног секретара САД) на Конференцији мира у Версају поднела извештај са недвосмисленим закључком да су рат испланирале и са предумишљајем га започеле Аустроугарска и Немачка. Наиме, једна од тачака Версајског мировног уговоранаводи да је кривац за светски рат била Немачка. И поред одлука из Версаја, немачки и аустријски научници субили упорнии уверењу да одговорност за избијање рата и сарајевски атентат, сносе српска влада и савезничке земље Антанте, Русија, Француска и Велика Британија. Овакав њихов став и уверења демантују историјске чињенице и документи. Између низа бројних доказа то се види и из оригиналног превода документа нађеног код једног заробљеног немачког војника, који је објављен 11.12.1917. године у листу “LavecedItalia”. У њему стоји:„Сине Немачке! Не сажали се ни према женама ни према деци: син побеђеног био је често пута сутра победилац. Шта вреди победа, ако сутра дође освета? Какав би ти отац био ако би, убијајући твога непријатеља, оставио у животу непријатељева сина? Сине Немачке, који си под оружјем: ломи, обарај, проваљуј, пустоши, пали, убијај.”

     

Све до 1962. године немачки историчари су оспоравали кривице које су им приписиване на основу Версајског уговора.Међутим, када је те годинеобјављена књига великог научника Фрица Фишера о тежњама Немачке да постане светска сила те је на том путу постала крива за Први светски рат,  ствар се почела да мења. Нису дакле Србија и Гаврило Принцип криви за узроке и мотиве Првог светског рата, и то се мора стално споменутим аргументима истицати и доказивати.

     

Према академику Милораду Екмечићу немачка стратегија је била да у тесном савезу са Аустро-Угарском доминира Средњом Европом, „па да на тај начин Европа под немачким вођством доминира целим светом. Тежња да постане „хегемон хегемона“ је основна подлога и Првог и Другог светског рата. Након Версајског мировног уговора, веровало се да је Немачка трајно онеспособљена да буде узрок и повод новог рата, али су те наде биле узалудне. Она је обновила своје експанзионистичке планове и циљеве кроз фашизам на челу са Хитлером, наносећи још веће несреће, трагедије, губитке и укупне тешке последице по све народе Европе и света током Другог светског рата.

     

Оно што је важно истаћи а односи се на упоређење са Првим светским ратом, је чињеница да је у знатно већем броју у Немачком фашистичком пројекту и циљу учествовала цела фашизована Европа са својим владама, политикама, економијама и бројним војничким јединицама у саставу Вермахта при нападима на Совјетски Савез и ширења на исток. Таква Европа је видела и своје сегментарне државне и националне интересе и мотиве у случају да Немачка и њени савезници, односно они заједно победе.

     

По подацима из француске брошуре СС интернационала (Л’интернационале СС, уредник Франсоа-Гзавие де Виви /Францоис-Xавиер де Вивие/; Историја – месечна ревија /Хисториа – ревуе менсуеле/, Париз 1973) преко 600.000 фашиста из целе Европе борило се у саставу СС.

     

На Источни фронт Белгија је послала Легију Валонија франкофона од којих је 2.500 погинуло до краја рата, и Легију Фландрија те неке друге јединице, у којима је служило преко 25.000 Фламанаца, Француска Легију добровољаца од 2.500 војника, Афричку фалангу од колона из Северне Африке, и гренадирску СС дивизију Карло Велики од 10.000 припадника, кроз коју је до краја рата прошло преко 30.000 Француза. Холандија је својим држављанима попунила Добровољачку СС оклопну гренадирску дивизију Холандија и Гренадирску СС дивизију Холандска милиција, Данска, Шведска и Норвешка Оклопну СС дивизију Викинг и Добровољачку оклопну СС дивизију Нордланд, Летонија (Латвија) Гренадирску СС дивизију Летонија и Гренадирску СС дивизију Латвија, Естонија Гренадирску СС дивизију Естонија, док је Мађарска нацистима дала људе за Добровољачку коњичку СС дивизију Марија Терезија, Гренадирску СС дивизију Хуњади  и Гренадирску СС дивизију Гомбош. Италија је послала добровољце за Гренадирску СС дивизију Италија. Ваља при том имати на уму да је свака немачка дивизија бројала 10.000 војника. Из Југославијеје била ангажована  Добровољачка брдска СС дивизија Принц Еуген (око 40.000 војника) у чији су састав улазили Хрвати, муслимани и фосксдојчери.

     

Уколико упоредимо ангажовање 19 земаља запада у оквиру коалиционих снага НАТО на челу са САД током агресије на Савезну Републику Југославију, онда се види даље ширење броја укључених земаља у остваривању глобалних циљева и интереса нових и обновљених освајачких сила које предводи амерички империјализам проводећи искључиво своје интересе у дело, а све под формама демократије, људских права и слобода. При том у наметању шаблона своје демократије другима уз примену прекомерне силе, употребу недозвољених војних средстава забрањених Међународним ратним правом, најчешће без одобрења Савета безбедности УН, врши своју вољу изазивајући све теже, сложеније и конфликтије ситуације широм света од којих је од нарочите опасности ескалација сукоба око Украјине. Предислокација и формирање нових војних база НАТО на територијама бивших земаља Варшавског уговора (а код нас Бонтил на Косову), а све циљно усмерене према Руској Федерацији, као да кореспондирају по истим али и додатним освајачким циљевима сламања и оробљавања руског народа, Русије и свих њених потенцијала и ослонаца.

     

Осврт на стогодишњицу Првог светског рата и актуелност догађаја из новијег времена, може се сагледавати и са позиције етике општег добра и духа части кроз сукоб агресивног католичанства и мирољубивог православља. Поставља се питање: Због чега су узроковане овакве супротности уз агресивност католика према православним? Одговор по Аве Јустину Поповићу је зато што постоји суштинска разлика између источне православне и западне римокатоличке вере, па по том основу и разлике између православног и католичког човека. На западу бог је сведен на човека, прво на оног непогрешног папу у Риму, па затим оних непогрешивих у Лондону, у Берлину, у Бриселу и другим њиховим престоницама да би се по угледу на оног човека у Риму у Европи размножило и намножило много непогрешивих, правећи „друштво непогрешивих до безгрешних“. Зато Јустин каже да је западно католичко хришћанство засновано на примату човека над богом. То значи да западни човек и западна цивилизација нису ишли путем божијег просветљења и човековог одуховљења, него, обрнуто, путем голе силе и злочина, као и најгрубљег материјализовања свих облика живота и самог човека. На тим верским уверењима остварени су животни принципи владавине силе над законом, материје над духом, лажи над истином, самовоље над правдом, зависти над доброчинством, односно човека над богом. Са оваквим темељима стварала се спирала  интереса, профита, ратова, израбљивања и злочина. Изазивана супланска разарања са милионима жртава и огромним материјалним штетама усмереним према другим народима и културама које су западњаци вековима пљачкали, сиромашили и онеспособљавали.

     

О народима Западне Европе, њиховој култури, филозофији, а посебно религији, владика Николај Велимировић има такође врло критичан став и мишљење. У западном човечанству како га он назива, налазе се узроци њихове трагике која се може објаснити тако што су изабрали Барабу место Христа и тако су постали барабе место да буду хришћани. Па даље наводи да су им и циљеви барабски: да уздигну себе и свој народ до небеса а све друге људе и народе да газе у  блато уз барабске методе тајних завера, лажи, буна и крви.

     

Како се тај запад односио према нашем и многим другим народима у временима великих сукоба интереса и профита, говоре бројни колонијални походи, освајачки и светски ратови, и многа људска и материјална страдања широм света која су изазвали и подстицали њихови центри англосаксонске моћи, мегаломаније и похлепе. Тако је као ретко којем народу, страдању и сатанизацији Срба знатно доприносила та западна „цивилизована свест”. У том смислу, њена активност је била изражена 1804, 1877, 1903, 1908, 1912, 1914, 1941. и 1991. године, а траје у променљивој форми и садржајима до данас.

     

 

     

За разлику од оваквог запада, на истоку је настало православно хришћанство заснивајући веру на примату бога над човеком те као таква представља веру душе, срца и љубави. По том основу имамо веру грешног човека, за разлику од западног где имамо лажно праведног, свезнајућег и свемогућег човека који све интересно прорачунава, промишља и надвладава. Основни смисао њиховог интересног битисања је корисност капиталистичко-егоистичног, израбљивачко-пљачкашког, банкарско-оробљивачког и  њима озакоњеног духа небирајући методе, начине, облике, време и средства. Своје друштвене организације, политичке и социјалне системе он је ка том ускоинтересном циљу развијао, бранио и ширио.

     

Православни, односно светосавски смисао живота за наш народ на јединствен начин је дат у манастиру Високи Дечани. Наиме, део пода испод централне куполе овог манастира задужбине Светог Стефана Дечанског, био је урађен од златних орманената. Многе стране војске, банде и паликуће клечећи су копале и вадиле то злато, понекад питајући монахе: Због чега је злато стављено у под а нема га по зидовима и сводовима храма? Они су одговарали да је ту злато стављено намерно да се по њему гази, јер изнад материјалних постоје више моралне вредности и смисао живота. По том завету нашег Свеца, за нас Србе живот није материјалистички, потрошачи или егоистички феномен, већ је он духовни, морални и племенити постулат и смисао битисања човека и народа. Ту се види различитост оног источног – православног у односу на западног човека, отуђеног од суштине хришћанског бића и учења.

     

 

     

За претходни стогодишњи период, значајне су паралеле и континуитет анимозитета и супротстављених интереса који постоји у односима Немаца према Србима и Русима. Често је питање: Зашто Немцима Срби сметају? Најчешће објашњење се везује за новију историју а оно је следеће. Они нам никада неће опростити свој пораз у Првом светском рату који је почео пробојем солунског фронта 14. и 15. Септембра 1918. године, након чега је покренут напад на Западном фронту и кренула лавина немачких и аустроугарских војних пораза. Немачки цар Виљем 2. је потценио наш народ и његову часну и праведну, слободарску и херојску борбу и истрајност. То се види у његовој познатој изреци везаној за овај пробој а потом и последице за капитулацију аустроугарске и немачке царевине, у којој истиче: „62000 српских војника је одлучило исход рата! Срамота!“

     

 Наравно да су Немци свесни отпора који су им Срби пружали током оба ова рата. Тај анимозитет се осећао према нама у њиховој свесрдној ангажованости у растурању Југославије и потпомагању директних напада на Србе, подстичући све сепаратизме, злочине, пљачке и протеривања нашег народа од Крајине до Косова. Сметају им и Руси, због тога што у њима виде највећег непријатеља који је довео до немачког краха и слома у Другом светском рату с једне, али и поузданог српског савезника и заштитиника с друге стране. У и данашњим приликама, они имају готово неизмењен генерални став и уверења, а у вези са њима и планове, ма како то било лепо уобличено у савременој дипломатији и „слаткоречју“.

     

 

     

Наведни период ваља анализирати и кроз поређења ондашњих и актуелних трендова, метода, циљева, средства, ефеката и механизама пропаганде.  Стиче се једногласно уверење да је данас утицај пропаганде западног типа далеко израженији и моћнији, интензивнији и суптилнији, подмуклији и трагичнији јер се служи бројним, циљним и монтираним режијама ради припремања јавности и оправдавања својих намера и поступака, а кроз окривљивања, деградације, срамоћења и осуђивања њихових противника. Пропаганда иначе нема часну основу, а ова данашња веома често постаје крајње бесчасна и безобзирна. На нашим просторима су познати случајеви  као што су Маркале, Сребреница и Рачак. Исти мотиви и поводи за агресију на Ирак  били су засновани на лажима „Хусеиновог терора“ и поседовања хемијског оружја. На просторима Украјине очит пример је било обарање малезијског путничког авиона при чему се уз измишљање доказа медијски и пропагандно јавно оптуживала и осуђивала Русија. Треба бити спреман и на будуће режиране догађаје који ће бити поводи нових сукоба и оправдања примене силе „НАТО правде“ по њиховим интересним мерилима и циљевима.

     

Оно што је новина у односу на период пре једног века је појава тероризма и његова све знајајнија претња и опасност савременом човечанству. Синоним за тероризам је оубличен у лику Осаме Бин Ладена и Алкаиде. Позната је чињеница да су Бин Ладена и његову организацију стварали, подржавали, опремали и помагали Американци у борби против Русије, односно Совјетског Савеза током рата у Авганистану. Када се „дете и ученик“, оспособљен и научен окренуо против свог „родитеља и васпитача“ нападом на зграде пословног центра у Њујорку 11. септембра, Американци су били запањени таквим чином јер је то до тада био најјачи облик и дело тероризма којег је имало човечанство, а америчка држава посебно. Међутим, оно што је управо најтрагичније је став тог мегаломанског, интересног и незајажљивог западног света, а који није званичан, односно јаван, да је „тероризан неопходан, па уколико га и не би било, потребно га је стварати, подржавати и контролисати, али уз услов да буде профитно исплатив!“ Обратите пажњу: да буде профитно исплатив.

     

Кроз ова упоређења дају се сагледати нивои моралности и духа части како америчког и англосаксонског, односно западног тако и источног православног типа. Током последњих сто година све ће се више и интензивније испољавати сукоби различитих интереса у прерасподели светске моћи, али тако да ће се зло са запада и то кроз немачке освајачко-империјалне тежње ширити кроз Први, а потом и Други светски рат. Савремени глобализам кроз американизам и НАТО, и ЕУ на челу са Немачком по суштини и намерама показује исто лице.

     

Вековна тежња запада, односно елита англо-саксонског света била је и остала да овлада  простором „Евроазије“ чији централни и највећи део чини Русија. И данас се уочава систематско и грлато (нарочито немачко) нападање на васкрслу руску државу за коју се веровало да је заувек упропашћена као највеће „зло човечанства“. Дволичност западне дипломатије и политике кроз историјско памћење само током 20-ог века, руском народу и њеном руководству на челу са Путином дају основа за сумњу да имају поштене, одговорне и коректне сараднике, већ на против - да имају увек притајене противнике екстремно опасних намера, поготово што тај тон интензивније наглашава амерички империјализам профитно егоистичког типа каубојског лика који се као „светски полицајац“  делећи другима „лекције и правду“ свагде у свету осећа и намеће.

     

Бројни су примери оваквих намера и стања у последњих двадест година. На том плану се може пратити процес разбијања Југославије у ратовима од 1991-99. а очито се препознаје у сложености и разбуктавању кризе у Украјини чији сукоб може да прерасте у нови „велики хладни рат“, али и могући Трећи светски.

     

За историјски наук и памћење, ваља подсетити на победу коју је ипак остварио руски народ након  „хладног рата“ током друге половине 20. века над планираним америчким намерама за уништење Русије. Тај се циљ види у познатим фрагментима циничног и сатанистичког плана објављеног 1945. године од стране Алена Далса који је био дугогодишњи директор ЦИА-е.Ипак, из тих сатанистичких канџи, ослободио се тадашњи Совјетски Савез, односно касније Русија, стајући постепено на своје ноге уз обнову и јачање својих снага и потенцијала дораслих потребама савремених захтева једне моћне светске силе.

     

У односу на период од пре једног века, тренд савремене цивилизације по духу глобализма који намеће американизам и ЕУ преосталом делу света, осећа се и кроз част која је више формално него суштински присутна. Користе се  циљне, пројектоване, „научне“ и пропагандне етике за њено оправдавање по потребама профитног капитализма, потрошачког менталитета, мундијализма, космопилитизма и егоизма. На сцени је дакле, перфидна борба против етике добра и духа части при чему је против једне и друге расписана међународна потерница широких размера. И у нашој земљи се то све више осећа. Циљ је да се становништво уводи у општи страх те да остане пасивно на сва израбљивања, манипулисања и злостављања. Све чешће се у јавност и народ уводе појмови „стрес“, „анксиозност“, „аутархичнст“, „страх“, „стрепња“, „апатичност“, „неизвесност“, „несигурност“, и други, са циљем да се код  грађана разбије храброст као темељ и основна врлина у части.

     

Како код нас тако и на глобалном нивоу, прави се амбијент плашљивих и кукавних људи - људи очајника, неспособних да се за било шта озбиљно, боље и срећније боре и изборе, људи који ће и своје органе продавати да би преживели. Потребни су људи без достојанства и части, људи егоисти, потрошачи, индивидуе и без породица,  безличне масе,  људи морални разломци и „0“ односно „ликови“. На том путу рушења вредности одоздо, код људи је потребно стварати безнадежну ситуацију, легализовати дрогу и порнографију, а виртуелним светом, рекламама, пропагандом и кич вредностима и циљним перцепцијама обесмислити реалност.

     

Из света потрошачког друштва западног типа све племенито и лепо се обесмишљава и подводи под појмове робе и моћи долара. Тај свет, љубав своди на све облике моралне, духовне, естетске и физичке порнографије. Жена и девојка су срозане у морално блато где ојаловљени, или нови назови мушкарац „мачо“ типа помаже да оно буде живо. У таквом амбијенту расцетавају се изрази техничко механичког стила и „кул“ имиџа. Ми не разговарамо, већ комуницирамо; не заљубљујемо се већ напаљујемо; нисмо раздрагани већ зрачимо позитивном енергијом; нисмо се одморили, већ смо напунили батерије; нису више супружници већ партнери; не удвара се девојци, већ се она стартује; уместо деце која би морала бити једини кућни љубимци убачене су животиње да оне то буду, док су деца претворена у клинце, односно ексере као јефтин грађевински материјал. И све тако у новом техницизму без људског смисла и богомданог духа љубави, вере и части.

     

Са друге стране, разарају се многе државе; уситњавају се и стварају мале државице са бројним социјалним и нерешеним како привредним, политичким, верским, етничким и војним проблемима уз могућност сталног изазивања нових и нових режираних ратних сукоба до катастрофалних последица по дотично становништво и народе. За сво то време светски миротворци нуде „мир“ и своје услуге на „консолидацији стања“ уз успостављаље „демократије“ полицијско-квислиншског типа, оробљавајућих кредита и „помоћи“ мултинационалних компанија, задовољно трљајући профитно окрвављене руке тражећи нове просторе за своје егоистичне и нечасне намере.

     

Кроз све претходне трендове уз обесмишљавања реалног живота и циљно промовисање „нових“ вредности, намеће се тежња за масовним владањем људским душама и судбинама искоришћавајући све човекове личне, породичне и народне ресурсе до крајњих граница суровости и безобзирности, а на рачун луксузног живота малобројних, моћних и одабраних.

     

Начине супротстављања таквом тренду нуди и подсећа част у свим њеним садржајима, облицима и задацима управо због тога што она, уколико је заснована на идеалу етике заједничког добра, може да стабилизује а потом и поправи стање за достојан живот и ведрију будућност човечанства. А да ли за њу постоји потребна воља, пожртвовање, упорност, љубав и вера? то је питање на које треба савешћу, акцијом и организацијом потврдити и плодотворним делима осведочити. Јесмо ли је заслужни и достојни? Време и будућност ће показати, а живот одмерити.

     

 

     

Коначно, на питање: Може ли се таквом насилном вековном тренду супротставити  односно стати на пут? онда се са правом да констатовати да у свету постоје нови центри моћи који се обједињују како би на глобалном (геостратегијском) и регионалном плану сузбили агресивни американизам, евроатлантизам, европеизам, германизам и католицизам. У центру тих снага за сада стоји Руска Федерација и њена војска победничког духа и моћи, а надамо се у скорој будућности, потпомогнута и другим моћним државама и народима спремних да бране опште интересе човечанства и смисла живота.

     

 

     

 

     

У Београду

     

17.09.2014.                                                                                                   Др Раде С.Н. Рајић