КСЕНИЈА ИВАНОВА
Иако је парламент Србије увео кривичну одговорност за добровољце у рату, ови момци су незауставиви
Колико год у Европи оптуживали Русију и колико год јој претили санкцијама и НАТО, у Србији пословица „нас и Руса – 300 милиона“ никад не излази из употребе. Бројеви су се одавно променили, после распада СССР и СФРЈ заправо су се преполовили, али осећај уложен у те речи живи, без обзира на то што је садашња власт у Београду ставила за свој приоритет пријем у ЕУ. А како другачије? Русија је помогла Србима да се ослободе од скоро 500-годишње турске окупације, заступала је њихове интересе у Првом светском рату. Имена хусарског пуковника Николаја Рајевског, који је погинуо у рату са Турцима, и генерала Петра Врангела, чији прах је сахрањен у Београду (живео је у Србији после емиграције из Совјетске Русије) за Србе су свети, а тетоваже са портретима Николаја II и Владимира Путина све су чешћи на леђима младих Срба националиста. Исто тако, српски добровољци иду да бране Русе у Источну Украјину – сећајући се како су руски добровољци долазили на Балкан 1990-тих. Спске добровољце не заусаставља ни чињеница да су им у помоћ својевремено долазили и православни Украјинци, ни казна од десет година затвора, која је уведена по новом закону. Огонёк (Агањок) је разговарао са српским добровољцима.
ДЕЈАН, 27 ГОДИНА
Прошао је службу у регуларној Војсци Србије. Ради као конобар, спремао се за Источну Украјину у октобру.
— Идем да ратујем за православце и за руску браћу, која морају сама да бирају своју судбину. У Новорусији је иста прича као што је код Енглеза са Шкотском, код Срба са Косовом, код Шпанаца са Каталонијом. Не могу да седим скрштених руку, чекајући да рат дође у Србију. Спреман сам да одем где год је потребно против НАТО и САД, против корпорација и антинационалиста.
Зар украјински народ за тебе није братски?
— Не мрзим их, али мрзим оне који нападају Русију. Хтео сам да кренем одмах кад се „закувало”, али нисам знао како. Знао сам да идем да ратујем за праву ствар. То је рат измедју ђавола и Христа, разумеш ? Ближи се апокалипса.
Шта породица мисли о твојој одлуци?
— Слушај, три и по године сам био у затвору из политичких разлога. И отац ми је увек говорио: ради оно што сматраш неопходним. Зато не желим да се у будућности кајем што то нисам урадио. Моји родитељи још нису упознати са мојом одлуком, највероватније ће ме заустављати, а мени ће бити тешко гледати мајку и сестру како плачу. Али свеједно ћу кренути. Сигуран сам да ће ме Бог чувати. Будућој супрузи сам увек говорио да ћу кренути ако се зарати. Тренутно то не зна ни моја невеста... Обавестићу је после свадбе.
Фото: Ксения Иванова
УШАН, 36 ГОДИНА
Од 1998. до 1999. године био оператер система ПВО, ратовао на Косову, био рањен. После рата је радио у обезбеђењу. Тренутно је у Донбасу.
— Какав бих човек био кад сад не бих помогао Русима? Превише Руса је дало животе у Првом светском рату и 1990. године. Кроз целу историју Руси су спасавали Србију. Ми смо браћа, а ја имам своје моралне обавезе и имам савест.
Значи спреман си да ратујеш само за Русе?
— У Новорусији постоји крај Славјаносербија (део територије Луганске области, код реке Северскиј Доњец, основан као војно-пољопривредно насеље; прим. К. И.) где су се у XVIII веку доселили Срби у великом броју. Тамо су живели и живе моји људи. Ја сам за слободу за све, али најпре за православце. Због вере су се увек водили ратови. Имам неколико пријатеља међу муслиманима. И поштујем их све док они поштују мене.
Какав је однос твоје девојке према твојој одлуци?
— Она не жели да ме пусти. За њу су битне породичне вредности, кућа, деца. Плаши се да се нећу вратити. Али хоћу!
Фото: Ксения Иванова
РАДОМИР, 44 ГОДИНЕ
Од 1989. године служио у војној јединици “Кобре”, снајпериста, ратовао у Босни, Хрватској и на Косову. Сада је у Донбасу.
— Од 1996. године радио сам као секретар за штампу у антитерористичкој јединици, до доласка „жутих” на власт (проевропски оријентисана партија Бориса Тадића; прим. К. И.), 2006. године сам добио отказ заједно са осталим професионалцима. После сам био новинар, али, због критичког става према прозападној политици власти, нису ми дали да радим. А какав то треба да будем према њима? Погледај Бугарску и Румунију. Не желим да моја земља постане још једна провинција Европе. У Србији ме ништа не држи: моја кућа у Босни је уништена, не могу да нађем посао.
Због тога ти идеш у Донбас?
— Идем тамо на позив памети и срца, нико ми не плаћа. Идем да ратујем за свој народ, за мене су Руси и Срби један народ, ми смо браћа. Ми гледамо Србију као свој дом, а Русију као своју Отаџбину. Имам искуство и знање које могу пренети добровољцима Новорусије. Можда будем инструктор, а, ако буде потребно, узећу и пушку у шаке.
Имаш ли породицу?
— Родитеље и сестру. Из првог брака имам тринаестогодишњу ћерку. Последње две године живим са другарицом. Нико у породици осим ње не зна за мој избор. Али оставићу им писмо у коме ћу им све објаснити.
Колико планираш да се задржиш?
— Бићу тамо до краја. То што се дешава у Украјини је рат између Добра и Зла, између Запада и Истока. Апогеј ће бити следеће године. Надам се да нико неће притиснути црвени тастер.
Фото: Ксения Иванова
ЗДРАВКО, 37 ГОДИНА
Године 1996. и 1997. ратовао је на Косову у саставу регуларне армије, па је био добровољац до 1999. године. После рата је радио као молер.
— У мају сам кренуо у Луганск, штитио аеродром са пријатељима, затим сам се вратио породици у Србију. Спремам се поново да одем на два месеца, па скроз да се вратим кући. Имам жену и двоје деце, треба да им помажем...
Зашто си онда одлучио да останеш у рату на Косову 1997. године као добровољац?
— Да заштитим свој народ и земљу. Отац и брат су такође ратовали, тада је скоро цела армија прешла у добровољце. И у Луганск сам кренуо да помогнем својој руској браћи, да им се одужим. То је довољан разлог да ризикујем свој живот. Имамо једну веру, један народ.
А Украјинци?
— Разликујем их по вери: ако је православац, онда је брат, ако је католик, онда није брат.
Колико ће још трајати сукоб у Украјини?
— Мислим да ће ускоро престати због гаса: биће хладно. Али Трећи светки рат је већ почео – колико информациони, толико и економски. Све док нас буду нападали оружјем, ми ћемо одговарати истом мером.
Фото: Ксения Иванова
Није ишао у војску. Студент политичких наука. Спремао се да иде у октобру.
— Постоје три разлога, због којих идем у Донбас. Први, Руси су наша браћа, која су нам више пута помагала. Други, ја сам за православље. Трећи, ја сам против НАТО, који је бомбардовао нашу земљу и који подржава Западну Украјину.
Твоја породица је настрадала за време рата у Југославији 1990. године?
— Цела моја породица је пореклом из села Кравица (близу Сребренице, Република Српска у Босни; прим. К. И.), које су 7. јануара 1993. године босански муслимани запалили до темеља и убили око сто Срба. Мом стрицу су убили и жену и децу. Стриц је био пуковник и после је учествовао у операцији ослобађања Срба у суседној Сребреници. После рата суд у Хагу је одлучио да га стави иза решетака. Сад је у затвору у Стокхолму. А многи ратни злочинци, који су убили стотине Срба и запалили наше цркве, сада су на слободи. Наше нормалне момке, који су штитили своје породице, НАТО агресори су ухапсили.
Мислиш ли да ће ускоро бити рат у Србији?
— Надам се томе! Пре свега, желим да рат почне против Албанаца на Косову. Ми своју земљу можемо да вратимо само оружјем. Мислим да ћу у Новорусији стећи добро искуство, које ће ми после помоћи, кад се будем борио за своју земљу.
Фотографије КСЕНИЈА ИВАНОВА
Превео ПЕТАР МИНИЋ
Огонёк
