Мој деда је ослобађао Београд

Свог деду по мајци видела сам само једном, када сам имала осам месеци. Било је то 1985. Он је живео у другом граду, и родитељи су ме одвели да се упознамо. Како су ми касније испричали, тај једини сусрет деде и унуке одиграо се на следећи начин. Он је лежао на отоману, а ја сам пузала према њему. Видела сам дрвце шибице у његовим устима, па сам га вадила и враћала на место. Деда је у нашој породици увек био главни јунак. Другачије није ни могло да буде, јер је он у Другом светском рату служио у Дунавској флотили, са којом је пола Европе ослободио од нацистичких завојевача. И Београд је један од градова које је он ослободио. То је град у коме ја данас живим.

Мој деда Ибрагим Седајев родио се пре сто година, 23. фебруара 1914. То је дан који Русија већ скоро цео век обележава као Дан бранилаца Отаџбине, тј. дан наше армије и ратне морнарице. Деда је отишао на фронт 1942, када му је било 28 година. Тада је бака већ носила моју маму. Мама се родила у Саратову, у децембру исте године. Стаљинградска битка је била у пуном јеку. Ослобођење Новоросијска и Крима било је дедино „ватрено крштење“. Тада је он служио у Азовској ратној флотили. Сећам се како сам још као дете читала школску свеску са светлољубичастим корицама, у коју је он калиграфским рукописом записао своја сећања. Свеска је касније нестала и једино што сам запамтила био је опис десанта у Керчанској луци, и вече уочи десанта, када су деди (а он је тада већ био командир) дошле девојке из вода и замолиле да изљубе своје војнике за лаку ноћ, јер сутрадан је битка и не зна се шта ће бити после. Шта да се ради, деда им је дозволио. Сутрадан је Црно море постало црвено. Све девојке су изгинуле...

Морам признати, не могу ни да замислим како се деда осећао када је покушавао да пренесе своја сећања на папир. Познато је да многи борци који су били на првој линији фронта касније често нису желели да причају о том крвавом фрагменту свог живота, а деда не само да је причао, него је и записивао. Још увек су ми пред очима странице те свеске, где је он своје страшне успомене оловком утискивао у папир. Имао је калиграфски рукопис, који као да се расплињавао на крају сваке речи (пре рата је много и лепо цртао, и практично није излазио из Третјаковске галерије у Москви, због тога је имао прелеп рукопис).

У пролеће 1944. на основу Азовске основана је Дунавска флотила, у којој је деда био командир Првог артиљеријског вода 508. засебне мобилне артиљеријске батерије. Вод је спадао у сектор обалске одбране Дунавске флотиле, која је током борбених дејстава отварала паљбу по непријатељским артиљеријским положајима и преусмеравала њихову ватру на себе, што је био врло ефикасан начин да се обезбеди десантирање, и то је функционисало у свим борбеним дејствима. Пратећи обалски одред имао је топове вучене на механички погон, захваљујући чему је могао да пружа подршку десантним јединицама у свим фазама битке.

Убрзо је дедин вод укључен у пратећи обалски одред и одиграо је важну улогу у пружању подршке борбеним дејствима Дунавске ратне флотиле у ослобађању Румуније, Бугарске, Југославије, Мађарске, Чехословачке и Аустрије од нацистичких и фашистичких завојевача. Батерије обалског одреда су до 9. маја 1945. учествовале у обезбеђивању 20 десантирања и 25 пута су ангажоване за пружање артиљеријске подршке речном крилу копнених трупа. Оне су за то време уништиле велики број непријатељске живе силе и велику количину непријатељске технике. Артиљерија пратећег обалског одреда пружала је значајну помоћ бродовима приликом пробоја кроз теснаце које је непријатељ блокирао. Артиљеријска паљба је у тим случајевима имала одлучујућу улогу у покривању бродова у њиховој пловидби до места за искрцавање десанта. У свим случајевима је дејство артиљерије пратећег обалског одреда приликом десантирања било добро синхронизовано са дејством бродова флотиле и десантних јединица.

Моја мајка још увек чува дедине медаље за херојско ослобођење Београда, Будимпеште, Беча, Братиславе и других важних европских градова, као и Орден Црвене звезде и Орден Отаџбинског рата I и II степена. Све је то брижљиво завијено у бакину свилену мараму и чува се у њеној лакираној црној торбици из доба „Нове економске политике“. Сећам се како сам их у детињству стално вадила и знатижељно разгледала. Као девојка сам често проводила лето на Криму, шетала се по Одеси. И у њиховом ослобађању од нациста учествовао је мој деда. А сада се шетам улицама Београда, често одлазим на обале Саве и Дунава и покушавам да замислим где се тачно налазио мој деда, које зграде је видео, са којим Србима је био у контакту после ослобођења.

У историјским хроникама ослобођење је описано на следећи начин: „у стратешкој ослободилачкој ратној операцији оружаних снага СССР-а и Народноослободилачке војске Југославије против немачких трупа за време Великог отаџбинског рата уништене су главне снаге немачке групе армија ‘F’, ослобођене су источне и јужне области Југославије и њена престоница Београд, као и важне саобраћајнице“. Искрцавањем десанта у Радујевцу и Прахову Дунавска флотила је садејствовала копненим трупама у пробоју непријатељске одбране на подручју Неготина и Душановца. Пролазак оклопњача обезбеђивале су батерије пратећег обалског одреда. Оне су на време постављене на подручју румунског града Извоарелеа и отвориле су ватру по артиљеријским положајима непријатеља. Успешна борба против непријатељске артиљерије омогућила је оклопњачама да се пробију поред њених положаја и искрцају десант.

Већ сутрадан су се наше јединице спојиле са десантним јединицама, а батерије пратећег обалског одреда су пружиле артиљеријску подршку копненим трупама које су наступале према Неготину. Совјетске јединице су заузеле Неготин, Радујевац и Прахово, тако да су нацисти остали без последњих упоришта на обалама Дунава у његовом доњем току. Десантне јединице Дунавске флотиле уз артиљеријску подршку батерија пратећег обалског одреда 17. октобра су заузеле луку Смедерево, а 20. октобра заједно са Народноослободилачком војском Југославије у муњевитом јуришу заузеле су престоницу Југославије. Почев од прве артиљеријске подршке десанту у луци Радујевац, па све до краја рата против нацистичке Немачке, пратећи обалски одред је у борбама превалио преко 2000 km од ушћа Дунава до Беча. Успеси пратећег обалског одреда 5 пута су истицани у наредбама врховног команданта. Међу јединицама које су се истакле 22. октобра 1944. приликом ослобађања Београда поменут је и пратећи обалски одред Дунавске флотиле.

Тада, у октобру 1944, Београђани су разместили руске ослободиоце у своје станове. Како је писао деда, Срби су их буквално носили на рукама од радости због ослобођења од нацистичког мучења. Деду је примила једна жена, која је имала ћерку за удају. Ћерка јој је била балерина. Разуме се, младог руског ослободиоца нису остављали на миру, одмах су ударили у проводаџисање. Деда им је објаснио да он у отаџбини има ћерку и жену коју много воли, али балеринина мајка није одустајала: „Па шта, једна је већ била с тобом у браку, сад нека мало буде друга“. Није се имало куд, деда је морао хитно да напусти тај стан. Али то није био једини разлог. Братислава, Будимпешта и Беч су чекали свог ослободиоца. У наредбама од 25. и 30. марта, и од 4. и 13. априла 1945. врховни командант је изразио захвалност борцима пратећег обалског одреда за одлична борбена дејства приликом заузимања Естергома, Несмита, Фелшо-Гахе, Тата, Комарна, Братиславе и Беча. Указом президијума Врховног Совјета СССР-а засебна артиљеријска батерија у којој је ратовао мој деда награђена је Орденом Црвене заставе.

Дунавска флотила и мој деда су завршили свој победнички поход ослободилаца поред Царског моста у престоници Аустрије. У Бечу сада стоји леп споменик совјетском ратнику. Он се уредно одржава и увек је обилато окићен живим цвећем. Исти случај је и са сличним спомеником у западном Берлину. Руске ослободиоце памте и грађани Београда. Дубоко у меморијалном комплексу посвећеном ослободиоцима Београда налази се парцела на којој су сахрањени совјетски борци погинули приликом ослобађања града. Ових дана плоче са њиховим именима красе црвени каранфили, у част оних који су пали у борбама, и у част оних који су преживели.