Патриотско васпитање младих покољења јесте основа братства и пријатељства међу нашим народима. Конкретни примери исказивања тог васпитања вековима се умножавају и учвршћују наше братске односе. Основи тог васпитања стичу се у традиционалним православним породицама и институцијама. У нашим менталним кодовима патриотизам нема цену, а братство и пријатељство подразумева свесно жртвовање и живота, у одбрани православља и слободе православних народа.
Пример таквог жртвовања, који сам приложила историји у облику документарног филма АНЂЕО СА ГОРЕ ЗАГЛАВАК, гледаћете после мог излагања. Посвећен је величанственој жртви и борби руских добровољаца, заједно са Војском Републике Српске и српским народом, за одбрану слободе српског народа и православља у срцу Балкана, у чувеном граду Вишеграду. Филм је у Русији већ добио и драгоцено признање: ПЛАКЕТУ надалеко чувеног Свесловенског фестивала ''ЗЛАТНИ ВИТЕЗ''!
О козацима и козаштву моја генерација најпре је сазнавала кроз одабране странице руске литературе, потом кроз историјске записе о томе како су браћа Руси, посебно козаци, бринули и помагали православном српском, народу у одсудним биткама, још од ратова са Турцима османлијама. Од тада до данас српски народ у Србији и Црној Гори, преко политичара али чешће преко својих патриотских удружења, од руског народа очекује и тражи, али и пружа, помоћ у одбрани од заједничког непријатеља - агресора и окупатора разних боја. У последње време све је агресивнији један, наизглед нови антицивилизацијски, антируски-антиправославни фронт здружених нациста и исламиста. Отворену офанзиву започели су у Југославији, почетком 90-их година. Дошли су до Украјине – до границе Русије, остваривши своје намере на Балкану, Ираку, Либији, али не и Сирији и Ирану.
У тим околностима ми говоримо о нашој теми. Све већа угроженост и страдање српског народа последњих деценија, подстиче нас да се чвршће повезујемо са руским народом, а посебно са козацима. Учешће руских козачких и добровољачких руских делегација, појединаца и нарочито војујуће браће значило нам је неизмерну подршку у борби за православље, слободу народа и отаџбину, ослобађање духа слободарства у раздруженој и разрушеној држави Југославији, Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској. Козаци и руски добровољци исписали су својом храброшћу и успесима златне странице у ратној историји стварања и одбране Републике Српске. На Косову и Метохији српски народ је дуго био захвалан за гест војне подршке у одсудном тренутку 1999.године, али и за материјалну и моралну помоћ која стиже до данашњих дана. Бомбрадовање остатка Југославије, односно, кажњавање Србије од стране 19 чланица НАТО-фашистичког савеза била је кључна прекретница у исказивању народне подршке, подршке високих интелектуалаца и слободоумних политичара и поражавајуће издаје ондашњег политичког врха Руске федерације. Наша братска љубав и то је превазишла: наше братство постало је снажније. Отуда данас и присуство српских добровољаца на Криму, у Доњецку, у Украјини, као и подршка слободних патриотских снага, које нису сагласне са актуелном политичком квалификацијом да треба да будемо ''неутрални'' у односу на испровоцирани братоубилачки рат у Украјини. Зато, морам признати да лично сматрам да је све то премало према мери наше љубави за руски народ и огорчење за трпљење којем је изложен против његове воље.
Ја сам имала срећу да дух козаштва препознам у пуној братској снази и искрености када сам недавно први пут дошла овде, међу вас браћу и сестре у Армавиру, Краснодару, селу Лјапину, у чувени Кубањ - све захваљујући вашем односу према нашем величанственом хероју генералу Ратку Младићу. Свим чувствима сам разумела да није случајно што баш овде, у Армавиру постоји једино на свету – Друштво пријатеља генерала Ратка Младића, под окриљем ''Кубањског братства имена светог благоверног књаза Александра Невског''.
За сасвим кратко време уочила сам темељне сличности традиционалног васпитања кубањских козака и мојих православних горштака са Балкана, не само по искреним емоцијама, него и по нашој заједничкој историјској судбини на географској ветрометини, на просторима који су вековна мета свакојаким освајачима. По мом схватању појам и васпитање ''КОЗАШТВО'' најближе је нашем појму ''СРБСТВО''. А сличност Срба са козацима приметио је још 1698.године трпезар (чин на руском двору)Петар Андрејевич Толстој, када је по налогу Петра Првог боравио у Венецији, ради проучавања поморске вештине и у свом дневнику, између осталог, записао:
“Допливасмо до места које се зове Пераст (Бока Которска), у којем има много Срба, који су у суштини гркчког обреда (вере). Ти Срби живе додирно са турским градовима и селима. Ти Срби су војници, личе у свему на донске козаке, сви говоре словенским језиком. Уживају благостање, куће су камене градње, к Московљанима се обраћају са поздравима и поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено прижељкују рат са Турцима, а повремено се боре са Млечанима (Венецијом).
И за српске и за козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су имали висока мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њимаобразује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције...''
у одавно примећивали многи руски путници. Трпезар (чин на руском двору) Петар
Нешто што нам је у потпуности заједничко, јесте положај жене у породици у мирним и у ратним условима. Само привидно запостављена, без отворених јавних знакова поштовања у породици, у ствари – жена је и у козачкој и горштачкој породици и њен стуб и јунак у одбрани части породице, али и – ратник у народној одбрамбеној војсци. И код нас и код вас - жене су у почетку биле принуђене да ратују под мушким именом и у мушкој униформи, а откривене онда када су добијале највећа ратна војничка признања и одликовања!
Ишчитавајући записе козачке историје, у херојству козакиња препознала сам и херојство наших ратница из првог и другог светског рата. Тако је наша Милунка Савић, пресвучена у мушко, ратовала у првом и другом светском рату и добила сва светска највећа војничка признања за храброст, попут кубањске козачке Елене Чоба и других. Додуше, доцније је женама дозвољено да ратују раме уз раме са својом браћом, мужевима, па и децом и оне су биле узвишени подстицајни пример како се достојанствено трпи бол, како се смело упушта у ратне окршаје са непријатељем и побеђује. Њихови примери су уграђени у патриотско васпитање наших генерација, чији су родитељи гинули за нашу слободу у борби против фашиста или данашње генерације – чије су родитеље тзв. демократе невине убијали на праговима родних кућа.
Данас сам сигурна да је моја мајка, која је као партизанка храбро погинула у антифашистичком – другом светском рату, имала козачки дух у својој идеји и да ми је она својим примером определила животну енергију да се борим за част и слободу наших народа, за достојанство своје отабине.
Дакле, улога примера у патриотском васпитању је пресудна. Међутим, лични пример не може бити довољан, ако изостане друштвена атмосфера, школско васпитање, однос државе према патриотизму. На жалост, морам признати да је то велики недостатак у Србији. Чак ни васпитање којима се у војним школама и академијама обликују млади војници и њихове старешине – патриотизам је прилагођен глобалистичким политичким опредељењима. О школском систему да и не говорим. Зато су летњи ''лагери'' које су иницирали и у њиховом одржавању учествују руске козачке станице и патриотска удружења, драгоцени примери васпитања младих.
Друштвени статус нараслог броја козачких станица у Србији не гарантује снажнији пробој изворног козачког духа, неопходног у овом ратном, болном времену. Али, је незаустављив после вишедеценијског политичког затишја. Увек заплачем када се сетим доласка Хора Александров у Београд, а потом њиховог одласка на већ окупирано Косово у време потпуне изолације, односно санкција, које нам је тзв. Запад наметнуо. Био је то знак неуништиве братске љубави Руса и Срба. Као што је то и сваки долазак легендарног Кубањског хора, на челу са феноменалним, командујушчим националним Виктором Захарченко. Па ипак, најпотресније су руске песме које се певају на војничким гробљима у Републици Српској, приликом помена погинулим руским добровољцима – јунацима. Српски народ памти њихове жртве и то што су им спасили слободу, када су већ губили сваку наду.
То су примери којима се спајамо во вјеки вјеков да јесмо браћа у добру и злу. ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ - заклетва је наших ратника уочи боја..
Дакле, о једном таквом примеру симболично говори мој документарни филм АНЂЕО СА ГОРЕ ЗАГЛАВАК. На брду изнад града Вишеграда 12.априла 1993.године, у одсудној борби са усташама и муџахединима погинуло је шест бораца: три руска и три српска. Најмлађи међу њима био је двадесетогодишњи Константин Богословски. Српски народ то не заборавља.
Али, када већ говорим и о улози породице у патриотском васпитању младих нараштаја, на крају ћу рећи: можда, да још 1998. нисам у Москви чула потресни говор Константинове мајке Људмиле на промоцији моје прве књиге на руском језику о Генералу Младићу – можда не бих са толико упорности и поштовања остварила овај пројекат...
Људмила је постала мајка симбол братства и узајамне оданости наших народа, а њен син један од ''Анђела'' који нас заувек везују и заклињу да поштујемо исконске темеље нашег патриотског-православног васпитања.
