Почетак ове теме може се везати за познату слику Уроша Предића „Косовка девојка“. Наиме, та слика је рађена у типу историјске композиције[1] и током Првог светског рата. Завршена је 1919. године. Ваља разумети да је Косовка девојка симбол Србије, односно Отаџбине.
На слици нема државних симбола попут заставе или грба, што наводи на закључак да је Она, односно Отаџбина на ледини без националног државног крова. Урош Предић као да је већ тада знао да од државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије и свих Југославија, за српски народ и нашу Отаџбину, среће неће бити. Сазнајући за злочине који су чинили Хрвати закључно са Првим светским ратом, амерички председник Теодор Рузвелт[2]је препоручио свету да „Хрвате треба ставити под старатељство”.
То је на најбољи начин уочио и рекао војвода Живојин Мишић краљу Александру износећи мишљење о Хрватима након обиласка дела хрватске територије и разговора са њима непосредно након завршетка Првог светског рата.[3] (Обратите пажњу да тада усташа није било.) Он веома јасно оцењује Хрвате, перспективе и опасности државе са њима што се показало током Другог светског рата али и касније до данашњих дана. Да ли можемо (а морамо), да претпоставимо што би то славни војвода након Другог светског рата рекао нама Србима о Хрватима и њиховом свештенству?
И при крају ове године у којој се прославља величанствена победа српске Колубари по кој је добио чин војводе, ваља се подсетити на споменуту изјаву Живојина Мишића краљу Александру, с једне, али и погледати слику „Косовка девојка“ са друге стране.
Оно што је посебно важно када је у питању геноцид над нашим народом од стране хрватског током Другог светског рата, је чињеница да је постојао државни пројекат Независне државе Хрватске којим је геноцид проводила. Тај пројекат показао се одмах на делу. Прве групе похапшених Срба истог дана када је проглашена њихова држава довођени у затворе Госпића који је потом био центар система логора Јадовно.
Нарочито зачуђују подаци да је у том државном пројекту геноцида директно или индиректно учествовало две трећине хрватског свештенства. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио злочине у НДХ, што је било 68 % од тадашњих 2.000 свештеника. За њих 371 је поименично утврђено да су клали, убијали, мучили, силовали и чинили друга зверства. И чувени амерички научник Мајкл Бернбаум је тврдио да има имена 1.400 католичких свештеника, починилаца злочина геноцида.
Истраживач и аутор књиге „Буди католик, или умри” Гојо Дакин, наводи имена са подацима за 977 католичких свештеника, са њиховим основним подацима, који су сарађивали са усташама дајући им конкретну подршку посебно у зверском клању нашег невиног становништва. Међу тим фратрима је било 27 професора и 108 доктора наука.[4]
Споменути државни пројекат показао се на делу. Средином 1942. према извештају Лукач Федора управника велике бановинске болнице у Мостару, „побијено је не мање од 700.000 Срба а 300.000 је пребегло у Србију”. У извештају дипломате Хрвата Николе Павелића у Рио де Жанеиру стоји: „Кад цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће са нама Хрватима бити. Само један детаљ: По улицама хрватских градова нуђене су на продају, сакупљене, ископане, очи Срба; по 30 до 40 очију одједном.”[5]
Др Херман Нојбахер (хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан) бавећи се српским питањем и хрватским злочинима, каже: „Покољ Срба од стране Хрвата спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје. Доживео сам да ми се усташке вође хвале како су заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце.” Проценио је да је број закланих био око 700.000 Срба.
Усташки свештеници су обраћањима како пре, тако и после извршеног злочина, обећавали злочинцима верски опрост од греха као што су то чинили на пример Вјекослав Мајсторовић и Др Срећко Перић. Њихову плејаду свакако предводи фра Филиповић из Јајца, иначе надалеко познат (како је од усташа од миља називан) као „фра Вјекослав Мајсторовић“. Ово име и презиме је имало значење да се код усташа и србомржњом острашћених Хрвата вјековно слави (Вјекослав) мајстор кољач (Мајсторовић) као њихов узор. Та сатана од човека умишљајући да је „бог“ водио је са собом 12 усташа кољача као своје „апостоле“ чинећи стравичне злочине.
Такође је потребно навести изјаву шефа верског одсека при Државном равнатељству за понову[6], фра Динозија Јуричева када је рекао следеће: „У овој земљи не може више да живи нико осим Хрвата, јер је ово земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куда ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а, ако буде потреба, учинит ћу то и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година, а коју смета нашем усташком покрету…. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти.“[7] Таква патолошка свест је убијала и дете у мајчиној утроби, касапећи труднице.
Када се ова изјава државног и верског званичника анализира, онда је више него јасно споменути државни пројекат да се на један искључив расистички начин ствара етнички чиста држава где циљ оправдава сва средства, и то прво милом ако може, а потом немилосрдном силом, терором и злочином.
У целокупном осврту на злочин геноцида над српским народом из правног и етичког основа, Отаџбина захтева да се геноцид не само памти и незабравља, него намеће став да се никад неопрости. За овакав став постоје бар три разлога: први, јер то захтева част; други, задовољење правде; и трећи, морални позив жртава. Када се мисли на њихов морални позив на пример, тада се мора знати да жртве геноцида из Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и бројних других стратишта, НИКОГА нису овластиле за опрост геноцида.
Једини услов за опрост геноцида је тај да Хрвати чији су припадници починили геноцид над Србима, по осећању гриже савести и човечности уз покајање и молбу траже опрост са обавезом да ће заједно на нашим народом есхумирати све жртве (ако и где постоје те могућности), те их достојно сахранити са заклетвом да се такав злочин и уме хуманизма и заједничког интереса више никад неће поновити. На тај начин се у потребном нивоу испуњавају обострани захтеви и односи према части, односно истини и правди.
У вези са геноцидом, треба имати у виду да наша химна спомиње српске земље, а оне територијом подразумевају Отаџбину. Њена западна граница је на линији: Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, односно на овици простора на којем је почињен геноцид над Србима током Другог свестког рата, а који су означени бројним местима погрома западно од Дрине, ма како таква места била забетонирана, минирана, затрпавана или у травњаке и паркове претварана. Ова споменута граница Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, подсећа на државни пројекат уништавања српског народа у Независној држави Хрватској који је остариван системом логора Јадовно, а потом настављен системом логора Јасеновца у ком је на стравичне начине уморено око 700.000 Срба, од чега преко 120.000 деце.
Та граница се мора истицати због тога и пре свега: с једне стране, што геноцид по конвенцији из 1948. године никад не застарева; а са друге, да се и уме Правде, Истине и Хуманизма у светским оквирима, а поуке и поруке свима, мора кад тад казнити починиоц односно његов народ уколико за тај злочин осећај нема нити га признаје, а поготово ако га негира.
Другим речима, свако онај а Срби посебно, којима је та граница неважна и грозе се на њено спомињање јер је наводно ратнохушкачка и великосрпска и као таква узрок неких наших наводних освајачких тежњи против хрватског народа, те се мора заборавити као бесмислена и нереална, потискујући намерно и свесно чињеницу да је та граница и простор геноцида Јасеновачког или Пребиловачког типа; директно и лакомислено се стављају на страну починиоца зла и геноцида, самим тим и бешчашћа.[8] По том основу када су оваквог уверења Срби, може се оправдано тврдити да на њих из угла части, Отаџбина гледа са презиром.
Уколико се позабавимо значењем Велике Србије у смислу територије, онда она у принципу подразумева српске земље, односно нашу Отаџбину на тим просторима. На српске земље се у свом тексту позива и наша химна „Боже правде“. Поред ове напомене, обратимо пажњу да се у њој не спомиње српски народ, већ српски род, а род је старији од народа.
Тако химна „Боже правде“ подсећа не само нас Србе, већ и припаднике одрођених делова нашег народа, да смо народ истог корена, вере и језика као и територије на којој смо стасавали али и раздвајани унијатским и конветитским процесима изазваним спољним освајачким, религијским и идеолошким интересима и утицајима.
Овим процесима се тај део одрођеног Српства зависно од околности, мотива и прилика у већем или мањем обиму окренуо против своје изворне народне матице чак и геноцидом најмонструознијег облика. Да би се ово схватило, неопходно је навести податак да је током 19. и 20. века у друге нације и вере углавном насилним путем, претњама и уценама преведено око 10,5 милиона Срба, а да је у истом периоду страдало у геноциду око 7 милиона рачунајући ту и прираштај који је могао настати да геноцида није било.
Само у 20. веку страдало је око 50% наше биолошке масе од чега највише у планираном геноциду. Да су ти геноцидни процеси трајали и током последњих ратова од 1991. до 1999. године потврђују подаци да је у периоду од првих 5 година дакле до 1996. формирано 778 логора за Србе и то у Хрватској 221, у Босни и Херцеговини 536, и у Словенији 21. У њима је примењивано 154 метода иживљавања, убијања и терорисања.[9]
На крају, граница Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица и однос према њој са етичке стране је тест да ли се разуме, уважава, поштује и залаже за принцип борбе против геноцида и победе Истине, Правде и Хуманитета, или се кроз интересно-егоистичне, морално проблематичне и недостојно човечне, ставља на страну владавине насиља, страдања, терора и зла.
Другим речима, кроз позитиван етички однос према геноциду не само на овим просторима западно од Дрине и споменуте линије, већ и на другим где су почињена слична злодела, неопходна је ликвидација праксе и културе некажњавања за ове злочине по међународном праву како би то постала кључна активност у задовољавању Правде, Владавине права и давања Смисла живота човека и народа.
Према томе, истицање линије Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица је потребно због борбе за Истину, Правду и Човечност да би се неоспорним аргументима захтевало да се злочини геноцида који никад не застаревају, не забораве нити опросте, изузев у наведеним условима.
[1] Опширније: Др Раде С.Н. Рајић, Објашњење слике Косовка девојка, Јел Мил штампарија Бајић и аутор, Чачак, 2012.
[2] Теодор Рузвелт (1858. – 1919.) је био 26. председник САД од 1904.-09. године. Добитник је Нобелове награде за мир 1906. године. Претресајући о ратним и поратним проблемима Европе и имајући сазнања о злочинима Хрвата над Србима, при чему су Хрвати потврдили да не могу владати собом, амерички председник Теодрор Рузвелт (према Хопкинсовим забелешкама) је рекао да „Србија треба да буде самостална држава, а Хрвати да буду стављени под старатељство.“ (Опширније: Србија или Југославија- политичка студија, књига прва, с. 304.)
[3] Након разговора са око 2000 људи из свих слојева војвода је по повратку рекао Александру следеће: „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш… . ствар је пропала… . Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.” На мишљење Александра да би Хрвате у некој опцији Италијани “оберучке прихватили”, Мишић је одговорио: “Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти људи су сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, ове моје речи.”
[4] Неопходно је погледати филм на јутјубу „Ватикан и усташе“
[5] Петар Џаџић, Нова усташка држава, Политика, Београд, с. 39.
[6] При Државној управи за обнову. (Прим. Р.Р.)
[7] Јожа Хорват, Зденко Штамбук, Документи и протународном раду једног дијела католичког клера, Загреб 1946, с. 59. и Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Треће допуњено издање, Гамбит, Јагодина, 2007, с. 92 и 93.
[8] У име свих примера геноцида над српским народом, нека им још овај послужи као образложење да се геноцид не сме ни заборавити ни опростити. Монструозна клања и мучења српске деце описао је генерал Александар Лузано. Из писма упућеног Мусолинију, поред осталог страдања у Пребиловцима, стоји следеће: „Дуче!….Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је.
Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога!“
[9] Опширније: Савез логораша Републике Српске, Штампа „D&S Desing“, Бања Лука, 2007, с. 33 -88.
