Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/10.1.2015/

КРВАВИ БАДЊАЦИ: Пре 99 година Мојковац је узео славу Термопилу

Немојте се плашити јунаци ако буду крвави бадњаци", стихови су Хаџи Радована Бећировића Требјешког из песме "Мојковачка битка" у којој је опевао јунаштво Црногораца који су пре тачно 99 година штитили одступницу братској српској војсци.

     

Мојковачка битка, у којој је исказано херојство равно спартанском у Термопилском кланцу, вођена је од 06. до 08. јануара 1916. године у околини Мојковца. У њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске Краљевине Србије преко делова Краљевине Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њену каснију евакуацију на Крф.

     

Војском Краљевине Црне Горе командовао је сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. год улази у састав Краљевине Југославије.

     

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Боко-которског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

     

mojkovackabitka

     

Српска Црногорска војска

     

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска приметила да српска војска има намеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог правца у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.

     
Сердар Јанко
     

Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни део аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други део нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену.

     

serdar-janko-vukotic

     

Сердар Јанко Вукотић

     

 

     

"Бран`те Чакор и Мокру планину,

     

Србијанске трупе док размину

     

То су наша браћа најмилија,

     

Ми смо Срби једна фамилија"

     

Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војницу су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цела Санџачка дивизија имала 39 укупно.

     

Муниције је такође било недовољно, око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500. Главнокомандујући црногорске војске био је сердар Јанко Вукотић.

     

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску. Међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен.

     

На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успео да задржи положај до 2.00 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да придобије Бојну њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, чврсто су задржали непријатеља.

     
Бојна њива
     

Напад на Развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојне њиве Аустроугари успевају да заузми још један положај – Улошевину.

     

Освајањем Бојне њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контранапад на предане положаје.

     

„Бојна њива што је коме крива,

     

Те је данас сто топова гађе,

     

Не ору је да им жито рађе,

     

Него сију зрна од олова

     

Гдје ће нићи хиљаде гробова

     

И трунути јуначки костури,

     

Из њих расти косовски божури.“

     

Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојну њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.

     

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон, којим командује Милинко Влаховић, који успева после толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви. Међутим, око 3.00 сата после подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојну њиву која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

     

crnogorska-vojska

     

Црногорска војска

     

Први јуриш није успео. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара.

     

"Шумадинци браћа наша драга,

     

Већ је њина изнемогла снага,

     

Сви имају наду и ослонце

     

У нас – њину браћу Црногорце,

     

Што имамо снаге и можемо

     

Треба, браћо, да им поможемо."

     

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојну њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цену“ заузме Бојна њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш. Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један.

     

Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видео да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, где је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојну њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена, освојена је Бојна њива.

     
Спас српске војске
     

Након освајања Бојне њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3.00 сата после подне.

     

"И тако ви српскијех гусала

     

И тако вас прошлост не губала;

     

Не пустите Нијемце и Швабе

     

Да Руговску клисуру уграбе!

     

Немојте се плашити, јунаци,

     

Ако буду крвави бадњаци,

     

Из ваше ће крви кроз времена,

     

Синут зора Јужнијех Словена.

     

А вјекови славне ваше жртве,

     

Никад неће бројати у мртве..."

     

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике.

     

Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојну њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

     

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спречена да пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

     

mojkovacka-bitka-foto-srvikipedija

     

Мапа Мојковачке битке Фото: Wикипедиа

     
Мојковачка битка спасла је српску војску од потпуног уништења.
     

Опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробија Солунски фронт и креће у ослобођење Србије и Црне Горе.  Због овога се често каже „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

     

 

     

     

Извор: Србија Данас