Имао је уносан менаџерски посао, али је оставио све и одазвао се призвању. На највишем нивоу сјединио је занатско и сакрално, практично и естетско. Свет метала, потпомогнут значајем и симболиком драгог камења, уздигао је до причесног. Лепотом га очистио од пролазности и греха. Под племенитом чипком, обновио је смисао украшавања. Не понављајући се, никада није направио два иста предмета. Његова дела налазе се у храмовима десетак земаља, па чак и у Цркви Христовог Рођења у Витлејему
У (пост)модерно доба скоро да је потпуно заборављена једна стара врста уметности.Филигран, декоративни рад са куглицама и плочицама сребра, злата или неког другог метала, постоји још од антике. Коришћен је на Далеком истоку, у Византији, а на Западу посебно у време Каролинга и романике. И не само за накит. Заборављену уметност неочекивано је на сцену вратио један зналац из Краљева, који првенствено ради за православну цркву. Запањује већ и летимичан преглед предмета које Горан Ристовић израђује у атељеу „Филигран Покимица”. Његов опус обухвата сребрне и сребром оковане кивоте за мошти светаца, свећњаке, црквене сасуде (путире, кандила, кадионице...), престоне, напрсне, надгрудне и ручне крстови, окове икона и Јеванђеља, панагије, жезла, штапове, медаљоне, медаље, црквено ордење, накит (брошеве, прстење, наруквице, наушнице, дугмад за кошуљу и привеске), а бави се и рестаурацијом.
Ристовић је потпуно обновио стари вид уметности који је код нас још седамдесетих година прошлог века пао у заборав. У раду са племенитим металима користи природне облике – цветове, спирале, витице, ружице, кругове, листове и плодове, наглашавајући појединости, допуштајући увек да материјал иде својим природним смером, како се сам од себе савија. Развио је ванредан осећај за детаљ уклопљен у целину, заснивајући своје стваралаштво на античкој, класичној и традиционалној естетици и симболици. Његови елегантни и скупоцени објекти, у којима до изражаја долази осећај за меру, подсећају на славне производе призренских мајстора. Финоћа материјала и израде, природност органске лепоте, другачији су од данашње технолошко-утопијске естетике ружног. Ствара у времену када се заборавило на украс, орнамент, љупкост и кићење као елементе осећајности и људскости. Никада се не понављајући, Ристовић само следи природну логику форме и материјала у наизглед крхким али чврстим објектима чипкасте појавности. Метални свет, потпомогнут значајем и симболиком драгог камења, уздигао је до сакралног и еухаристијског, лепотом га чистећи од грешног.
У СЛАВУ ОРНАМЕНТА
Насупрот прогласа Орнамент је злочин бечког архитекте Адолфа Лоса, који је програмом модернизма сматрао рушење целокупног здања историје стилова, Ристовић уздиже орнамент. Како је Британац Ричард Глејзир доказао у књизи Приручник о орнаменту, прештампаваној од 1899. до данас, цела историја уметности, посебно примењене, не може се разумети без орнаменталног утицаја. Тек у двадесетом веку дошло је до осиромашења и потпуног одбацивања вековног стилског богатства. Горан Ристовић, свестан опасности од поједностављеног дизајна који униформише станове тако да личе на болнице и касапнице а предмете своди на основне геометријске форме, обновио је стара знања у изворном смислу. (Пост)модерни дизајн претворио се у комерцијални кич, у оно што су архитекти и дизајнери, пионири модернизма, видели у орнаментици. Идеје овог уметника, уметничка воља и умеће усмерени су ка стварању светих предмета, а они нису ни несавремени нити антимодерни већ вечни, припадају сасвим другачијој сфери мишљења и делања од модерне, сфери божанског. Чиста срца и душе, он ствара јер воли да ствара. Свој дар приноси Богу и људима а не мртвим и варљивим, стално променљивим идејама.
Ристовић и његови сарадници комбинују златарски, филигрански, дрворезбарски, иконописни и клесарски рад. Накит који израђује има црквене, а предмети за цркву народне мотиве. Појављују се и природни симболи, као што су пчела, лептир, цвет, али и розета са црквених прочеља. Васкрсао је српско-византијски стил а не устручава се ни да ради лаичке предмете, јер другачије није могуће вратити филигран.
Наручиоци из земље и света тврде да његове радове одликују индивидуалност и непоновљивост. Другачији су од устаљеног начина израде који се у радионицама рутински остварује и преноси без много надахнућа и стваралачког унапређивања. У питању је делатност која припада животном стилу старих мајстора, добу еснафа, гилди и цехова, када су се велики познаваоци бавили рукоделисањем, времену када је рад био радост. Иза Ристовића остаје материјални траг који може вековима зрачити лепотом. У радионици у Краљеву сусрели су се дар и мар, прибраност и посвећеност. Један је од само три-четири уметника који се у Србији баве том врстом примењене уметности, али је на Балкану и у свету без премца, судећи по повереним и оствареним пословима за најзначајније хришћанске цркве. Наши данашњи златари углавном су трговци који продају накит израђен у иностранству, а многи не раде ни поправке. Ристовићев подвиг тим је већи што је потпуно самостално, без узора и учитеља, својим трудом, учећи из литературе и рестауришући старе предмете, обновио филигран на највишем нивоу, у време његовог нестанка, васкрсао заборављену уметност. Поставио је и један од наших бољих вишејезичних сајтова на коме се налазе стотине фотографија предмета које је направио, као и стручни и теолошки текстови о природи посла којим се бави. Ретко где се читалац може тако обавестити о православној естетици, симболици драгог камења и историји црквених предмета из угла примењене уметности.
БОЖАНСКА ДИМЕНЗИЈА РАДА
Ристовић је несвакидашња појава, уметник који је на највишем нивоу сјединио занатско и сакрално, пословно и верујуће, практично и естетско. Његово стваралаштво, и њему сличних, сада има посебну вредност. Данас је људски рад обезвређен, занатство умире у поплави индустријских производа, неквалитетних али јефтиних. Посебно нестаје у Србији чија власт води крсташки рат против занатлија и малих привредника, за разлику од већине европских земаља, у којима су стари и ретки занати заштићени на државном нивоу. У радионици „Филигран Покимица” обновљен је племенити смисао, божанска димензија рада, служење мајстора вишим циљевима од свакодневног преживљавања или претераног богаћења. Његов рад има сакрални значај, подсећа на прошле вредности и неисцрпне могућности у ономе што се исправно чини. Не треба заборавити да је Јакоб Беме, један од највећих ренесансних мислилаца, у приватном животу био обућар. Можда више од поверења у духовну и материјалну вредност ручног рада, у радионици „Покимица” враћена је вера у примењену уметност. У време када се стварају безбројни псеудопредмети, лажни објекти за лажне, вештачке, тржишно усмерене потребе, када безброј предмета свакодневно заврши на ђубришту а смеће постаје већи проблем од воде, хране и енергената, јер се предмети стварају за одређени кратки рок употребе, чиме се не поштује природа као божје дело, један среброделац се усудио да ствара за вечност, за сјај и лепоту, за Бога и Христа.
Мајстора Покимицу не занима никакав развој осим духовног, његов свет неће завршити на отпаду и иструлити, он можда није ни плаћен одговарајуће свом труду, јер му праву награду не могу дати људи већ Бог. Треба напоменути да је Ристовић филиграном почео да се бави као послањем, оставивши добро уходан и уносан менаџерски посао, или, како би монаси рекли, на време је спасао душу. Покимичина остварења су симетрична и центрична, као изрази божанске чврстине и постојаности. У њима су сливене божанске енергије, посредством личног дара, усавршавања и љубави, вредношћу духовног подвига.
Марта 2011. године у Спасовој цркви манастира Жича освештан је и за Цркву Христовог Рођења у Витлејему отпремљен посебно урађен престони крст, као прилог Српске православне цркве и њених верника једној од највећих хришћанских светиња. Српски крст из радионице „Филигран Покимица”, висок шездесет пет а широк тридесет центиметара, надилази сличне савремене хришћанске реликвије. Рађен две године, по ободу на црквенословенском, српском, грчком и арапском језику има руком угравирану посвету: „Богу вишњем и Храму Христовог рођења у Витлејему, од србског рода”. Покимичина дела налазе се у црквама и манастирима Србије, Свете горе, Грчке, Русије, Украјине, Француске и САД. Највећа почаст за Србију је стигла из Цркве Христовог Рођења у Витлејему, најсветијем месту за хришћане (уз Цркву Христовог гроба у Јерусалиму). Након што је завршио два кандила за чувену икону Богородице Витлејемске, једине иконе на којој се Богородица осмехује, и за икону Светог Николе, Покимица је урадио деветнаест кандила постављених изнад Витлејемске звезде и по плафону свете пећине. Поменути престони крст за исту цркву, опточен позлаћеним сребрним филиграном, зеленим ахатом и бисерима, носи у себи делић правог дрвеног Часног крста на којем је разапет Исус Христос. Једино за тај комадић у Светој земљи поуздано се зна да је аутентичан и за хришћане не постоји већа реликвија.
Име и скривени детаљи
Свој атеље, „Покимица”, назвао је по старом породичном презимену. Посежући у старину, предметима даје свечано, литургијско, црквено и дародавно обележје. Међу више хиљада предмета које је урадио, нема два иста. Велику пажњу придаје и детаљима који се споља не виде; свештеници их, изненађени, уоче тек после пажљивијег разгледања.
Печат личности
У православљу се цени личносни моменат, људскост у стварању, па и ови радови носе траг мајсторове руке и непоновљиви отисак његове личности. Незнатна асиметричност и неправилност (али не грешка) дају им животност, изражавајући скромност уметника који зна да је савршенство недостижно.
Као средњовековни мајстори
Поштујући канонска правила, која нису строга и крута већ остављају пуно слободе, уметник се не потписује. Остаје безимен, као средњовековни иконописци, фрескописци, дијаци, дунђери и клесари. Ретко када направи изузетак, као на великом кандилу за Жичу, учествујући именом у слави и хвали манастира: „Оковао раб божји среброделац Горан Ристовић”.
