Навршило се 16 дугих година од злочиначке НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. 24. марта увече агресорски авиони су кренули да сеју смрт народима Србије и Црне Горе из ваздуха и са мора.
Стражевица, пошта у Приштини, хемијска индустрија Панчево, касарна Васа Чарапић, Жежељев мост, Варварин, фабрика Слобода Чачак, зграда државне телевизије, и многи други објекти и постројења уништени су у налетима стотина агресорских авиона. Са минимумом расположивих средстава, застарелим ПВО системима, нефункционалним радарима, неколицином борбених авиона који су одавно требали да прођу ремонт, несташицама елементарних потрепштина за нормалан живот, српски народ се успешно бранио од агресије, и веома често успевао да скромним средствима у потпуности надмудри непријатеља. Почетну неверицу брзо је заменила добра организација, солидарност која наш народ краси у тешким тренуцима, као и општи пркос сили неупоредиво јачој од нас. Противник једног малог народа уништеног санкцијама и комунистичком диктатуром био је најмоћнији војни савез у историји.
Способни за фронт су били на првим линијама одбране, од ПВО система у околини већих градова, до граничне линије са Албанијом, прса у прса са шиптарским екстремистима. Ловачко – авијацијске ескадриле су са полуисправним авионима летели неустрашиво и право у смрт, док су се посебно истицали припадници 63. падобранске бригаде и припадници МУП-а који су водили копнени рат против до зуба наоружаних банди екстремиста. Они који су остајали кућама организовали су живот под пројектилима, без струје, воде и основних животних намирница. Сваки комшилук је постао својеврстан штаб за одбрану, у коме су се размењивале основне животне потрепштине и пружала помоћ сваке врсте. Склоништа су постала играонице за децу, док су улице, тргови и мостови били препуни веселих људи, са сада већ препознатљивим брендом “Таргет”. Овај вид пркоса је посебно разбеснео злочиначке идеологе са обе стране Атлантика. Стога је за агресора све био војни циљ – мостови, болнице, школе, поште, индустријска постројења, топлане, систем електропривреде, читава насеља засута касетним бомбама. Циљ је био економски докрајчити Србију и сломити вољу народа за отпором агресији, а народни бес усмерити ка тадашњем режиму. Стотину милијарди долара нанете штете нашој држави није успело да сломи отпор ни народа ни Војске Југославије и МУП-а, па се разматрала чак и копнена инвазија.
Неколико хиљада грађана, цивила, војника, полицајаца и припадника службе безбедности положило је своје животе бранећи отаџбину од помахнитале атлантистичке звери. Међутим, у данашњој Србији они немају своје име, презиме, ни славу за свој херојски чин. Данашња Србија је земља спонзоруша, старлета и политичара медиокритета који агресију и њене жртве све ређе и стидљивије спомињу, и то само онда када им то доноси директне политичке поене. Агресија се све чешће еуфемистички назива “интервенцијом” или “кампањом”, док се жртве прећуткују или умањују без икаквих санкција или осуде. Поједине парламентарне странке се чак противе постављању споменика жртвама агресије, под изговором да треба изједначити српске и све остале жртве из претходних ратова, и на тај начин умањити жртву и патње овог народа који је у само неколико година два пута био мета НАТО крстарећих пројектила. То представља врхунац лицемерја и вербални израз потпуне окупације Србије.
Србија је дилетантском политиком од земље која се два и по месеца грчевито бранила од агресије дошла у ситуацију да буде под меком окупацијом Запада. Присиљена на аранжмане са светском финансијском олигархијом, на компромисе са ратним злочинцима у улози “државника” на тзв. независном Косову, као и уступање будзашто виталних националних ресурса, наша земља се налази на ивици политичког и економског амбиса. Ипак, у односу на неке друге полусуверене творевине из окружења које себе називају државама, она је и даље у стању да сама доноси неке стратешке одлуке у сопственом интересу, и успешно одолева атлантистичкој машинерији на неким пољима. Међутим, бојим се да је само питање времена када ће се крхки политички и економски систем Србије сломити пред повампиреном агресивном политиком Вашингтона, посебно у светлу украјинског конфликта коме се не назире ни крај ни исход.
НАТО агресија из данашње перспективе изгледа много јасније. Циљеви, разуме се, нису били заштита „угрожених права“ Албанаца на Косову и Метохији, нити рушење Милошевићевог режима, који је у само неколико година прелазио пут од “балканског касапина” до “кључног фактора мира” и назад. Циљ је била симболичка потврда доминације атлантизма на вхунцу своје моћи, демонстрација силе најмоћнијег војног савеза у историји против мале и лоше опремљене армије, као и исправљање нарушеног кредибилитета трансатлантских савезника у претходној балканској кризи, односно грађанском рату 1992-1995. Милица Ракић, путници у возу кроз Грделичку клисуру, пострадали од касетних бомби и шиптарског злочиначког терора, препуна одељења за онкологију српских болница – само су колатерална штета, речено терминологијом ратних злочинаца из Вашингтона и Лондона. “Намерне силе”, “Милосрдни анђели”, “Одисејеве зоре”, обојене револуције, још дуго ће сламати суверене државе широм света и режиме који одговарају само свом народу, а никако интересима Новог светског поретка и Вашингтонских “јастребова”. Срећа у несрећним околностима је чињеница да живимо у времену када су се појавиле суперсиле које ће рећи јасно не атлантизму и које нуде алтернативно уређење света, на корист свим слободољубивим народима планете. Без обзира на све недостатке и наше националне срамоте, Србија и даље служи као пример слободе и отпора агресији свим слободољубивим нацијама света.
Не опрости, не заборави 1999. Слава херојима Отаџбине!
