Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/30.3.2015/

Србија: победа над душманином.Реплика Александра Проханова

Источник: вести.ру

Само што сам стигао из Србије: управо су у ове мартовске дане пре 16 година започета чудовишна НАТО бомбардовања српских градова и села. Амерички бомбардери прилазили су границама Србије и, не улазећи у зону дејства ПВО, испуштали гроздове крилатих ракета. И те ракете уништавале су куће, мостове, електране, трансформаторе, уништавале средишта управљања земљом.     

Управо тада се родила заједљива формула НАТО – „Бомбама ћемо утерати Србе у неолит“. Тада сам се стицајем прилика обрео у Србији. Извођени су удари на мостове преко Саве и Дунава. Сви су очекивали да ће ракетом уништити мост преко Саве, и хиљаде Срба кренуле су на тај мост, направивши живи штит. И ми Руси стајали смо заједно са њима на том мосту, грлили се, слушали ову заносну тужну српску песму – „Тамо далеко, далеко“.      

Унаоколо су на обалама цветали вртови покривени васкршњом белином процвалих јабука и вишања. И у ту белину заривале су се крилате ракете, експлозије су рушиле зграде, и читав град се тресао од тих експлозија.     

Данас су Срби – рањени народ. Пропустили су их кроз чудовишна бомбардовања, кроз „наранџасту револуцију“ која је на власт довела прозападне, пронатовске групације. Србима су отели њихов најдрагоценији, најмистичнији комад – Босну, начичкану црквама, по снази и лепоти сазвучним Спас-Нередициу Новгороду, или Покрову на Њерли у Владимиру, или Храму Василија Блаженог у Москви. Данас муте воду и желе да кроз нову „наранџасту револуцију“ отцепе Војводину. И те утицајне групе у Србији увлаче Србију у НАТО.      

Али народ није сломљен. Народ бурла, комеша се. Велики Срби су непокорни, дубински словенски народ противи се том насиљу. Множе се кругови који иступају против уласка Србије у НАТО, против те Европске уније. Срби се противе санкцијама које је Европска унија обрушила на Русију. И Русија захвално отвара Србима врата на своје тржиште намирница, и све чешће се у нашим продавницама наилази на предивне српске јабуке и крушке.      

Срби нестрпљиво ишчекују почетак изградње гасовода „Русија-Турска“. А руске угљоводоничке енергетске компаније свиле су у Србији сигурна гнезда, и тамо стварају свој успешан бизнис. Србија гледа на Русију са сузама, са молитвом, са обожавањем, надајући се руској помоћи, повезујући са Русијом свој будући српски препород.      

Мене су заједно са мојим пријатељима из „Изборског клуба“ у Србију позвали млади политичари. То је запањујући нови нараштај политичара који имају 30-35 година, који стварају своје засад још мале странке и творевине, своје политичке покрете.      

Они нису прошли кроз та чудовишна бомбардовања и експлозије. Они су слободни од осећања пораза. Сви они обожавају Русију. Сви они носе у себи осећање нове Европе. Њихова концепција нове Европе преузима ону чувену паролу, чувени постулат Шарла де Гола који је замишљао Европу од Лисабона до Урала. Де Гола који је јако волео Русију – Совјетски Савез. Ови нови млади политичари развијају ту тему, они следе тврдњу председника Путина о новој Европи – од Лисабона до Владивостока.      

Они замишљају Србију као коридор између Истока и Запада. И Србија заиста може да постане мост у новим односима између Русије и Западне Европе. Руско срце, када доспе у Србију, испуњено је обожавањем, жалошћу и захвалношћу. Када смо ишли по руском гробљу у средишту Београда, читали на крстовима, на уредним гробовима, на уредним надгробним споменицима имена руских професора, писаца, генерала, политичара, свештеника, осећали смо према Србима захвалност што су у оно тешко и грозно време пружили уточиште руској Белој армији, потученој у грађанском рату у Русији.      

Посетили смо градић у близини Београда у коме је 1921. године одржан чувени Карловачки црквени Сабор. Сабор на коме је неколико епископа и представника руског духовништва у емиграцији основало руску и заграничну цркву. И она се, прошавши тај пут кроз трње, кроз лишавања, кроз стоицизам, поново спојила са главном руском црквеном реком, образовавши тамо јединство.      

Са нама је био и члан „Изборског клуба“ владика Августин, архиепископ Городецки и Ветлушки, који је одслужио помен, литију, у спомен мученицима и јунацима који су данас погинули у Донбасу, у Новорусији. Али врхунац нашег боравка у Србији представљало је богослужење у огромном храму посвећеном Светом Сави. Неизграђен до краја, некако налик на рањену, неизграђену до краја Србију, његови белокамени стубови били су покривени тканинама налик на завоје. И у том полумрачном храму окупили смо се ми – Руси и Срби.      

И изненада сам доживео такав излив светлости, такав излив нежности, љубави и лепоте према тим људима, према тим црквама, према тој божанској прекрасној непокореној земљи, и осетио да су наше судбине нераздвојне. Над нама је исто плаветнило, и у том плаветнилу лебди наш заједнички дух љубави, нежности и духовне победе над душманином.      

Посрбила Сава Росић