Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/31.3.2015/

Дефиле америчке војске је порука застрашивања Европи,а не Русији

Источник: магацин

Дефиле америчких војника у борбеним возилима и са наоружањем кроз земље Источне Европе, који уствари више личи на марш „победничке војске“, пре свега је политичка порука Европи и упозорење да Америка нема намеру да одустане од контроле над старим континентом. Иако све, по много чему, личи на још једну у извесној мери детињасту пропагандну вежбу, у суштини то је веома јасна и озбиљна симболичка манифестација америчке силе и европске политике Вашингтона.     

Око пет стотина америчких војника са стотињак борбених возила, уз пратњу ваздушне бригаде, враћало се са војних вежби из Естоније и Литваније у америчке базе у Немачкој. Уместо да су се са вежби вратили како су и дошли, возом и авионима, они су кренули „туристички“, друмовима кроз Балтичке републике, Пољску, Чешку и потом Немачку. И то уз подршку једне америчке ваздушне бригаде. Вежбе су биле организоване под изговором претњи Русије и руских вежби на руској територији а у светлу кризе у Украјини. Марш америчких војника кроз Источну Европу је, међутим, показао да Русија није стварни циљ упркос затегнутим односима Русије и Америке. Као велике силе, оне имају дефинисану основу, тако да је права адреса америчких вежби Европа. Вежбе на Балтику и касније дефиловање Пољском, Чешком и Немачком пратило је и саопштење немачког Министарства одбране да ће Америка током ове године у Немачку допремити око 800 тенкова који ће углавном бити смештени у војној бази Графенвер, у Баварској. Минуле године је Вашингтон у базе у Немачкој већ допремио 100 тенкова. До тада, у последњих 15 година у Немачкој није био ни један амерички тенк.     

Ново америчко освајање Европе     

Под изговором опасности од Русије и украјинске кризе, на сцени је уствари поновно америчко освајање Европе. То је суштина ове фазе генерисања украјинске кризе и заоштравања са Русијом без обзира колико то из угла медијске пропаганде и изјава политичара звучало невероватно. Од Првог светског рата, када је Америка изашла на међународну и европску политику сцену, константа америчке политике је да не само успостави контролу него и да спречи било каво повезивање Европе, пре свега Немачке, са Истоком, са Источном Европом и Русијом. И то је и дан данас амерички циљ. Деценијама је тај циљ ефикасно реализован генерисањем страха од комунизма и Совјетског Савеза. Одатле и америчка подршка бујању нацизма у Немачкој, што је историјска тема која се упорно потискује. Каснијом практично америчком окупацијом Европе и фабриковањем Хладног рата Америка је успела да одвоји Европу од њеног истока. У том циљу је и кључна америчка подршка формирању европских интеграција, које су на крају довеле до Европске уније.     

Времена се мењају, па су инструменти америчке контроле над Европом и њене изолације од Истока постали све слабији. У таквим околностима испливала је историјска судбина Европе да се окреће ка свом истоку и Русији. И ту је најважнија Немачка, земља или, боље речено, простор, јер је садашња немачка држава релативно млада творевина, који су судбински окренути ка европском истоку, а не западу, са Западом су Немци увек ратовали.     

Распадом блоковске поделе Европе и афирмацијом глобализације и рушења граница та историјска судбина Европе је добила своју нову шансу. Европа се тако природно, не зато што то нека политичка елита заиста жели или има тајни план, поново окренула Истоку, земљама Источне Европе и Русији, чиме постепено измиче америчкој контроли. То је једноставно природан процес, без свог истока и Русије, Западна Европа, која је саму себе прогласила „једином Европом“, није континент, него само полуострво Азије, што је до пре неколико векова и била. Америка, међутим, нема намеру да изгуби контролу над Европом. Први корак је било пожуривање Европске уније да се прошири на Источну Европу како би земље истока у ствари дуговале Америци своју европску судбину и како би постале амерички, а не европски политички инструмент. У томе је Америка у највећој мери и успела и у политичкој контроли над Европом земље истока, пре свега највеће међу њима, Пољска и Румунија, су највернији амерички савезници или боље речено слугани. То је она америчка „нова Европа“ наспрам „старе Европе“.     

     

У систему већинског гласања у ЕУ те две земље са својим бројем становника чине пресудну већину у одлучивању у Европској унији. Али стварни живот има другачију логику од америчке, која се темељи само на узимању а без давања, па је кроз економску сарадњу „стара Европа“, пре свега Немачка, постепено везивала „нову Европу“ за себе и тиме успостављала своју политичку контролу. Без обзира што у том процесу ни „стара Европа“ није невина, много више је узела него што је дала, то је у основи и природан процес посебно у случају Немачке. Немачка је судбински, и културолошки, и економски окренута ка Истоку, то је њен природни забран, и према Русији. Америка не прихвата тај природни процес и сада, када је махом потрошила политички арсенал и није успела да поврати контролу, окреће се јачању војног присуства и генерисању страха од избијања новог рата. После 70 година од Другог светског рата Америка практично војном силом поново осваја Европу. Украјина је део тог плана.     

 Слабости НАТО у Европи     

Неизвесно је, међутим, како ће се тај процес даље развијати. Досадашњи најефикаснији инструмент америчке силе у Европи NATO показује извесне знакове слабости. Све је мање неопходне сагласности унутар европских NATO чланица. На пример, европске чланице NATO одбиле су позив земаља Источне Европе да стационирају своје војнике на њиховој територији као гаранцију одбране од „руске агресије“ а нису ни прихватиле да учествују у војним вежбама на Балтику, били су само Американци и балтичке републике. У већини земаља Источне Европе су инсталације америчке војске, а не NATO. Поставља се питање да ли је NATO довољан инструмент.     

За сада су једини поуздани NATO партнери Америке неке од земаља Источне Европе, пре свега балтичке републике и Пољска. Пољска је највећа војна сила у том делу Европе, има око 100.000 професионалних војника и процењује се да још око 120.000 има у резервном саставу. Та земља није спорна као амерички савезник и већина Пољака верује да обнављање своје државе на Верајској мировној конференцији после Првог светског рата дугује Америци и њеном тадашњем председнику Вудроу Вилсону. Своју оданост су минулих дана симболички показали и масовним народним окупљањем приликом марша америчке војске.     

Проблем је, међутим, што, под пропагандним притиском украјинске кризе, у Пољској почињу да се формирају паравојне формације, практично приватне армије. Процењује се да тренутно у Пољској делује око 120 приватних милиција које имају најмање 10.000 људи, који су наоружани и пролазе редовну обуку. Министарство одбране покушава да успостави контролу над тим формацијама, па је 20. марта званично организовало њихову смотру у Варшави и саопштило да ће их помагати и, у случају потребе, плаћати. То, међутим, урушава систем одбране, у основи урушава државу, а урушена држава, као што то показује и Украјина, није од велике помоћи. Пољска би могла да буде и узалудан савезник.     

     

 На кога је мислио Бжежински?     

Надаље, у Чешкој је морала да буде покренута велика пропагандна кампања препуна претњи грађанима како би се избегли инциденти са америчким војницима. Свакога дана су путем државне телевизије грађани бомбардовани претњама да ће они који буду бацали јаја, парадајз или неко друго поврће на америчке војнике бити суђени на затворске казне од шест месеци па чак до десет година. Претило се да ће било какав напад на америчке војнике бити тумачен и као „напад на чешки суверенитет“. Све то сведочи да ситуација ни у „новој Европи“ није баш једноставна.     

Демонстрација америчке силе, ма како у овом случају имала пропагандну манифестацију и симболику, ипак је изузетно озбиљно упозорење Европи. Читав тај „фестивал“ ће се завршити у Немачкој великим концертом америчке народне (country) музике и различитим вашарским програмима. Уствари, смисао читавог пројекта је уперен на Немачку као кључну земљу не само Европе него и америчких освајачких амбиција. Немачка покушава да амортизује ситуацију афирмисањем старе идеје о одбрамбеним снагама ЕУ, о „европској армији“ користећи исти изговор као и Америка, „опасност од Русије“. Истовремено, Немачка има и много реалније планове и у наредном периоду ће издвојити додатних десет милијарди евра за јачање сопствених оружаних снага. Зашто Немачка осећа потребу да јача своје оружане снаге ако је већ ту NATO и ако већ има за европске прилике респектабилну војну силу?    

Све сугерише на појачану милитаризацију Европе, што буди сумње да ће политика постепено прерасти у говор војне силе. У том светлу занимљива је недавна изјава пољским новинама једног од америчких идеолога Збигњева Бжежинског у којој он саветује Пољацима да се припремају за рат. Временски се изјава подударила са дефилеом америчких војника. Иако је тај савет дат у контексту кризе у Украјини и „руске опасности“, искусни Бжежински није, међутим, био јасан против кога би тај рат могао да буде.     

На кога је мислио Бжежински? Зашто се уопште говори о рату? Да ли је то упозорење Европи? Јасног одговора још нема мада се наслућује. Али већ сада је јасно да Америка нема намеру да испусти контролу над Европом и јасно је да су Европа и Немачка кључни амерички проблем у овом делу света, а не Русија.     

Аутор: Синиша Љепојевић