„Ми смо лењи и незаинтересовани“ – писао је Пушкин. „Ми смо раздвојени, инертни, код нас не постоји грађанско друштво“ – не тако давно чуло се са свих страна и људи су послушно климали главом, потврђујући да их, како кажу, није брига низашта: на Болотнују не идемо, не учествујемо у акцијама опозиције, лојални смо „диктатури“, важно је само “да не буде рата“.
Али, да ли је заиста тако?
Повратак Крима и догађаји на Донбасу многима су отворили очи: свет се показао другачијим него што је изгледао раније. Променили су га не само политичари, ратна дејства и ванредни догађаји, већ и они које по навици називамо“обичним људима“, они који живе поред нас, раде, подижу децу, испуњавају своју дужност без обзира на сва колебања у сувише променљивом свету. И не задовољавају се тиме, већ теже да промене овај свет, учине га светлијим, поштенијим, праведнијим, ваљанијим.
Јунакиња нашег данашњег интервјуа, Наталија Пичурина, управо је таква особа – човек од акције. Лекар из Ростова на Дону, бави се новинарством и друштвеним радом. Шта везује Наталију за Србију и због чега, сазнаћемо након разговора са њом.
– Наталија, повод за наш разговор је радостан. Цео свет је прославио 70-годишњицу победе над фашизмом. Свечаности у част овог догађаја одушевиле су и дале крила милионима људи у целом свету. За Дан Победе Ви сте били у Србији. Молимо Вас да за читаоце“Руског века“ кажете нешто о томе.
– Трећу годину за редом овај велики дан прослављам заједно са својим пријатељима у Војводини. У малом, чак и за српске прилике, али лепом и пријатном граду Кикинди, већ неколико година ради Друштво руско-српског пријатељства, чији сам и ја члан управе. Дан Победе је веома значајан за Србе. Други светски рат је у Југославији отпочео нешто раније него у СССР и Срби су се херојски борили против фашизма. У Србији су, као и у Русији, још живи учесници тог рата. Они запањујуће личе на наше совјетске ветеране, одишу ведрином и бодрошћу духа, иако су понекад нарушеног здравља.
У Кикинди је подигнут меморијални споменик војницима Црвене Армије и Србима погинулим у борбама са фашистичким окупаторима, а у центру града се налази и споменик Жртвама фашизма у Другом светском рату. Кикинда је преживела страхоте окупације. Град је чекао совјетску армију и дуго очекивано ослобођење стигло је 6. октобра 1944. године. Због тога је традиција полагања венаца и прослава Дана Победе тако важна за грађане Кикинде. Срби су поднели велике губитке у Другом светском рату и нема никаквог историјског оправдања за крваве жртве фашизма.
Испред Народног музеја у Кикинди стоји спомен-плоча. Она је постављена на месту где је 9. јануара 1942. године, на дан светог Стефана, стрељано 30 Срба. Тај злочин има свој разлог: на фронтовима СССР фашистичке снаге су трпеле поразе. Немачка команда доноси одлуку о пребацивању СС дивизија на исток. Да би заплашили и угушили дух Срба, окупатори су спроводили акције застрашивања стрељајући на десетине људи у другим градовима и селима Војводине: Зрењанину, Милошеву, Банатском Аранђелову. Каква трагична повезаност – Србе су убијали због верности Мајци Русији!
За разлику од многих бивших „пријатеља“ СССР, Србија се према Црвеној Армији односи као према ослободилачкој армији. Сви слојеви друштва прихватају ту историјску истину: за људе најразличитијих политичких погледа подвиг црвеноармејаца је непроцењив.
Срби, као и Руси, знају цену независности и цену рата. Проживљено историјско искуство продубило је осећај за правду, зато што је историја многих српских породица – историја неколико трагедија у којима је сваки нараштај имао свој рат. Дедови су прошли Први и Други балкански рат, очеви – Народно-ослободилачку борбу, синови су бранили отаџбину у југословенском рату.
Празник 70-годишњице Победе над фашизмом у Кикинди био је величанствен и свечан: сусрети са ветеранима, лепа, радосна дечја лица; колоне представника различитих друштвених организација пролазиле су уз звуке марша дувачког оркестра. Након свечаног митинга и полагања венаца на споменик жртвама фашизма у Другом светском рату, у сали Драмског позоришта отпочео је предиван концерт уз химну Србије и уз доделу медаља ветеранима Народно-ослободилачког рата у Југославији.
За Србију је Дан Победе велики празник!
– Србија у нашим срцима заузима посебно место, али Вама је она нарочито блиска. Одакле потиче то осећање?
– За мене је Србија продужетак моје Русије. Тешко је рећи одакле потиче та љубав. Чини ми се да је Балкан са мном одувек. Али било је неколико „кључних момената“ који су створили моју Србију. Први је књижевност: имала сам среће да су се у нашој породичној библиотеци налазиле књиге И. Андрића, Б. Нушића и, наравно, „Горски вијенац“ П. П. Његоша. Затим догађаји везани за рат у Југославији: неправда ме је нагнала да на западни свет гледам другачије. Њихова прећутна равнодушност учинила је да буде злостављана једна од најлепших земаља на Балкану. Колико год звучало чудно, али и моја професионална ангажованост на откривању узрока избијања епидемије туларемије на Косову отворила ми је многе странице трагичног положаја ове православне земље.
Постоји још један разлог: некада давно, за време цара Петра Првог и Јелисавете Петровне, у Русију је био позван стручњак за морепловство, млади Србин из Црне Горе, Иван Јановић. Несебично заволевши Русију, радио је много и пожртвовано, оставивши значајан допринос у историји Кубањи и Новорусије. Међу потомцима Јановића били су морепловци, војници, педагози, лекари, финансијери… Био је то и мој предак.
Када се говори о Србији, постоји опасност да клизнете у традиционалне шаблоне: „Руси и Срби-браћа заувек!“ Како ми се чини, снага нашег узајамног привлачења и интересовања једних за друге много је старија и дубља. Ми личимо на две половине јабуке: када их саставите, не знате која је десна, а која лева. Постоји заједничка историја у којој је српски народ увек био наша, руска, предстража на Балкану. И то не може да оповргне ни тежња српских власти ка Европској унији, ни напори Запада да изазову антируско расположење.
У Војној галерији Зимског дворца у Санкт-Петербургу изложено је седам портрета српских генерала, хероја Бородинске битке. То су: Никола де Прерадовић, Илија Михајловић Дука, Петар Ивановић Ивелић, Ђорђе Арсенијевић Емануил, Јован Шевић, Никола Васиљевић Вујић.
Симболи наше победе над фашизмом, монументалне скулптуре „Отаџбина-мајка зове“ на Мамајевом Кургану и „Војник-ослободилац“ у берлинском Трептов парку – дело су руског Србина Јевгенија Вучетића. То нису историјске случајности: ми смо један народ и то треба да поштујемо.
Сада Србија преживљава тешка времена и човеку који стиже из Русије није лако да гледа сиромаштво, незапосленост, слабу здравствену заштиту, распад образовног система у земљи паметних, лепих и вредних људи.
– Заједно са истомишљеницима, Ви сарађујете и са порталом „СрбскиФБРепортер“. Какав је то пројекат, каквој публици је намењен? Ви сте лекар, али може се рећи да сте и професионални новинар. Шта Вас је инспирисало на сарадњу?
-Како сте јасно, Јелена, издвојили „кључну“ реч! Интернет-портал „СрбскиФБРепортер“ заиста је глас истомишљеника, намењен истомишљеницима. Уникалност пројекта је у томе што је он заиста народни медиј који је за кратко време постао веом тражен и читан, не само у Србији, већ и Републици Српској, Јерменији, Бугарској, Немачкој, Новорусији, Русији. Такав успех је очекиван, јер за „СрбскиФБРепортер“ не постоје опасне теме, његове странице су искрене и добронамерне.
Писати истину није лак пут, поготово кад се зна принципијелна позиција „СрбскогФБРепортера“ да ради искључиво на добровољној основи. Оснивач сајта је Миодраг Новаковић, наш идеолог и „командант“, познати публициста и аналитичар. Главни уредник је Биљана Диковић из Ужица, градића на западу Србије. Она је новинар, песник и диван писац. Трећи члан редакције, Мирјана Радосављевић, технички је уредник и преводилац са руског језика, живи на Косову.
Тајна успеха „СрбскогФБРепортера“ је једноставна: неколико људи, без материјалне подршке званичне власти, надахнути заједничком идејом да развеју информациони вакуум у српским средствима јавног информисања, успело је да обједини људе за које патриотизам и вера нису празне речи, већ вечите, неуништиве вредности и прави смисао живота. Сада су у саставу нашег колектива аутори, на којима може да нам позавиди свако гласило! Стратегија сајта је да се не зауставља на постигнутом. Нови успех редакције представљају странице на страним језицима: њихови оснивачи су добровољци из редова читалаца и изврсних стручњака: Маја Тешић, Мира Радосављевић, Светлана Максовић. Захваљујући изузетној љубави тих жена према Русији, руски језик се „одомаћио“ и на „СрбскомФБРепортеру“. Постоји још једна важна делатност сајта: он објављује информације о раду Комитета за заштиту генерала Р. Младића, што је велика реткост у средствима јавног информисања на српском језику.
Већ другу годину, уз благослов духовника, сајт слави Славу редакције. Наш небески заштитник је св. Николај Српски и то нас све обавезује, јер смо повезани једним духом и заједничким делом.
Србија искрено воли Русију и жели да о Русима сазна више од оног што пишу гламурозни часописи. Читаоце „СрбскогФБРепортера“ интересује наша прошлост, садашњост и будућност, живот у коме Срби виде себе заједно уз Русију. Тако се родио пројекат „Руски Срби – Српски Руси“ – циклус чланака у којима се говори о истакнутим личностима које су оставиле трага у култури и историји наших народа, а такође и о нашим савременицима чија свакодневна активност гради дом српско-руског пријатељства. То је врло значајно: рат у Југославији, косовска трагедија и крвави сукоби на југоистоку Украјине открили су рањивост словенског простора. Значи, морамо да живимо заједно и да наш свет јачамо јединственим фронтом.
– Окружује нас сурова реалност. Готово свакодневно објављујете на свом блогу вести о ситуацији у Новорусији. То је још један Ваш посао, нимало лак. Шта Вас нагони да се тиме бавите?
– Сурова стварност диктира своја правила. Када је у кући пријатеља жалост, не доликује да размишљате о свом времену. Рат је веома близу нас, у руском Таганрогу чује се тутњава украјинских граната, а на пунктовима привременог смештаја у Ростовској области живе жене и деца која су нехотице постала жртве стравичног злочина, за који је украјинска власт смислила назив: „антитерористичка операција“. За мене је тај крвави сукоб постао реалност још прошле године, када сам стојећи на кеју Таганрожског залива, видела стубове црног дима од запаљених бродова обалске страже.
Код нас на Дону кажу: “Рат је близу мира, а лаж близу истине “. Ми можемо да помогнемо миру само снагом истине. Због тога треба писати о догађајима, о људима и о томе да ратовима нема места на нашој Земљи.
– Говорили смо о озбиљним, тешким стварима. Да ли постоји неки сан, чије би остварење унело радост у Ваш живот и учинило га лакшим и срећнијим?
– Постоји… Желим да пишем бајке и да их читам деци у чијим очима никада неће постојати туга.
