Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/4.6.2015/

Атаман Генадиј Петрович Котов

Вишеградом кружи неколико необичних прича са сахране козачког атамана и преноса његових посмртних остатака у далеки Волгодонск.

Земља га није хтела,тог 11.фебруара 1993. Ковчег је у раку легао тек у четвртом покушају...

- Пред нама се одвијало чудо,све је било занемело - прича Горан Крсмановић.Након сваког покушаја,рака је наново премеравана и поправљана,али узалуд.

Земља је три пута одбила да га прими...    

О другом чуду сам већ начула од Јашкина.

Када је ковчег на четрдесетици припреман за пут у Волгодонск,Борис је кроз стакло загледао лице свог покојног атамана. ''Није се променио,само му је мало порасла брада!''     

Гордан зна још детаља,јер је управо он чинио све да Јелени Котовој олакша окаснело прво виђење покојног супруга.
- Очекивао сам задах и трагове распадања,али када је сандук отворен,уочио сам да је Генадиј исти као на дан сахране! Чистио сам га алкохолом и пажњиво загледао: једино су му сасвим мало биле усахле очи.Чак је по челу имао оне исте грашке воде,капљице са којима је сахрањен настале од топлог даха приликом целивања...     

     

Не дао Бог ни једној жени на свету да за смрт свог мужа сазна онако како је сазнала Јелена Котова: напросто,једног дана се на руској телевизији појављује се бела гробна плоча са црним крстом и именом Генадија Петровича Котова!Вишеградско војничко гробље...како то? Њен муж је у Београду тамо предаје историју и руски језик.
Предаваће,пошто скупа са браћом Србима доврши њихову борбу! Биће професор историје у Вишеграду,има диполому из Ростова.Довешће из Волгодонска жену и троје деце: Јелену,Генадија и Сашу.Тако је планирао.     

     

Козаци,каже ми Борис,нису говорили својим женама куда иду.     

Рећи ће им други пут,кад поново,након предаха у Русији,крену у Републику Српску.Међутим,атаман није имао предаха.Он није знао да га неће имати,али је нешто у њему знало.Пред полазак у Вишеград,једини пут у животу,на растанку са својом женом,вратио јој је кључ од куће.Куд год је полазио,на краће или дуже време,увек је са собом носио кључ,а овог пута се повратио,још једном пољубио,и спустио кључ на длан.     

     

аутор текста: Мирјана Булатовић,часопис "Дабар''     

Котов и Срби     

Туђа је земља,да ли вреди,
Зној лити и живјет' у беди,
Туђа земља,а Крст исти
што зло тјера,душу чисти.
     

Туђа земља,дјеца те зову
Како ћеш сам живјет',по Слову
Слово ме створи и њих ми даде,
Са њима шта ће,Слово већ знаде.     

Туђа је земља и непозната,
Без родне груде и свога брата
Христос је свуда,Његова поља
И Србин и Рус и Саша и Коља.     

Туђа је земља и ко зна чија
И ко зна каква брига га свија
Ал' Бог је један и свију зове,
Да вјечно живе кроз вјекове.     

Ј.Ј.Г.     

     

ХИМНА КОЗАЧКОМ АТАМАНУ

Српске гусле,јекните од бола, 
Помените рускога сокола, 
Пуковника са тихога Дона; 
Зајечите православна звона 
Да чинимо херојско опело 
За његово надљудско дијело!
Нека гусле отму забораву 
И чувају овјенчану славу, 
Професора из града Ростова: 
Генадија Петрович Котова, 
Атамана Донскија козака, 
Да му буде црна земља лака!... 
У Ростову, његова је жена, 
Вјерна љуба, Котова Јелена, 
Која га је пратила у свему, 
Троје дјеце породила њему... 
Котов Србе као браћу воли, 
Историју предаје у школи 
И казује Јелени и дјеци, 
Да су нама заједнички пре'ци, 
Да смо браћа мајке једнородне, 
Да су наше историје сродне 
И судбине сурове и тешке, 
А вежу нас врлине витешке! 
Српски језик из љубави учи, 
Дивио се „Вијенцу" и „Лучи" 
И напамет знао безброј страна, 
Литерарних, српских великана... 
Кад држава Јужнија Словена, 
Наопака, дочека времена; 
На прагује крвавограспада 
По налогу крвника Запада, 
Јер најјаче силе са планете, 
Српском роду поново пријете!? 
Свесловенска мајка са истока, 
Због распада „Источнога блока", 
О своме се забавила јаду 
Па све иде на руку Западу; 
А те звјери имају маните 
По Балкану своје сателите, 
Из потаје с'леђа да устану, 
Да униште србе на Балкану!? 
Тако Срби у крвавој драми, 
Остадоше без икога сами... 
Тад усташе тајне игре чине 
Да униште Србе у Крајине, 
Онда џихад муслимане хушка 
Да и Босном, огласи се пушка, 
Па на србе, вјечну мржњу креће, 
Муслиманско-усташко цвијеће; 
Но и Србин оружја се лати, 
Балкан плану а мржња зарати!... 
Онда Котов са вјером у Бога; 
Под теретом бола Словенскога, 
У Ростову окупи Козаке, 
Добровољце православне мајке 
Да се нађу братском, српском роду 
У праведној борби за слободу!!! 
Па атаман Котов једно вече, 
Кад поспаше дјеца, жени рече: 
Када зора заруди румена, 
За вас нема слобода цијену, 
Данас братску добили сте смјену, 
Да са вама дежурство дијели, 
Срби браћо, соколови смјели!... 
Српски борци у почасном ставу, 
Цјеливаше козачку заставу, 
Још заставе братске истих боја, 
Привезаше, мила браћо моја, 
У знак вјечне и братске љубави, 
Да нас никад, ништа не растави!... 
Мајор српски, Козацима збори. 
Бог вас нама, доведе и створи, 
Он нека вас са висине гледа, 
Ваш долазак наша је побједа 
И дах свјежи, ратнога морала 
Па вам братски, неизмјерно хвала! 
После овог братског протокола, 
Потекла је нека суза бола, 
Какву носе у души Словени, 
Загрљаји братски и искрени, 
Благослова, укрстише чаше, 
За вјековно пријатељство наше!.., 
Онда Котов ратну мапу гледа 
И положај слуга Мухамеда, 
Па направи скицу ратног плана 
Да у зору следећега дана, 
У акцију с'Козацима крене 
На њихове линије ватрене! 
Зора свиће а козаци крећу, 
Са заклетвом под крст и свијећу; 
На лијевој обали од Дрине, 
Наљегоше на муџахедине, 
Џихадлије Меке и Медине, 
Па је мржња, фанатична стала, 
Наспрам руског, високог морала! 
Одјекнуше горе четинара, 
Алахекбер небеса отвара, 
Но искуство козачко с'Кавказа, 
Успјешно се у Босни показа, 
Када срете њина канонада, 
Фанатичне јурише џихада; 
Лешеви се ваљају по страни, 
Испадају из руку Кур'ани, 
Света књига, ни дужна ни крива, 
У клобуке људске крви плива, 
Земља тресе када козак кличе 
Ађе прођу, ту трава не ниче!!! 
По први пут народ Вишеграда, 
Гледа живе ратнике џихада 
Које Котов води завезане, 
Као плијен с'крваве пољане!? 
Од тог дана за више мјесеци, 
Козачки суубојити ме'ци 
У садејству са српском армадом, 
Починили чуда Вишеградом 
И под плаштом ратнога поклича, 
До Рудога стигли и Чајнича, 
До Горажда и до Сребренице, 
Допрле су ове перјанице 
И успјешно чистили терене, 
Од присуства војске превјерене!.. 
А Козаке кроз ратна попришта, 
Није могло уплашити ништа, 
Јуначке су цијелили ране, 
Са еланом ко да Москву бране!

Драгослав Драго Брновић