У данашњој Русији готово да се и не сећају како су наши козаци-добровољци ратовали у Југославији почетком 1990-их година, помажући браћи Србима да бране слободу и независност своје земље.
Један од успешних командира козачких јединица био је донски козак Генадиј Котов. Између осталог, спомиње га Михаил Поликарпов који је систематизовао хронологију југословенске епопеје. Котова се сећа на следећи начин:
„... И међу козацима који су остали у Вишеграду дошло је до раскола док је Загребов био одсутан. Издвојила се група на челу са одважним Генадијем Котовом, која је извела неколико дрских и успешних операција. Али, историја котовског одреда није дуго потрајала.
Котов је 29. јануара извео испад ка селу Стражбеница и тамо набасао на одред муслимана који су водили стоку. Козаци су у борби убили шесторицу противничких бораца и неколицину ранили. Осокољени успехом, козаци су постављали мине и прочешљавали терен.
А другог фебруара четворица козака на челу са Геном Котовом, дошавши на положај муслимана, тако успешно су кориговала минобацачку ватру да су у експлозијама мина погинула четворица противничких бораца.
Међутим, ратна срећа је променљива. Четвртог фебруара дошло је до инцидента који су сви Руси добро запамтили и који је постао крвав предзнак. Тог дана је козак Риголето пијан и страшно узбуђен упао у касарну. Испоставило се да је Србин нахушкао пијаног козака на двојицу заробљених муслимана – и он их је ножем убио. Козаци су устукнули од свог друга. Код њих то није било обичај, и кодекс понашања нико није кршио. Није то православно...
Одмазда је убрзо стигла. Котов је 9. фебруара са својом групом, несмотрено не променивши ранију путању, упао у заседу. На њих је отворена рафална паљба. Командир је одмах погинуо. Јако је викао Риголето, притискајући прострељене руке на груди...“
То су редови из књиге Поликарпова „Жртвовање“. А ево како се свог командира и те заседе сећају сами донски козаци који су заједно са Геном ратовали и били учесници његовог последњег боја.
Генадиј Котов је погинуо у окршају са групом муслимана код српског града Вишеграда. Котов је погинуо јуначки, штитећи свој одред од ватре.О томе како се то догодило, рећи ће учестници тог кобног боја,козаци 96. донског козачког пука Анатолиj Шкуро и Вјачеслав Куликов из града Ростов на Дону.
А.Ш: - Генадиј је рођен у граду Волгодонску, у војној породици. Одслужио је војску у Совјетској армији, био падобранац. Склоност према војном позиву била му је, штоно кажу, у крви. Још као студент историјског факултета Ростовског државног универзитета био је активно укључен у оживљавање козаштва.Стигао је и да ратује у кризним жариштима. А у јесен 1992. године био је међу козацима који су заузели тзв. „Парамоновљеву кућу“ (бивши Дом политичке просвете) у улици Суворова. Био је то чувени случај, козаци су били пола године у тој кући, као у Азовском опсадном седењу, док их одатле нису истерали, али то је већ сасвим друга прича...
Узгред, управо је у „Парамоновљеву кућу“ дошао српски официр да моли донске козаке за помоћ. Много добровољаца се јавило. Хтели су и да браћи Србима помогну, и Европу да виде. А и било је некако досадно у то време у Ростову, хтело им се великих дела. Противници пребацују козацима да су они наводно били плаћеници, али није тако. Већину нас покретао је младићки романтизам и родољубље донског козаштва.
В.К. - Када смо се окупили у Москви, у нашем одреду је било 59 добровољца. Било је момака из Москве, Саратова, Краснодара,Риге. Али више од половине са Дона.Отворено ћу рећи да је владало лакомислено расположење, као да не крећемо у рат него у шетњу. Месец дана провели смо у престоници, чекајући да нам среде пасоше. У то време нам се придружио популарни донски певач и композитор Константин Ундров који је живео у Москви. У почетку смо га одвраћали од пута, али је истрајао на томе да крене са нама.
У возу смо били у цивилним оделима, а униформе су нам биле у пртљагу.На граници у Чопу цариница нас је питала ко смо.Реко смо: уметници из Донског козачког ансамбла. Као доказ смо запевали, од вотке промуклим гласовима, козачку песму. Више нас ништа нису питали.
А.Ш: - Још у Москви, као што и приличи козацима, морали смо да изаберемо командира. Донци су сматрали како то мора да буде Гена Котов, али он није био частољубив и није упињао да постане шеф.Онда је за командира изабран Виктор Заплатин из Москве. Котов је постао његов заменик, а козак Јевгениј Турћевски – начелник штаба. Али некако је испало да више слушају наређења Гене Котова. Он је умео да без вике, без претераног самопоуздања, тако каже да му се сви козаци беспоговорно покоре.
Гена није имао посебне физичке одлике.Био је средње висине, мршав.Посебно обележје Гениног карактера представља то да је био покретљив као жива. У народу за такве кажу „живац“. Несумњиво је имао ауру која привлачи људе.А био је и креативна личност: водио је дневник и желео да напише књигу о савременом козаштву.
В.К.- Аутобусима су нас одвезли у Вишеград, где смо потписали уговоре с општинама. Прилике су тамо биле врло тешке: српске енклаве смењивале су се муслиманским, као лиснати колач, све је било врло строго подељено.Главни објекат била је локална велика електрана која је снабдевала струјом не само половину Југославије него и Мађарску и друге европске земље. Срби су контролисали електрану, али су и муслимани и Хрвати хтели да је заузму. Још је тамо била бања са чувеним радонским извором где су лечени сви рањеници југословенске војске.
Требало је да се осигура безбедност локалне српске заједнице. Сами Срби нису горели од жеље да ратују: у бившој Југославији су са житељима суседног муслиманског села седели у истим школским клупама, служили у истој војсци, радили заједно. Били су пријатељи од детињства, а сада су се споречкали. Па су ето затражили заштиту од козаштва.
А.Ш. - У Скеланима се од нас одвојила група козака под командом Јуре Максајева, поставши посебна борбена јединица.Остатак групе је почео да се назива Ужичким корпусом Подринске бригаде.Тамо био много оружја: од совјетских ППШ и немачких МП-40 из Другог светског рата па све до саврмених америчких и белгијских пушака. Понудили су нам натовске униформе, врло практичне и удобне, али смо одлучили да носимо своје, козачке униформе. Узгред, Гена Котов се шепурио бекешом (старински мушки капут) оивиченом црним крзном цигајских оваца.
В.К.- Наша зона одговорности била је на босанском правцу против муслимана (звали смо их муслимима). Тамо је било муџахедина који су већ стигли да са нама ратују у Авганистану и знали руски. Понекад би упадали у наше разговоре радио-везом: „Козаче, ухватим ли те, главу ћу ти откинути“. Узвраћали смо им у истом духу, терали их у мајчину.
Није било линије фронта, није је ни могло бити на брдском пошумљеном терену. Зато су се борбена дејства сводила на испаде, упаде, заседе. Прву великуоперацију представљао је јуриш на село Твртковићи, које су муслимани заузели. Требало је да ми привучемо на себе главнину снага муслимана, а српски одред да удари отпозади.
Услед не усаглашеног деловања операција је пропала. Почели смо да напредујемо и већ заузели део села, а српски одред никако да приђе. Доспели смо под минобацачку ватру, погинули су козак Василиј Ганијевски и српски водич, а двојица рањени. Тада се, у тешким околностима,сместа испољио дар Гене Котова за командовање. Он је командовао бојем,евакуацијом погинулих и рањених. Тако је постао наш командир.
Руски добровољци крећу у акцију
А.Ш. - Гена Котов је убијен на моје очи, а то се десило када смо ишли у извиђање према сеоцету Дринска. Наш одред је ишао преко врха планине, а испод су се, упоредо са нама, кретали муслимани.У нечему смо и сами криви, пошто нисмо очекивали озбиљне сукобе и нисмо поштовали радио тишину. Муслимани су схватили да смо негде у близини и поставили нам заседу.
Водич је први приметио да нешто није у реду. Изненада је застао и викнуо: „Усташа!“искочио у страну, сакривши се иза стабла. Гена Котов, који је ишао испред,доспео је на чело одреда. И он је могао да скочи у страну, али онда би под ватру доспели козаци који су ишли иза њега. Остао је на стази. Његове последње речи биле су „Ништа нема!“.Котов је подигао пушку – и у томе га је пресекао рафал.
Од Котова до мене је било само метар и по. Видео сам како се тргао, а онда мирно легао на стазу, на леђа, подвивши ноге. Из угла уста почела је да му цури крв, и склопио је очи. Много пута сам видео смрт, и схватио да је командир убијен. После смо,скидајући га у мртвачници,видели да су му се три метка зарила у тело, а један тачно у срце.
В.К. - Ја сам ишао иза са четним митраљезом ПК, а када су почели да пуцају био сам на врху брда, док је главнина већ сишла у кланац. Сместа сам се срушио, раширио ножице митраљеза и отворио ватру, штитећи козаке. Они су се, пуцајући, посакривали иза дрвећа.
Била је то пат-позиција. Изгледа да смо налетели на извиђаче, који нису имали задатак да се уплићу у дужу борбу. С оне стране су викнули: „Одлазите или ћемо све вас поубијати!“ Наш водич је узвратио: „Козаци неће отићи док не покупе свог убијеног! Боље ви идите!“.
После тих речи пуцњава је утихнула. Муслимани су отишли, по свему судећи, не желећи да се каче са козацима. Изнели смо тело Гене Котова на врх брда са кога је наш одред силазио.
А.Ш. - Генаје погинуо у 33.години.У Волгодонску му је остала жена са троје деце. Сахрањен је на гробљу у Вишеграду са војним почастима. Шест месеци касније, његова супруга Јелена однела је његове посмртне остатке да их сахрани на гробљу у Волгодонску. Однела је и велики дрвени крст са гроба.
А Срби су на празном гробу донског козака Генадија Котова подигли споменик, на коме су написали: „Почивај у миру,донски сине“.Испало је да Котов има два гроба.
Убрзо после погибије Котова донски козаци су почелида се враћају уОтаџбину. Оставили су захвално сећање међу Србима: једна улицау Вишеграду сада носи име Козачка у част козака који су ту ратовали 1992-1993. године.
Стихови на гробу Генадија Котова су једноставни, али дирају до дна душе
Не верујте браћо смрти нема
Из душа се сплиће зора
И поново биће озарен
Непорочни сан детета...
Почивај у миру,донски сине са руског превела: Сава Росић
