С.И. Ищенко Косово горе. Записки российского офицера из американского штаба. – М.: Москва, 2011. (С.И. Ишћенко: Косово јад. Белешке руског официра из америчког штаба)
Како је готово непрестано телевизијским екранима промицала хроника о томе како у Приштини уплакане српске старице љубе прашњави оклоп наших десантних оклопних возила!
Омања књига Сергеја Ивановића Ишћенка, пуковника у пензији, посвећена је управо свакодневици руског мировног контингента на Косову, 13. батаљонске тактичке групе (13ТГ) у саставу бригаде „Исток“ КФОР-а.
Јуна 1999. године, на самом почетку мировне операције на Косову, он је међу првима упућен тамо. Како се на почетку претпостављало – само на месец дана. Али, службени пут се отегао на читавих годину дана. Аутор износи своје успомене на то раздобље.
У условима расула привреде покрајине Косово и Метохија, разуларености криминала, на врхунцу етничког сучељавања, уз неодређене и неуспостављене границе, и то још после натовских бомбардовања, наш контингент је био принуђен да решава задатке који нису својствени војсци. Ту је и обезбеђивање мирног живота становништва, безбедносна делатност, и учешће у решавању међуетничких спорова, и пратња за колоне избеглица, па чак и помоћ цивилима у покушајима да успоставе нормалан живот и какво-такво домаћинство – све то ни издалека није потпуни списак задатака које су мировњаци морали да спроводе.
За све се нашло место на страницама књиге – и за горчину због тога што је некада цватући део Србије постао суверено и независно згариште, и за простодушне војничке шале, и за цртице из живота те дивне и несрећне покрајине.
Ком се читаоцу неће стегнути срце од приче о погибији, готово наочиглед Сергеја Ишћенка, српске породице доспеле у заседу бојовника? Или од описа како су Срби, протеривани са сопствених огњишта, остављајући сву стечену имовину, ископавали из гробова остатке својих најмилијих и односили са собом, како им не би прах предака скрнавили?
Не треба заборављати – на Косову су, док је Запад затварао очи, срушене стотине цркава и споменика историје и културе, што нимало није узбудило „просвећену Европу“. Свој завичај је напустило 350.000 неалбанаца. УНМИК није узмогао да обезбеди личну и имовинску безбедност ни равноправност свих грађана, нити да контролише међународне границе с Албанијом и Македонијом.
Читаоцу ће бити јако занимљиве странице посвећене начину живота у војсци САД, што је аутор посматрао, штоно веле, изблиза – и он одаје признање и америчким генералима, и америчким водницима: ни нама не би шкодило да понешто од тога научимо. Притом он пише и о манама и слабим местима америчке војне машинерије, тако да после читања књиге постају јасни многи проблеми са којима се она суочава у Авганистану и на Блиском Истоку.
Аутор не крије иронију описујући америчке девојке-војнике које из све снаге упињу да буду већи мушкарци од својих колега јачег пола. Истовремено – с каквим искреним поштовањем пише Ишћенко о америчким војним лекарима који су понекад и под пуцњима спасавали рањене цивиле!
Сергеј Ишћенко проналази топле речи и осећања буквално за све са којима се игром случаја сретао, било да су то његови другови – руски војници и официри, или амерички војници и официри, од којих су многи отворено говорили аутору како не схватају зашто су их овамо послали. Било да су то српска деца настрадала од заосталих мина, или обични Албанци који су постали таоци високе политике.
Да, вероватно су оно главно у књизи – људи на које је аутор наилазио на опасним путевима бивше Југославије. А сретао је, игром судбине, разноразне људе. Од будућег команданта снага НАТО-а у Европи Веслија Кларка па све до сликара из руске забити који је у ратом захваћену покрајину дошао да икону коју је насликао освети у једној од последњих косовских цркава. Од добродушног заставника из украјинског мировног батаљона па све до бандита из албанске УЧК који изазивају одвратност.
Рекло би се да је током година које су протекле од увођења нашег контингента мировна мисија већ потанко проучена. И у сасвим солидним изворима можемо прочитати како је то у суштини била авантура, како су руски мировњаци на Косово готово случајно доспели. Како они ништа суштински нису променили, а после бомбардовања Југославије и потоњег свргавања Милошевића САД и Запад у целини успешно су извојевали за себе право да самостално одлучују о судбини покрајине и одређују правце развоја ситуације на Балкану. А најбољи доказ за то наводно представља коначна ликвидација Југославије као „геополитичке реалности“, прозападна влада у Београду која изручује, штоно веле, чим им звизну, Хашком трибуналу јунаке рата за целовитост земље, и независна република Косово на карти света коју је признало већ 75 држава из разних делова света.
Али нешто нам ипак не дâ да се сложимо са том на свој начин логичном сликом. И пре свега зато што је убрзани марш нашег десантног батаљона представљао јарки блесак у светлу читаве политике Русије на Балкану током 1990-их година – политике узастопног „препуштања“ позиција, геополитичких, историјских и моралних.
Можемо само да жалимо што Русији, све у свему, није пошло за руком да било шта промени ни у судбини Косова, ни у приликама на Балкану. После одласка нашег десантног батаљона и престанка учешћа руског контингента у КФОР-у мировне снаге ОУН-а су се, како су писали многи публицисти, претвориле у „пригушивач на цеви натовске аутоматске пушке“.
Ипак, Сергеј Ишћенко не оспорава целисходност ових или оних политичких одлука и не лаћа се да суди о њиховој адекватности. Он само прича о ономе чему је лично био сведок, што је сопственим очима видео – то и чини књигу посебно занимљивом.
Јер, ове поштене војничке успомене рећи ће човеку који разуме кудикамо више од опширних извештаја аналитичара и науколиких поставки политиколога.
Посрбила Сава Росић
.jpg)
