Иако су њихови застарели авиони били осликани цвећем, а смејали им се и сами Руси, нацисти су се толико плашили женске ратне флоте да су их назвали “Вештицама ноћи”.
Након што су 22. јуна 1941. снаге Трећег Рајха кренуле у освајање Русије у оквиру акције “Барбароса”, Русија је била суочена с једном од највећих опасности у историји државе. У том тренутку почела је општа регрутација, а цела економија била је подређена војној машинерији.
Видевши да на срце Русије хрли четири милиона немачких јединица, свој допринос обрани државе желеле су да дају и храбре Рускиње којих до тада у војним редовима готово уопште није било. Али, ускоро се и то променило, и то највише захваљујући Марини Расковој.
Она је, наиме, усред рата почела да прима писма Рускиња из целе земље које су биле заинтересоване за борбу у првим редовима. За многе је то тада било незамисливо јер је женама било забрањено учествовање у борбама, па су у војсци могле да имају само помоћне улоге. Марина Раскова била је навигатор.
Видевши колико су те жене биле мотивисане, Раскова је почела да лобира за њих, а у томе је била врло успешна. Рускиње је након тога било могуће регрутовати у војску, а Раскова се изборила и за оснивање јединица у којима су на свим позицијама биле искључиво жене.
У историји се Раскова данас, међутим, највише памти по оснивању три женске ваздушне флоте које ће већ за време рата ући у легенду.
Иако је оснивање наредио сам Стаљин, чињеница је да Руси нису очекивали превише од три флоте – жене су за време обуке носиле превелику опрему намењену мушкарцима, а додељени су им тада већ застарели двокрилци двоседи (Поликарпов По-2) који готово да нису имали заштиту и чији су кокпити били отворени, па би Рускиње неретко добиле озбиљне промрзлине.
Обука авијатичарки старих између 17 и 26 година почела је у градићу Енгелсу 1942. године. Већ неколико месеци касније 588. пук почео је с акцијом. С обзиром на то да су пилотирале авионима који су били врло лагани, али и спори и рањиви, женске флоте могле су да лете само ноћу. Дању би биле тек топовско месо на којем би нацисти вежбали гађање.
До краја рата све три женске флоте имале су укупно 40 тимова од по две особе, а сваки тим је током ноћи могао да изврши и по 18 бомбардовања.
С обзиром на малу носивост, у једну мисију Рускиње су могле да носе тек шест бомби. Штавише, носивост је била толики проблем да жене са собом нису могле да понесу ни падобране. То је био ризик на који су добровољно пристајале.
У сваку мисију ишла су по три авиона. И док је први одвраћао пажњу нацистичких снага, друга два угасила би моторе и тихо летела нешто мало изнад немачких војника и по њима бацала бомбе. Управо због застрашујућег звука авиона који су прелетали угашених мотора, нацисти 588. пуку доделили назив “Нацхтхеxен” или “Вештице ноћи”. Међу њима су чак кружиле гласине да Совјети опаким Рускињама дају таблете због којих ноћу виде попут мачака.
Оне су, међутим, нови надимак прихватиле и с поносом га носиле деценијама након рата. Иако су биле врло ефикасне, потцењивали су их и сами Руси којима није одговарала замисао да жене не само да могу да ратују, већ у томе могу да буду веома успешне. Оне су зато из пркоса авионе осликале цвећем и у борбу ишле с кармином на уснама.
“Вештице ноћи” до краја рата извршиле су око тридесет хиљада бомбардовања и на нацисте бациле више од 20 хиљада тона експлозива. Крај рата дочекале су 23 “вештице” које су одликоване највишим војним одличјима.
Надежда Васиљевна Попова била је једна од првих девојака које су се јавиле за обуку за пилота. Већ у првој мисији изгубила је две пријатељице, али је она успешно дочекала крај рата. Умрла је 2013. године у 91. години, а у последњем интервјуу се присетила младости:
“Понекада гледам у мрак и затворим очи. Тада опет могу да видим себе као младу девојку која лети у трошном авиончићу. Тада се запитам: ‘Нађа, како си то извела?’”.
Надежда Попова и Лариса Розанова
