Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/24.7.2015/

Исповедништво Наталије Поклонске - Државног тужиоца Крима

Државни тужилац Крима, Наталија Поклонска, прилично је усталасала руску јавност изјавом да акт цара Николаја II о одрицању од престола, датиран 2. марта 1917, није легитиман и да нема никакву правну снагу: «Документ који је у уџбеницима историје презентован као одрицање од власти нема никакво правно значење. То је копија документа потписаног оловком без поштовања свих правних и процедуралних поступака и зато тај документ не поседује никакву правну снагу»  изјавила је Поклонска.     

Ове речи изазвале су заиста праву буру. Нарочито се истакао сенатор Добрињин (претходно је позивао да се легализује геј-суживоти да се постави нека спомен-плоча Њемцову), који је изјавио да ако је Николај II био помазаник Божији, онда је могао да се одриче било како и све ће бити легитимно.     

Добрињин је са несхватљивом надменошћу препоручио Поклонској да посети Државни архив РФ где ће јој показати царски «оригинал абдикације». Одмах се види да сам сенатор, наравно, није био у том архиву, нити је видео такозвани «оригинал».     

Иначе, знао би да постоји не један «оригинал», него  два. И све је  не може бити оригиналније. Уз то, у свим мемоарима о одрицању помињу се два примерка које је, наводно, цар потписао, а постоји још и трећи «оригинал» који је неки Ломоносов штампао 1919. у Њујорку.     

На том трећем примерку потпис императора разликује се од претходна два. Ствара се утисак да је негде радила читава фабрика за израду царских абдикација.     

Све абдикације су  фалсификоване! Пре свега, фалсификован је царски потпис.     

На оба «оригинала» из Државног архива РФ потписи се са математичком прецизношћу подударају. Сем тога, иако је имао карактеристичне опште црте, реални царев потпис се од документа до документа разликовао. А без поседовања аутоматизованог потписа практично није могуће извести два пута апсолутно идентичан потез, чак ни на два документа која се потписују један за другим.     

Сем тога, потпис испод текста одрицања има карактеристичну разлику у односу на познате примерке: код слова «К» недостаје горња кукица која иде високо устрану, иначе, најкарактеристичнија графолошка црта.     

На «трећем оригиналу» поред све различитости потписа, те црте такође нема.     

Долазимо до закључка да су «потписи испод текста о одрицању» фалсификовани, да су репродуковани, али да царски потпис није сасвим успешно копиран.     

Још један очигледан фалсификат је  «потпис» министра двора грофа Фредрикса, без овере, без које се документ не може сматрати правоснажним. На свим «оригиналима» налази се апсолутно идентичан «потпис Федерикса», такође са апсолутном подударношћу.     

То је у супротности са «записима очевица»  пуковника Мордвинова: «Коначно, око један сат ноћу, те манифесте су преписали и донели од цара у купе грофу Фредериксу, а са каквим их је очајањем јадни старац дрхтавом руком веома дуго потписивао».     

Потписивао је тако дуго и тако дрхтећи да су потписи потпуно идентични! Оригинални Фредериксов потпис не одговара «овереној» абдикацији која нам је позната.     

Другим речима, одлазак Поклонске у Државни архив РФ по савету Добрињина може довести само до једног резултата: она ће морати да покрене кривични поступак по чл. 327 КЗ РФ «Фалсификовање потврде или другог званичног документа које даје права или ослобађа од обавеза».     

Сви мени познати «оригинали абдикације»  фалсификовани су.        

Наталија Поклонска на откривању споменика св. Цару Николају II, у Јалти, који је дала да се изради од њених личних средстава.     

Неподударности документарних доказа и исказа сведока, фалсификованост докумената и контрадикторности (ако не и отворена лаж) очевидаца не дозвољавају да се изведе закључак о томе шта се заправо десило са царем 12. марта 1917.: да ли је он издао акт о одрицању од престола, ако јесте, онда у чију корист и у којој форми, да ли се заиста цар одрекао у корист брата Михаила или је то била лаж узурпатора?     

Сва ова питања захтевају истински неангажовано проучавање  «од нуле». За сада имамо више фалсификата него истине и више питања него одговора.     

Узмимо прихваћену верзију онога што се десило, ону коју су скоро сто година потврђивали комунисти и «следбеници фебруарске револуције».     

У Петерсбургу је планула револуција. Император, који је фактички био блокиран у Пскову, морао је да донесе одлуку о абдикацији после притиска који су на њега извршили команданти фронтова међу којима је најенергичнији био генерал Рузки и који је фактички држао цара у заробљеништву.     

Цар се у почетку одрекао у корист наследника  свог сина Алексеја, уз намесништво брата Михаила, што је саопштио у телеграму упућеном генералу Алексејеву, начелнику штаба Врховне команде. Затим се Николај II предомислио и одрекао у корист брата Михаила, који се под притиском чланова Думе у свом манифесту одрекао од трона до сазивања уставотворне скупштине.     

Дакле, повероваћемо да је све то истина, да се цар стварно одрекао и да је одрицање учињено у Михаилову корист. Мада, лично мислим да се овде ради о директном фалсификовању завереника који су сакрили од јавности да се цар одрекао у корист сина. А сада ево и питања које је означила Поклонска.     

Пре свега у «Основним законима Руске империје» нису биле предвиђене никакве процедуре о одрицању цара од престола. Самодржавна власт у Русији била је помазање, црквено служење и Божија благодат од које се помазаник, наравно, није могао одрећи без богохуљења.     

Уз побожност Николаја II, који није случајно прослављен као мученик, не може се замислити да је он могао такво служење погазити. Цар је могао то служење да пренесе на свог наследника, сина (Николај је и раније желео да се замонаши и да помаже сину да влада  као патријарх Филарет Никитич Романов у време владавине свог сина Михаила Фјодоровича), али не да се одрекне у корист свог брата.     

Казуисти који су покушавали да објаве легитимним одрицање од престола, које у закону не постоји, користили су за то члан 37. «Основних закона»и следећу формулацију: «Према горе наведеним правилима о начину наслеђивања престола, лицу које на њега има право  се слобода да се одрекне од овог права у таквим околностима у којима не предстоје никакве тешкоће у даљем наслеђивању престола». Такво право искористио је брат Александра I и Николаја I, Константин, а то је због низа околности довело до нереда и до побуне декабриста.     

Међутим, позивање на 37. члан  очигледна је манипулација. Тај члан говори искључиво о потенцијалним наследницима престола. Онај који има право да наследи може се одрећи тог права ако се тиме не пресеца наслеђивање.     

Члан 37. се не односи на владајућег императора, чија је «Личност Монарха Императора света и неприкосновена», како и гласи члан 5. Он нема«права на престо», него остварује своје посланство које се већ догодило.     

У руској историји било је само једно «одрицање од престола»  одрицање безначајног Петра III након државног преврата Јекатерине II. Ипак, тај корак свргнутог је коштао живота, будући да су сви знали да док је он жив, он, у ствари, и остаје император.     

Убијајући Николаја II и његову породицу 17. јула 1918, бољшевици су одлично знали да убијају легитимног императора, а не измишљеног«грађанина Романова». Није било и није могло ни бити никаквог легитимног одрицања од престола императора Сверуског.     

Да је монарх одлучио да се одрекне од вршења своје царске власти, онда би он могао то да учини само у корист наследника  царевића Алексеја. Одрицање од царске власти у своје име и у име сина које се приписује Николају II  правно је апсурдно и ништавно.       

Као што је правилно нагласио истакнути правник и историчар Михаил Зизикин: «Будући да право на наслеђивање престола проистиче из закона и да је јавно право, односно, да је пре свега обавеза, онда нико, укључујући и владајућег императора, не може већ постојећа права одузети, а таква његова изражена воља правно је неважећа, према томе, одрицање цара Николаја II у име свог сина  великог кнеза царевића Алексеја ниједан правник неће признати правно важећим».     

Дакле, Николај II није се могао ни сам одрећи нити одустати од престола у име свог сина Алексеја, будући да је закон обавезивао цара да испуњава свој дуг и награђивао царевића неотуђивим правом на царску власт.     

То су и тада разумели сви правно упућени људи, а лидер кадета, Миљуков, чак је сматрао да се цар намерно «неправилно» одрекао у корист брата да би на основу нелегитимности такву одлуку касније правно поништио. Ипак, мислим да цар није душом грешио него да се никада није ни одрекао у корист Михаила и да је таква абдикација фалсификована у његово име у околностима реалног лишавања слободе.     

Михаил Александрович био је, наравно, обавезан да пошто је добио саопштење о таквом «одрицању», поштује закон и да одустане од престола, али не у корист уставотворне скупштине, као што је учинио, већ само да призна немогућим прихватање власти поред цара и наследника и да понуђену власт врати цару.     

Уместо тога, Михаило је потписао апсурдно одустајање од власти коју је био спреман да прими тек после одлуке уставотворне скупштине. Тај манифест је и убио монархију у Русији.     

Заправо, због тог манифеста завереници су и покушавали да предају Михаилу макар и привид власти, иако Михаилово одустајање није могло имати никакав други смисао сем враћања царске власти Николају и Алексеју.     

Чак и Михаилов манифест, који је предао уставотворној скупштини одлуку о државном уређењу Русије није давао никаква права Привременој влади да Русију прогласи републиком, као што је то учинио Керенски 1. септембра 1917.     

Одговарајуће измене државног уређења Русије биле су чиста узурпација (Керенски се понео према царској породици као злочинац, а његова одговорност за убиство цара готово је иста као и бољшевика).     

Дакле, одрицање Николаја II у своје име и у име сина у корист барата Михаила Александровича јесте чињеница која није документовано доказана и која се углавном доказује на основу фалсификованих извора.     

Сем тога, чак и да се такво одрицање десило  било би правно ништавно јер цар није имао право да се одриче, није имао права да се одриче у име сина, Михаило није имао права ни да прихвати власт, ни да се од ње одрекне у корист уставотворне скупштине, Привремена влада није имала права да проглашава Руску империју «републиком».     

Читава период између марта и октобра 1917. представља ланац насилних узурпација које немају ни трага легитимности. Те узурпације настављене су новим: револуцијом у октобру 1917., рушењем СССР-а у децембру 1991. и Јељциновим превратом 1993.     

Према томе, сада се државност РФ заснива на четири државна преврата, искрено речено, не на добром темељу. Ако се већ као такви анализирају, онда је најважнија ревизија првог, најкатастрофалнијег од свих преврата  нелегитимног уништења руске монархије и Руске империје, на који је и указала Наталија Поклонска испољавајући импресивну грађанску храброст.     

Шта би у вези с тим могли да урадимо? Пре свега, да не признамо ликвидацију Руске империје као бивше и да управо ту чињеницу ставимо у основу савремене руске државности. Уместо да будемо «остатак РСФСР-а која је остатак бившег СССР-а, а који је остатак бивше Руске републике, некадашњег остатка Руске империје», ми можемо једноставно да будемо наставак Руске империје. Не знам како ви, али ја бих више волео да будем грађанин управо Руске империје.     

Такво самоопредељење уопште нас не приморава да устоличимо монарха, првог младог који се нађе или старину. Сем тога, лица која данас гласније од других претендују на императорско наслеђе имају крајње сумњиву легитимност са становишта «Основних закона» Руске империје, а њихове претензије су последица узурпације у емиграцији. Питање о личности монарха треба озбиљно решавати, не журећи, и не данас. Заправо, ми треба да изаберемо и васпитамо достојног.     

А државно уређење Руске империје можемо да обновимо већ сада. Управо тако су и поступиле после раздора и грађанских ратова Шпанија 1946. и Мађарска 1919. Шпански наследник Хуан Карлос проглашен је за монарха тек 1969, а 1975., после смрти генерала Франка, постао је актуелни монарх. Мађарска није успела да обнови реалну монархију и налази се под контролом регента.     

Руска империја могла би да се сматра монархијом којом управља регент, а који би могао да се бира исто као сада председник, на одређено време или, пак, доживотно (наравно, прва варијанта је прихватљивија због тога да регент не би заборавио да он, ипак, није монарх).     

У Русији би могле да функционишу симболика и институције империје. Са територијама империје које су се-де-факто одвојиле могли би да се воде преговори о признавању њиховог одвајања не од СССР-а, него управо од Руске империје уз поштовање низа услова. Не би било и не би могло ни да буде никаквих дискусија о припадању Тавричке губерније, пошто би тако Украјина требало нама да доказује своју легитимност.     

При том не треба да буде никаквих неспоразума о стеченом наслеђу СССР-а после Другог светског рата, будући да се СССР не сматра као «бивша»држава, већ као држава која је привремено функционисала уместо Руске империје на њеној територији.     

Тековине које је та држава стекла и права која је добила ничим се не разликују од оних које би добила и Руска империја у сличној ситуацији  као учесник победе у борби против Немачке и Јапана и као суоснивач ОУН-а.     

Задатак Русије није у «декомунизацији», него у својој историјској нормализацији, у лечењу оних болести које је државни преврат у фебруару марту 1917. унео у наш државни организам.     

Радује сазнање да се у Русији нашао храбар и принципијелан јавни тужилац способан да нас на то подсети.     

Превела: Ксенија Трајковић