Драги мој капетане!
Кад је било стани-пани, када су се све але и вране овога света окомиле на Србе – саме, без игде икога „да пожали ка да би помога“ – могао си наћи стотину изговора, био си тамо далеко докле не допире пиштање нејачи ни кукњава жена... Ипак си оставио јахту и остала животна задовољства, не мислећи да ли ћеш убудуће искијати тај порив „грлом у јагоде“, и прискочио у помоћ мушкима који бране кућни праг а невешти су! Многи очеви су, захваљујући твојој обуци, на радост своје деце претекли. А како изгледа живот без оца – Ти најбоље знаш! Ниси заборављао ни инвалиде ни борачку децу, премда си уместо тога могао себи нешто да приуштиш – па и да плаћаш адвокате у својој суданији са потомцима исељеника (а зна се кога су тамо слали и како су се такви обрачунали са староседеоцима Аустралије)...
Шта све о теби нису писали – што смишљено, што из незнања. Најзад, нико није без греха, најважније је шта претегне кад се сведу рачуни. Последњих година добио си непобитну потврду своје исправности – они подмукли непогрешиво препознају ко није „њихов“ и прогањају га с истрајношћу достојном боље примене. У ова зла времена која живимо сваки наш сужањ у њиховим тамницама већ као да је добио Споменицу.
„Свака сила за времена, само Божја за сва времена“. Ево издржасмо, претрајасмо, нисмо више сами, већ чујемо упозоравајуће брундање Меде са истока – попут цвркута птица у праскозорје... Неће ова неправда још дуго. Ниси једини Србин коме се на правди Бога упињу да суде. Зар не знају, јадни, да којом мером мере – том ће се и њима мерити?
Опрости нам – овако немоћним и неуким да се носимо с онолико надмоћнијима у овом свеобухватном „хибридном“ рату, са свих страна засипани лажима, исцрпљивани мучном борбом за опстанак – што Ти нисмо више помогли... Знај да ниси сам! Уз тебе је она већина чији нêми вапај си хиљадама километара удаљен чуо и одазвао се! Проћи ће ова сладострасна халабука глупо острашћених, проћи ће сва иживљавања која си претрпео или Ти их тек смишљају, доћи ће Слобода и отвориће се тамничка врата! Потрудићемо се да Те достојно дочекамо!
Твој саборац из тешких и славних дана витешке борбе мучки нападнутог и облаганог српског народа, руски добровољац са источнобосанског ратишта Игор Ивановић Стрелков (Гиркин), у својој песми каже:
Ма каква коб те срела –
Срећна или зла,
Запамти: меру твојих дела
Једино Бог зна!
Сава Росић
