„Све се сада види у другачијем светлу, пуни новим смислом. И када данас видим уметнике и академике огорчене, увређене на земљу и народ, као да им је нешто закинуто, запањен сам – да ли они уопште живе? Или само израчунавају губитке? И чини ми се да ти људи, окусивши западни однос премa свету, нису успели да с тим изађу па крај, нису га „пробавили“ већ се разболели. Желео бих да им помогнем.“ („Манипулација свешћу“ – Проф. др Сергеј Кара-Мурза)
БИЉАНА ДИКОВИЋ: На сајту српска.ру, са којим сарађујете, уредница сте одељка „српски“. Ту пише и Ваша кратка биографија: „Рођена 1951. године у Београду. Пензионерка. На Московском државном универзитету „М.В. Ломоносов“ дипломирала с одличним успехом 1976. године. Превела књиге В.Н. Трубина, А.А. Зиновјева, А.Н. Толстоја, А.Г. Дугина, С.Г. Кара-Мурзе, Г.Г. Дљасина, Ј.Н. Вознесенске, Марије Семјонове. Сем тога, објављивани преводи А.И. Солжењицина, цара Ивана Грозног, руских народних бајки и поезије Пушкина, Блока, Мајаковског, Чуковског, Маршака. Дугогодишњи члан Удружења научних и стручних преводилаца Србије“. Да ли има нешто што бисте додали?
САВА РОСИЋ: У Русији су објављене књиге са мојим преводима транскрипата хашке суданије (уводни део одбране Слободана Милошевића, сведочења академикâ Косте Михајловића и Михајла Марковића, и завршна реч Војислава Шешеља). Било ми је јако тешко, пошто нема доброг правног речника, а и теже је преводити на страни језик. Међутим, стално сам мислила на наше јунаке препуштене на милост и немилост агресорима, којима макар на тај начин могу да се одужим за то што су нас бранили и одбранили. Нажалост, прилике су такве да једино Руси могу да им помогну. Потрудила сам се да на врхунском светском универзитету као Српкиња напишем достојан дипломски рад. Пошло ми је за руком да Русима (који свог омиљеног песника до танчина познају) обратим пажњу на још једну ситницу о великом Александру Пушкину. Прерађено поглавље из мог дипломског рада може се наћи на интернету под насловом „Бјелкин, Грињов, Вижигин“.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Сарадња са сајтом Српска.Ру, који води Александар Кравченко, родољуб који је из Казахстана дошао да брани Србе у рату, донела је и плодове, односно признање које сте добили као преводилац?
САВА РОСИЋ:Награђена сам Граматом Бојног удружења „Стег“ при Међународном фонду словенске писмености и културе из Русије за активан развој војно-родољубивог васпитања у Србији и допринос развоју руско-српског пријатељства. Грамату ми је донео Александар Кравченко, постројио све укућане и свечано ми уручио. Нисам то очекивала – за тај сајт преводим из захвалности руским добровољцима што су се, можда и не знајући готово ништа о нама, одазвали зову срца и прискочили нам у помоћ, ојађени због изостанка помоћи своје државе (додуше, тада то још није била руска држава).
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Ваш син Петар је историчар, завршио је Московски државни универзитет „М.В. Ломоносов“. Да ли Вам он помаже око превода?
САВА РОСИЋ:Мог сина од малих ногу занима само историја. Одрастао је водећи битке на столу пластичним војницима и читајући нимало дечје књиге – рецимо, неколико пута је прочитао „Моје животно дело“ маршала Александра Васиљевског. Једном приликом сам завирила у њу да видим шта он то тако помно „бистри“. Прочитала сам нешто попут: „други вод треће чете освојио је коту 308“ и дигла руке од даљег читања. Пола године потанко је изучавао књигу „Бородинска битка“ коју сам за њега теглила из Русије (тешка је неколико килограма). Срећна је околност што се тако рано определио и истрајно ишао ка одбраном циљу. Сада ради у Архиву Србије. Пошто нисам служила војску, кад год нешто из војне области преводим, он ми прискаче у помоћ. Такође чита и књиге које преведем и често ми да користан савет или исправи словну грешку. Посебно бих истакла да је превео на руски књигу одговора сада већ покојних генерала Душана Вилића и Бошка Тодоровића (у име наше војске) на хашку оптужницу „За шта су оптужени“ – боље је то учинио него што бих ја могла; на крају сам једино мало „углачала“ превод. Повремено нешто напише за сајт Сеница.Ру (сајт за Русе о Србији и земљама бивше Југославије), а слатко сам се смејала читајући његов превод Водича за преживљавање геј-параде у 7 лекција Игора Маринковића – ни уз најбољу вољу ја тако не бих могла (треба знати омладински жаргон).
БИЉАНА ДИКОВИЋ: На чему Ви тренутно радите?
САВА РОСИЋ: Преводим врло обимну књигу Андреја Тјуњајева „Руски Китај: извоз цивилизације (мултидисциплинарна истраживања)“, коју ће издавач „Мирослав“ објавити пре наредног лета. У њој се, између осталог и на основу резултата ДНК-генеалогије, разматра неких 20.000 година светске историје. То је мој допринос раскринкавању кривотворене историје Словена, уз већ објављен превод књиге Анатолија Кљосова „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“, која представља глогов колац за историјске шарене лаже тзв. бечко-берлинске школе, како је зове наш историчар Радован Дамјановић у свом „Српско-српском речнику“ (ту изванредну књигу одавно сам превела на руски, само нема ко да је изда). Иначе, издавач „Мирослав“ намерава да објави сабрана дела и Анатолија Кљосова и Андреја Тјуњајева, који су били септембра 2012. у Београду на међународној конференцији „На изворишту културе и науке“, а могао би се читав кримић написати о довијању званичника за прећуткивање њеног одржавања…
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Да не пропустим да поменем да сте за све књиге које сте до сада превели утрошили значајно и данас тако драгоцено време, које заиста није мало с обзиром на обим вашег преводилачког рада. Који су то Ваши „виши циљеви“ према којима мерите коју књигу и зашто преводите? САВА РОСИЋ: Сви ми живимо поклоњене животе, одужујући дуг прецима који су се тешком муком и великом пожртвованошћу изборили за то да се родимо у својој земљи. Због тога се и ја трудим да у ова тешка времена будем на ползу народу свом. Све књиге које сам досад превела – сама сам одабрала, сматрајући да су нам потребне, било да нам објасне савремена збивања, било да нам пруже тренутке уживања у лепој књижевности. И радује ме свака књига коју поклоним или продам – пошто ће се још неко напајати са извора који је мени толико дао. БИЉАНА ДИКОВИЋ: Према свему што сте до сада урадили можемо рећи да гајите велику љубав према Русији и руској књижевности, шта је то што Вас води да ту љубав пренесете на друге који ће у будућем времену читати књиге које сте посрбили? САВА РОСИЋ: Ми живимо у тешка и каткад застрашујућа времена, над нама се „ин виво“ спроводи оглед утеривања у бенсединско таворење и тихо гашење. Сваки човек има слободан избор: или да дозволи да га, немоћног и препуштеног, сломе, или да буде „антипротиван“. У тој великој борби ја не умем другачије да учествујем, осим превођењем (и објављивањем, кад већ оне који се тиме баве то не занима). Мени су Руси пружили врхунско образовање, моје је било само да „загрејем столицу“ и то искористим. Руски писци су ми објаснили шта се то у свету одиграва, и пожелела сам да тиме „наоружам“ наше умне главе (које можда не знају руски), како би „поткованије“ смишљале начин „чупања“ свих нас из глиба. Руски писци су ми подарили и многе тренутке уживања у лепим причама и романима. Зашто све то не бих приуштила и другима, поготову што нам са свих страна намећу свакојако смеће?
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Преко књига које су нам доступне захваљујући Вама, можемо читати ту необично лепу руску духовност коју сте сабрали у поукама и духовним истинама…
САВА РОСИЋ: Бивала сам по разним земљама, од Енглеске до Кине, али у Русији се нисам осећала као у иностранству. Добро де, у сваком житу има кукоља, али има га и код нас… Ево примера: московски таксиста представља најизразитији пример бездушности и саможивости, а ја сам доживела да ми московски таксиста каже да ће ме бесплатно возити, пошто му је жао нас и онога кроз шта пролазимо! Наравно да му то нисам дозволила, али сам му се од срца захвалила. Дуго би трајало да износим сва своја сазнања о томе како обични Руси блиско примају све наше патње… „Има нека чудна веза“…
Мој ментор, доцент Московског државног универзитета Владимир Николајевић Турбин, изрекао је дубоку мисао, пошто сам му крај Јакшића куле на Калемегдану укратко испричала о историји Београда (својевремено сам била и туристички водич, тако да имам потребна сазнања): „Вама, Србима, свака част! На оваквом месту – судара са католичанством и исламом – одржати православље! Лако је било нама, Русима, тамо у далеким шумама“… И док смо ми вековима опстајали као предстража велике Евроазије (како вели геополитичар Александар Дугин), Руси су стварали узвишену словенску цивилизацију, чији плодови нам несебично стоје на располагању. Ваљда је природно да код нас буде најчитаније оно што нам је тако блиско, а истовремено нас и духовно уздиже.
Мене западна цивилизација више не занима, пошто сам на сопственој кожи искусила њено врхунско достигнуће – „хуманитарно бомбардовање“ (на сву срећу, заобишло ме је још једно „достигнуће“ – трговина људским органима). На једвите јаде једном давно прочитавши неку књигу Чарлса Буковског, са тиме сам занавек завршила. „Немам више времена“, штоно рече Десанка Максимовић, тако да пазим на шта ћу га утрошити, а и другима исто препоручујем.
БИЉАНА ДИКОВИЋ:Овде никако не смемо прескочити сазнање да сте велики родољуб, па у том правцу да чујемо Ваше мишљење о вери и духовном здрављу, „невладиним организацијама“, ЕУропљанима и Русима данас, азилантима, политичким манипулацијама у смислу наметања „промене свести србског народа“, сви су изгледи да Вођа жели, као Краљ Иби – „да мења народ… узме неки други“…
САВА РОСИЋ: Па ваљда је природно стање сваког човека да буде родољуб. Не бих сада о онима који се тога гнушају – само ћу рећи да ми их је искрено жао. Једна руска пословица гласи: „Ко је рођен да пузи не може да лети“. Много сам читала о историји српског народа, и трудим се да је будем достојна. Нисам мазохиста и никада се нећу клањати онима који су нас газили, сатирали, ниподаштавали и пљували. Не смем то ни због себе, ни због онолике наше настрадале сабраће.
А све што сте навели – последица је западњачког дивљања, што би народ рекао: „нашли па зашли“. Када будемо имали државу – свега тога више неће бити. Морам да испричам стари совјетски виц: – Која је најнезависнија држава на свету? – Монголија. – Како то Монголија?! – Па од ње апсолутно ништа не зависи. А сада смо и ми „најнезависнија држава на свету“, пошто о нама одлучују негде далеко, а шта треба да чинимо обзнањују нам којекакви комесари, амбасадори и „невладине“ организације. Смешан је тај назив „невладине“ за организације које су годинама биле на „јаслама“ страних влада, а сада су на нашем буџету… Ипак, ми нисмо устукнули од разгоропађене звери на врхунцу моћи, пред којом су сви шенили. Премда смо скупо платили, опстали смо и показали другим слободољубивим народима да се то може. А најважније је што смо им својом жртвом купили време да се припреме за одсудни бој. Премда, како ствари стоје, Запад се убрзано круни и урушава, тако да можда читава ствар прође и без тога…
Све страхоте које доживљавамо лакше подносим од тренутка када сам схватила да више нисмо сами (прво августа 2008. а нарочито од прошлог пролећа). Ово су суманути, очајнички грчеви оних који већ почињу да увиђају како оно њихово незадрживо пролази. Коло среће се окреће, и осећам надолазак стамене и сталожене моћи, коју никакво бацање прашине у очи ни лукави маневри зарад скретања пажње неће одвратити са промишљеног пута. Трудим се да ме не увуку у смишљене трзавице, натезања и надгорњавања, што само троши живце и време које се може много корисније провести. Уместо тога, уживам у емисијама на руској телевизији, и сладим се успаниченим повицима западних бораца (и боркиња!) који сада вриште против свега онога за шта су се још колико јуче залагали – сада би да затварају границе, укидају руски канал „Раша тудеј“, а канда им је и „мултикултуралност“ пресела… А Руси се шале како би Европљанима било најбоље да откупе носаче хеликоптера „Мистрал“, које Француска због санкција не сме да испоручи Русији, укрцају на њих избеглице и пошаљу их преко океана ономе ко је читав џумбус и изазвао… И постављају питање ко то редовно прима нафту из извора које је освојила „исламска држава“ и уредно плаћа…
Што се пак „азиланата“ тиче, јасно је да су код нас могли да доспеју једино преко територије ЕУ, тако да их лепо треба њима испоручити. А кад већ разрезују „квоте“ за њихов пријем, нека успоставе праведан однос: колико је ко бомбардовао њихове земље (а неки и даље бомбардују!), нека их сада сразмерно томе и прима. А ови „великодушни“ из Србије који се неовлашћено у наше име нуде, дужни су да претходно трајно збрину и последњег нашег „интерно расељеног“ несрећника, као и да обезбеде посао и последњој жртви бескрајних „реформи“ по западном диктату. У међувремену, кад су већ вољни, нека им препусте сопствене виле и станове. Саосећам са „азилантима“, али највише са сопственим народом.
БИЉАНА ДИКОВИЋ:Шта је то веома важно што никако не смемо пропустити да урадимо и одбранимо се од нове политичке, економске, културне, језичке и друге најезде свакаквих површних и такозваних „стандарда Запада“ које нам преко власти у Србији (које је тај исти Запад одабрао и устоличио) свакодневно намеће? Какви су изгледи људи у целом свету да се данас супротставе тој поробљивачкој и неоимперијалној техници владања људима, народима, па и целим државама, о којој на крају говори и професор др Сергеј Кара-Мурза, осим тога да не гледају наметнути тв-програм „промене свести“?
САВА РОСИЋ: Све ово већ довољно дуго траје, тако да је свако ко се иоле потрудио већ могао да увиди колико заправо вреде све „шарене лаже“ којима нас истрајно кљукају. Свим ЕУропским ентузијастама најтоплије препоручујем да се више не муче са нама „недоказанима и заосталима“ него да се преселе на Косово и Метохију, где већ толико година ЕУ „жари и пали“, па нека тамо већ данас сами уживају у ономе у шта све нас годинама утерују… Нама је најбоље да се држимо онога чега и наши свети преци, а све скраме лажи и обмана већ се и саме љуште и отпадају. Џаба су кречили! Нису нам потребни „савети“ оних који нам доказано не желе добро.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Да ли ће нас се преци стидети, хоће ли потомци имати чиме да се поносе?
САВА РОСИЋ: Ја се већ одавно спремам за тај свечани тренутак полагања рачуна својим прецима… У целини гледано, уверена сам и осећам да нас се не стиде. На крају крајева, свако може да се присети оног неописивог стања, светлог и узвишеног, у коме смо током бомбардовања пребивали, па ће схватити колико је ту било удружених православних молитава – не само наших савременика…
Поучан је документарни филм „Воз“ снимљен у ноћи уочи рата 1999. године. Пронађите га на интернету и погледајте наше браниоце који знају где иду, знају да помоћи ниоткуда неће бити – а иду. Могу привремени подстанари у рањеној згради Генералштаба још неко време да нам бахато смањују и онеспособљавају Војску, али ничија није горела до зоре. Послушајте мајчине речи: „Само слушај сине, и буди нам добар, срце мајкино!“ Сумњам да су „бомбардерске“ мајке у стању да сроче нешто слично.
Једна моја познаница Рускиња била је у прилици да разговара са добровољцима из 1999. године. Заувек јој се урезао зачуђен одговор једног од тих јунака: „Како то – ко ме је звао?! Србија ме је позвала!“ А и ја сам добро запамтила одговор нашег јунака генерала Владимира Лазаревића, кога смо на нашу срамоту такође препустили хашком минотауру, на питање новинара како су 1999. издржали на КиМ: „Зар мислите да бисмо издржали да нисмо имали помоћ одозго?“ И поред свих наших мана, лутања и несналажења, у историји остаје записано да смо својим отпором сили и неправди на крају 20. века променили ток историје. Мало ли је?
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Србско најболније питање је Косово и Метохија… Насилно постављене безумне физичке еу-границе у Србији, сламање ногу србству и затирање по поглављима, по програму и плану ЕУ придруживања, а НАТО злочинцима војне власти Србије приступише у србско име – џелату у службу!
САВА РОСИЋ:Гнушам се „експерата опште праксе“ који се трпају где треба и не треба како би нас поучавали, без обзира на тему. Имамо ми добрих политиколога и геополитичара, и они су већ рекли све што треба да се каже. Додуше, њих нема на „јавном сервису“ и осталим „националним фреквенцијама“ где су вести већином преведене с енглеског, или нам „соле памет“ разноразни „експерти за западни Балкан“, али – ко тражи, наћи ће. У овом интервјуу сам покушала да кроз причу о себи (не зато што сам ја толико важна него зато што само о себи могу веродостојно да сведочим) покажем како свако од нас ипак може да се обавести о збивањима и дâ сопствени допринос борби нашег народа за опстанак, у чему ће неизоставно стећи вишњу подршку. Ја у свом путу кроз живот нисам користила никакве „пречице“ а задовољна сам постигнутим, нисам натпросечно паметна а увидела сам шта се заправо збива, што значи да је то, без обзира на отежавајуће околности, непобитно могуће.
Већ смо се сити нагледали свакојаких игроказа спретних луткара, а ко се потрудио да се разабере – извукао је поуку. А сада се, у завршници, пауци гризу у тегли, неумољиво тонући у сметлиште историје, док се на Истоку сунце поново рађа. Уживајмо у призору! И спремајмо се за право суђење светском злу пред правим међународним судом, а нашим грамзивим помагачима страних поробљивача пред нашим ослобођеним судовима.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Како после свега остати човек, онај ко мисли својом главом, а тиме сачувати своју унутрашњу лепоту и духовну вредност?
САВА РОСИЋ:Господ нам је свима дао слободу да бирамо – добро или зло. Народна мудрост језгровито вели „немој – па се не бој“! Са свих страна нас запљускују лажним „вредностима“, „добронамерно“ нас поучавају, али исправне смернице одавно су познате – наше је само да их се неодступно држимо. Нипошто не смемо подлегати заводљивом „зову сирена“. Најзад, сваки телевизор има два најважнија дугмета: за бирање програма и искључивање. Не пуштајмо свакојаке гадости у своју свест – као што се и сваки домаћин труди да чупа коров на свом имању и чува чисту воду у свом бунару.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Живели сте у Русији, сада сте у Србији, а да нисте – где бисте најрадије били, и да се не бавите превођењем шта бисте најрадије радили?
САВА РОСИЋ:Нико се није случајно родио ту где се родио. Отац наш небески тако нас је распоредио, а на нама је да се потрудимо и будемо корисни тамо где нас је поставио. Дивим се свом напаћеном народу, не бих га мењала за сва блага овог света, и чиним колико могу за наш заједнички бољитак. Да нисам (случајно?) постала преводилац, чинила бих исто то – на неком другом пољу.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Увек звучите као „непоправљиви оптимиста“, да ли се због тога може рећи и да сте срећни? САВА РОСИЋ: Пресрећна сам и презадовољна! Сви знамо у каквом окружењу и по каквим правилима живимо, а ја сам, као прво, студирала у другој земљи, а потом читав радни век провела као инокореспондент, што је прилично далеко од књижевних кругова и издаваштва. Пред крај свог радног века, под санкцијама и бомбама, у спољнотрговинској фирми где су сви онако беспослени убијали досаду како знају и умеју, почела сам да преводим књиге које су лично мени биле важне. Додуше, потом се испоставило да ме сви којима сам их нудила за објављивање некако зачуђено и незаинтересовано посматрају, после чега сам се осећала покисло и зарицала да никад више кроз то не прођем. Али ипак сам пронашла људе који су ми помогли да те књиге угледају светло дана. Већ 11 година сам у старосној пензији, а у витрини где чувам своје објављене преводе већ је нагурано двадесетак књига и поприлично часописа. О преводима на интернету да и не говорим.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Шта мислите о СРБском ФБРепортеру и какву поруку имате за читаоце?
САВА РОСИЋ:Ваш сајт случајно сам открила у „светској паучини“ и редовно га посећујем. Постала сам „размажена“ и помно бирам шта ћу да читам. Нећу да замарам „целину мозга“ (сећате се Радована Трећег?) свакојаким сплачинама које вређају интелигенцију. Порука за читаоце: још откако је човек изумео ватру, сваки изум био је добар слуга а лош господар. То се поготово односи на телевизију и интернет. Ваљда је већ одавно свима требало да постане јасно какве намере садашњи (привремени) луткари имају на уму, као и то да им њихов зли наум зарибава. А преостало време до Ослобођења боље је искористити за нешто паметно. За разлику од вештачки склепаних „народа“, који умеју само да патолошки мрзе сопствене корене, свако од нас и сам може да схвати чиме може бити на ползу роду свом. Довољно је већ и то ако носимо лупу у продавницу да случајно не купимо нешто увозно (могла бих дуго да распредам о начинима мимикрије), кад већ никако другачије не можемо да подржимо домаћу производњу.
Такође, откад не читам латиницу и трудим се да чистим туђице из свог језика, све боље се осећам, што и другима препоручујем. Најважнији је ведар дух: чаша је увек полупуна, никако полупразна! Чувајмо ону искру божанског коју свако од нас у себи носи и не дозволимо њено прљање ни гашење.
БИЉАНА ДИКОВИЋ: Преводилац сте више књига до сада, набројте их, за оне који ће тек читати укратко да прођемо кроз кратак садржај сваке од њих, да се представите читаоцима СРБског ФБРепортера – све што сте до сада превели и како заинтересовани књиге могу да набаве…
САВА РОСИЋ:Почећу од лепе књижевности.
Споменик Владимира Турбина (Нолит, Београд, 2001) (Роман мог ментора, чији превод ми је пре смрти завештао, уверен да ће га Срби објавити пре Руса, што се и десило. Можете мислити како изгледа роман у коме је професор руске књижевности „прошетао“ кроз два века руске историје и књижевности)
Бајке о речним вилама и сврачје бајке Алексеја Николајевича Толстоја (Бонарт, Нова Пазова, 2003) (кратке шаљиве приче написане пре „Хода по мукама“, „Петра Првог“ и „Хиперболоида инжењера Гарина“)
Вукодав (препеви песама и преглед сестриног превода) Марије Семјонове (књиге 1, 2 и 3) (Лагуна, Београд, 2004, 2006, 2007) (роман епске фантастике, за чији превод смо сестра Ружица и ја добиле награду Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда. Они који воле поезију могу на сајту Српска.Ру пронаћи десетак препева под насловом: Стихови из „Вукодава“ Марије Семјонове)
Валкира (Онај кога увек чекам) Марије Семјонове (Двери српске и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009) (историјски роман о томе како су се девојци из једног северног словенског племена оствариле две највеће жеље: да постане ратница и да сретне свог човека)
Мач мртвих Марије Семјонове и Андреја Константинова (Мирослав и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2013) (историјски роман о политичким размирицама у доба Рјурика. Како бих достојно превела историјске романе Марије Семјонове, морала сам да прочитам око 18.000 страна Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, колико је досад објављено, и још око 3.000 страна Речника српскохрватскога књижевног језика Матице српске)
Касандрин пут или Пустоловине с макаронама Јулије Вознесенске (Двери српске и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009; ново издање: Катена мунди и Преводилачка радионица Росић, Београд 2015)
Ланселотово ходочашће Јулије Вознесенске (Катена мунди и Преводилачка радионица Росић, Београд 2015) (два дела романа православне епске фантастике. Ево неких мишљења која сам пронашла на интернету: „Предлажем свима да прочитају роман … Јулије Вознесенске, која је бриљантно и готово пророчки описала будућност човечанства“; „Ту је написано шта ће бити са нама ако се ускоро не пробудимо“; „Ту књигу треба сврстати у школску лектиру широм православног света! Фантастична је!“)
Моје посмртне пустоловине Јулије Вознесенске (Мирослав и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2013) (поучна приповест, сабрана зрнца духовног искуства многих људи, сликовито описује шта су то митарства душе, шта нас чека после смрти, каква искушења нас вребају)
Ове књиге су ми помогле да прозрем намерно замагљену суштину збивања у ова тешка времена:
Слом руског комунизма Александра Зиновјева (БИГЗ, Београд, 2003) (философ и социолог објашњава не само како је слом изведен него и шта после тога по замислима самозваних господара света треба да уследи)
Основи геополитике Александра Дугина (Екопрес, Зрењанин, 2004) Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века) Александра Дугина (Преводилачка радионица Росић и Никола Пашић, Београд, 2009)
Четврта политичка теорија Александра Дугина (Мир Pubriselblishing, Београд, 2013) (Прву Дугинову књигу, уџбеник геополитике, преводила сам под бомбама, а потом годинама нудила (бесплатно!) издавачима који нити су чули за Дугина нити за геополитику… На сву срећу, више није тако)
Манипулација свешћу Сергеја Кара-Мурзе (Преводилачка радионица Росић и Никола Пашић, књиге 1 и 2, Београд, 2008); (Весна инфо д.о.о. и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2011) (Сличан „ход по мукама“ прошла сам и са овом изузетно важном књигом, а захваљујући покојној Љиљани Танић из сада већ угашене књижаре „Никола Пашић“, за чији опстанак се годинама борила, усудила сам се да упловим у издавачке воде, како би најзад угледала светло дана… Радује ме што ни овај велики ум више није непознаница за Србе)
Демонтажа народа Сергеја Кара-Мурзе (Информатика а.д. и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2015) (Озбиљна књига која даље раскринкава „фризирање“ не само појединачних умова него и читавих народа, не остављајући „камен на камену“ од подлих западних смицалица за подјармљивање човечанства)
Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију Анатолија Кљосова (Мирослав, Београд, 2013) (Пре више година замолили су ме да посрбим фотокопиран чланак „Откуд су се појавили Словени и ‘Индоевропљани’? Одговор даје ДНК-генеалогија“ мени непознатог Анатолија Кљосова. Помислила сам да ће занимати историчара Радована Дамјановића и послала му. Он га је, исправно проценивши његову важност, ставио на свој сајт, одакле се раширио по интернету. Ова књига ставља тачку на измишљено „досељавање Словена на Балкан“)
Азбука Хермеса Трисмегистоса или Молекуларни тајнопис мишљења Генадија Дљасина (Zepter Book World, Београд, 2007) (хемичар показује да редослед слова у азбуци одговара нашем генетском коду. У међувремену је написао књигу „Метахемија“. Иначе, биће поново у Београду 17-18. октобра ради учешћа на 5. Интернационалној конференцији о фундаменталним и примењеним аспектима говора и језика „Говор и језик 2015“)
Следеће књиге могу да се наруче код мог сина Петра Росића (064/92-58-932, rosicci@mts.rs): „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе (књиге 1 и 2 по 600 динара; обе 1.200 динара); „Демонтажа народа“ Сергеја Кара-Мурзе (1.500 динара); „Мач мртвих“ Марије Семјонове и Андреја Константинова (700 динара); „Моје посмртне пустоловине“ Јулије Вознесенске (500 динара); „Касандрин пут“ и „Ланселотово ходочашће“ Јулије Вознесенске (по 850 динара; обе 1.600 динара)
