Ових дана у Београду је изашао из штампе наставак романа Јулије Вознесенске „Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ – „Ланселотово ходочашће“ на српском језику у преводу Саве Росић. Истовремено је поново издат и „Касандрин пут“. „Касандра“ се први пут на српском појавила пре више од пет година, читав тираж је успешно распродат и, наравно, није био довољан, премда је Србија малена земља.
„Ланселотово ходочашће“ је већ трећи роман Јулије Вознесенске који је Сава Росић превела на српски језик. Први је био „Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ (2009), затим су на ред дошле „Моје посмртне пустоловине“ (2012). Међутим, однос према Ланселоту ипак је унеколико особен. И не само зато што представља за српског читаоца дугоочекивани наставак „Касандре“, антиутопије која са сваком годином све више и више подсећа на нашу свакодневну стварност. Ту су и виртуелни светови, и манипулација свешћу уз њихову помоћ, и свакојаке „европске вредности“ у виду содомије и толерантности према сасвим вапијућим стварима, и најзад, нарастајућа светска превласт отворено антихришћанских снага. Узгред, те изразите црте антиутопије изврсно је приказао уметник Светозар Пандуровић чије слике су на корицама обеју књига. „Касандрин пут“ је представио као обезличену текућу траку на којој раде клонови. (Управо из таквог света се, како се сећамо, главна јунакиња ишчупала ка Православљу). А представа које се уметник досетио током рада на корицама „Ланселота“ још је дубља, заједљивија и конкретнија: Вавилонску кулу у средишту крунише зграда седишта Европске уније у Бриселу.
Међутим, у „Ланселотовом ходочашћу“ садржана је и појединост која га чини посебно „топлим“ и драгим житељима Балкана: међу ликовима романа је и Србин. Прошле јесени, одговарајући на питања престижног београдског часописа „Геополитика“, Јулија Вознесенска је изјавила да је из неколико разлога истовремено увела тог јунака у приповедање. Као прво, наравно, то је историјска чињеница блиског пријатељства међу братским народима, руским и српским. Као друго – општа мржња безбожног света коју изазивају и Руси и Срби. И као треће – веродостојна историја обнове српског женског монаштва посредством монахиња руске женске Леснинске обитељи која се после револуције 1917. године скрасила у Србији. Списатељица је тада истакла да је околности везане за обнову српског женског монаштва сазнала од самих старих руских монахиња- „леснинки“, када је 1990-их година живела у том манастиру, и оне су за њу изузетно важне, као и све што је везано за Лесну.
Због свега набројаног, надамо се да „Ланселотово ходочашће“ чека исти одзив српског читалаштва као и преводе двају других романа Јулије Вознесенске. А можда ћемо, у догледној будућности, видети и нове књиге изванредне православне списатељице на српском језику.
