Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/16.12.2015/

Србија као друга Отаџбина многих великих Руса

Источник: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/srbija-kao-druga-otadzbina-mnogih-velikih-rusa/

На ничим изазване патолошке изливе евроеурофорије српских властодржаца, најбољи одговор је сведочење о вековним мрзостима Запада према српском роду и сведочење о вековном братству Срба и Руса…

     

* * *

     

Када Руси за некога кажу да је «масштабнаја» личност, то је тешко једном речју превести на наш језик, јер тај појам подразумева свеобухватног и веома талентованог човека, изузетно широког опсега знања, интересовања, образовања — како би наш народ рекао — Бог га је за све обдарио. Један од таквих «масштабних» личности био је и Сергеј Николајевич Смирнов, који је својим делом оставио упечатљив траг и у руској и у српској науци и култури. Поједини великани захваљујући свом таленту и раду достигну у својој области инетресовања изузетне резултате, међутим када је у питању Смирнов, тешко је и побројати сва интересовања Смирнова у којима је показао изузетну надареност. Био је веома талентован инжењер, врстан архитекта, археограф и библиограф, археолог, нумизматичар, историчар уметности… — уз сва та занимања и хобије, био је и друштвено веома ангажован човек.

     

С. Н. Смирнов рођен је у Петрограду 1877. године, упокојио се у Монтевидеу (Уругвај) 1958. године. По деди хероју Отаџбинског рата (Наполеонов поход 1812) Смирнов је по рођењу имао статус наследног дворјанина, а отац му је такође био војни инжењер и архитекта војних установа у руској царској престоници. По завршетку Првог кадетског корпуса у Петрограду (1893), по упутству Цара Александра I уписује Институт инжењера железнице, где дипломира 1898. године. Са супругом Н. А. Масловском (оженио се 1904. године) имао је двоје деце, сина Михаила и кћерку Елену. Истиче се у различитим пројектима, па и каријера брзо напредује од Титуларног саветника (1903) за само 6 година постаје Дворски саветник (1909). Имајући у виду његов каснији научно истраживачки рад у Србији, само је Промисао Господња могла уредити тако да он те исте 1909. године ступи у Археолошки институт где је стекао полазна знања из историје древнеруске уметности и грађевинарства. Он 1911. године завршава тај Институт и постаје Стални члан Археолошког института. Дакле, са титулом Дворског саветника следеће две године предано ради на изградњи храма Спас на води у Петрограду. За велелепни ентеријер храма био је најзаслужнији управо Смирнов. Овде треба истаћи следеће, што ће се показати као врло важно и у раду Смирнова у Србији — пре него што се прихватио посла на изградњи храма Спас на води веома пажљиво изучавао руску средњевековну архитектуру, не устежући се од путовања ради обиласка многих руских спчоменика средњевековне архитектуре. Ускоро по његовом освећењу Смирнов је унапређен у дворски чин камер-јункера двора Његовог императорског Величанства. На жалост, то ремек дело руске архитектуре срушили су безбожници 1932. године. Као дворјанин Смирнов је често био ангажован у хуманитарним пословима дечијих домова, попут ангажовања у дечијем дому при Канцеларији Царице Марије, као и дечијег дома Јелисавете и Марије у Павловску где је једно време био и директор. Захваљујући највише њему, квалитетно је одрађен огроман посао на сређивању богатог инвентара, уметничке колекције и библиотеке Павловског дворца. Очигледно је то искуство и предодредило његов огромни ангажман у помоћи руским избеглицама после несрећне револуције, овај пут на српском двору. Поред стручно инжењерских радова и друштвеног ангажмана који смо поменули, још две области «свестраног» Смирнова треба посебно истаћи, а то је научни рад и рад на проучавању историје уметности. Када имамо у виду заиста запрепашћују преданост раду и сву његову изузетну радну способност, опет не може да не задиви његов бесконачан списак занимања и интересовања, како у «руском» тако и у «српском» периоду његовог живота. Да сада побројимо само нека интересовања из «руског» периода његовог живота: Стални члан Архивске Петроградске губернијске научне комисије, Члан Ревизионе комисије друштвене управе Петрограда, Члан Комисије за изградњу Сабора Свете Тројице на месту изгорелог Тројицког сабора у Петрограду, Председник управе Петроградског индустријског акционарског друштва, Члан Ревизионе комисије Акционарског Средњеазијскогнафтно-индустријског друштве «Санто», а навођење учешћа у свим добротворним фондовима у којима је учествовао Смирнов, одузело би много простора. И упркос свим овим чињеницама о несвакидашњој заузетости, Смирнов ни у Русији ни у Србији није био неми посматрач догађаја око себе, већ активни учесник у многим од њих.

     

Једна дивна каријера једног свестрано надареног руског дворјанина, један примеран породични живот који је то пратио, прекинут је попут каријера хиљада благочестивих Руса након «Крвавог Октобра» и доласка «синова пакла» на власт у Русију. Следе месеци затвореништва, прво у Перму, потом у Москви, да би коначно некако успео да се са породицом дочепа Србије — «резервне Отаџбине» десетине хиљада руских емиграната. После плодотворног рада у новој Отаџбини о коме ћемо опширније писати у даљем тексту, такође при двору (овај пут Краљевском), Смирнову као и многим другим руским емигрантима, било је суђено да беже и из Србије по доласку комуниста на власт. Из Србије Смирнов одлази у Уругвај, где је под неразјашњеним околностима 1958. године завршио свој животни пут.

     

Дакле, Смирнов је наставио службу на двору православног монарха, овај пут на Краљевском двору Карађорђевића. Као што смо већ рекли, он је и пре доласка у Србији имао присне везе са Карађорђевићима, пошто је две године (1916–1918) био управник комплекса Павловског дворца који је припадао Ивану Константиновичу Романову, мужу српске принцезе Јелене, сестре Краља Александра Карађорђевића. Да кажемо да је и овај српски зет, кнез из царске лозе Романових, мученички завршио свој живот пошто је жив бачен у јаму под Алапеском у јулу 1918. године, а потом су у јаму са живим људима «црвене звери» бациле гранате. Његова супруга, српска принцеза Јелена, после мужевљеве смрти била је у затворима Перма и Москве и ослобођена је само захваљујући дипломатској интервенцији и храбрости и оданости самог Сергеја Николајевича Смирнова. Опис мисије ослобађања кнегиње Јелене, Смирнов даје у књижици која је објављена у Паризу, где је он сведочио у својству сведока пред чувеним Соколовом, који је водио истрагу о убиству Царске породице Романових. Он је кренуо у потрагу за кнегињом на Урал и Сибир са фалсификованим српским пасошем, ризикујући и сопствени живот. У томе му је свесрдно помогла «српска мисија» са српским амбасадором у Русији Спалајковићем на челу, који се код нових власти свесрдно залагао за Јелену Петровну. Само чудом Божијим је Сергеј Николајевич Смирнов преживео, иако је био на списку за стрељање и у Русији чак постоје публикације у којима се наводи да је он стрељан у Перму, јер је био на списку за стрељање. Спасао га је српски фалсификовани пасош и лажно сведочење српског официра Божичића да је он радник «Министарства српских железница». Овде није згорег направити мали искорак и написати пар речи о Спалајковићу, великом и храбром српском дипломати који је до краја 1918. године био српски амбасадор у Русији, а после Првог светског рата дипломатску каријеру је наставио у Паризу, сад већ у Краљевини СХС. Наводимо сведочење руског дипломате Н. Трубецког из његове књиге «Рат на Балкану 1914–1917»: Дипломате су ми причали како је крајем јула 1918. године на једном од редовних пријема дипломатског кора, Лењин изјавио да је Царска породица стрељана. Спалајковић није могао да се уздржи, пришао је Лењину и пљунуо му у лице. Совјетска власт је била још слаба и инцидент је «заташкан». Било је одлучено да се не обраћа пажња на једног «неваспитаног, неконтролисаног и болесног човека».[1] Сама Јелена, кћерка српског Краља Петра, у тим данима је исказала изузетну храбросст, пожртвовање и оданост према мужу. Пошто су јој деца била на сигурном у иностранству, она се пре мужевог убиства новој власти обратила молбом да јој омогуће да подели судбину са својим мужем у затвору наглашавајући да због тога одбија евентуалну помоћ страних амбасада. После много перипетија и затвора, српски официри и Јелена су ослобођени, а по ослобођењу, Јелена 1919. године стиже у Шведску одакле са свекрвом и децом емигрира у Југославију. Са децом 1921. године одлази у Лондон.

     

Дакле, пошто се 1919. године са породицом срећно дочепао Србије, Сергеј Николајевич Смирнов почиње са радом на Двору Карађорђевића као лични секретар Јелене Романове, истовремено започињући и инжењерски рад у грађевинском оделењу Двора, као и у Канцеларији Државног комесара по питању руских избеглица. Као и у Русији, један ангажман није довољан за неисцрпну енергију и неуморни дух Смирнова и оно што посебно импресионира, он на свим тим пољима оставља иза себе дубог траг и дело непролазне вредности.

     

Као управник Двора Јелене Петровне која после 1921. године више времена проводи у Лондону него у Београду, Сергеј Николајевич Смирнов према речима Људмиле Кузмичеве у великој монографији «Руски некропољ у Београду» обавља посао читавог једног тима бринући о пословима и финансијама Јелене Петровне, организацији и протоколу њених званичних посета, финансијском обезбеђењу њене деце, регулисању статуса у дому Романових и у европској монархистичкој породици…

     

На ангажовању Сергеја Смирнова на пословима везаним за пружање помоћи и организације живота руских емиграната у Југославији, сведочи обимна грађа у Архиву Југославије. Фонд кнегиње Јелене и на овом пољу је дао велики допринос у олакшавању живота многим руским емигрантима у Југoславији. «Друштво помоћи руској сирочади» такође се налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене и помагало је два сиротишта, у Белој Цркви и манастиру Хопово. Хуманитарни ангажман везан за Фонд кнегиње Јелене, Смирнов је обављао и као државни чиновник у ништа мањем обиму. Делатност Државне комисије за послове руских избеглица бележи огроман ангажман Смирнова све до 1944. године.

     

И на крају трећи вид ангажовања Сергеја Смирнова на Двору Карађорђевића био је његов рад дворског инжењера и архитекте. Грандиозан рад и грандиозно дело Смирнова у овој области једноставно је непроцењиво. Несвакидашње умеће да брзо схвати суштину проблема и начин његовог решавања, било је као богомдано за руководиоца пројеката на Двору Карађорђевића. Руководио је изградњом нове краљевске резиденције на Дедињу, његове организационе способности исказане су и приликом организације изградње предивног меморијалног комплекса Карађорђевића у Тополи. Смирнов је за опремање храма у Тополи ангажовао «руски тим» врхунских стручњака потпомогнут неколицином српских зналаца. Да набројимо неке: Николај Краснов, Николај Мејендорф, Борис Образков, Владимир Предојевић, Виктор Шевцов, Иван Диков, Борис Иваншенцев.

     

Да напоменемо да је поред ова три магистрална поља делатности Смирнова током његовог живота у Србији, благодарећи њему извршена озбиљна систематизација Библиотеке Краљевског Двора, која је Смирнову истовремено служила и као место на ком се бавио озбиљним научно-истраживачким радом. Овде посебно треба истаћи један ангажман који је од изузетног, непроцењивог значаја за целокупну српску културу. Ради се о послу прикуљања и анализи старих писаних споменика српске културе. Ослањао се на помоћ Руског Археолошког друштва Краљевине СХС које се такође налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене. На позив Краља Александра у лето 1922. године специјална експедиција на челу са С. Смирновим почела је рад на проучавању 29 српских манастира и цркава. У екипи је био и генијални Краснов, а ту су се налазили и научници истричари уметности, архитекте, уметници, фотографи и цртачи. Преко 500 цртежа храмова је прикупљено и тада је по први пут у српској истрији урађено једно комплексно истраживање средњевековног наслеђа Србије. Смирнов је као носилац пројекта уз велику помоћ својих пре свега руских колега, обавио то грандиозно истраживање. Касније је са Красновом организовао и личне експедиције ради проучавања српских средњевековних споменика на Космету и у Албанији. Истраживали су «Српске Свете Горе» на Скадарском језеру, у Овчарско-Кабларској клисури, на Фрушкој Гори и многе српске светиње у Србији, Црној Гори, и на просторима свих других српских земаља. Тај рад је био основа за касније Красновљево мозаичко «фрескописање» храма светог Ђорђа на Опленцу, где су у јединствен мозаички ентеријер храма уграђени мотиви из преко 50 најзначајнијих српских светиња различитих епоха. Колико је тај посао значајан, говори нам чињеница да у великој Русији није постојало тако комплексно истраживање највећих средњевековних светиња Русије какво су руски стручњаци извршили у Србији. Сав тај посао послужио је за касније још једно монументално истраживање Смирнова «Српске светиње у руским летописима» које је 1936. године уврштено у Јубиларну збирку «Руског археолошког друштва» у Краљевини Југославије. Огроман истраживачки рад је стајао иза овог подухвата и ту је први пут сачињен потпуни списак помена српских светиња у руским рукописима. Такође, Смирнов први пут у Србији публикује биографије тројице «знаменитих Срба у руској историји» — Митрополита Кипријана, Григорија Цамблака и Пахомија Логотета или Пахомија Србина како су га још ословљавали у Русији.

     

И тако, одмах примећен у високим круговима како Царске Русије тако и Краљевине СХС, Смирнов је веома брзо стекао углед веома савесног и поузданог делатника коме се могла поверити било која дужност са стопостотном сигурношћу да ће посао бити обављен на веома високом нивоу. Интересантно је да су му и у Русији и у Србији стизале многе поруџбине за изградњу храмова, а сваки нови посао на храму, Смирнова је одводио у све дубља и дубља истраживања древне архиктетуре и наших светиња, што је и довело до описане импозантне улоге Смирнова у темељном истраживању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. Списак црквених ствари које је одабрао чувар Уметничког одељења Руског музеја из колекције Смирнова који се чува у Павловскомдворцу-музеју, данас броји 220 јединица. Међу њима је и икона коју је Смирнов добио на поклон од Митрополита Скопског Викентија 1914. године, тако да Смирнова видимо и у улози великог сакупљача руских старина. С. Н. Смирнов је пројављивао и дубоко интересовање за нумизматику па је куповао каталоге са нумизматичких аукција. У ономе што је остало од његове библиотеке у дворцу-музеју у Павловску која је пре Револуције бројала више од 2 хиљаде томова, сачувано је и неколико тих нузмиматичких каталога.

     

Владимир Мајевски, још један од веома интересантних личности руске емиграције у Србији који је живео у соби поред светог владике Николаја Велимировића у последњим данима његовог живота, описује један интересантан моменат из разговора Краља Александра са Смирновом. Краљ се интересовао за живот руске емиграције у другим земљама, а Смирнов је о томе опширно говорио и на крају рекао: «Ипак, захваљујући бризи Вашег Величанства, Руси не живе нигде тако добро као у Југославији». Мајевски наводи да је на то Краљ одговорио: «Можда је то и тако, … али и Руси се нама одужују».

     

Иако «човек дела» током читавог свог живота, један од оних људи који никада нису знали за беспосличарење, који никада нису говорили о себи али је њихово дело говорило много о њима, ипак је написао и сопствене мемоаре. На жалост, ти мемоари великог поборника монархизма Сергеја Николајевича Смирнова, још нису објављени. Имајући у виду грандиозно дело и свестраност Смирнова, само српском немарношћу се може објаснити чињеница да ти мемоари нису још публиковани и нека ово буде и својеврстан апел на све оне који могу помоћи да ови изузетно важни мемоари великог руско-српског прегаоца и патриоте, угледају светлост дана. Јер, чак и без описа његовог живота у Уругвају, биографија Смирнова из руског и српског периода по богатству догађаја који су произашли у судбини овог изузетног човека, превазилазе уобичајене биографије и највећих људи. Српски народ дугује огромну захвалност овом истински великом Русу, нарочито за несвакидашњи допринос научном проучавању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре.