Људмила је била совјетски снајпериста са потврђених невероватних 309 убијених нациста. Одликована Лењиновим орденом и орденом хероја Совјетског Савеза. Павличенкова је послана на фронт где је како каже „била сјесна да је њен задатак да пуца на људска бића. У теорији је то било уреду али знала је да ће стварност бити сасвим другачија.“
Први дан на бојном пољу нашла се близу непријатеља и парализована од страха није имала снаге да подигне своје оружје, пушку Мосин – Нагант 7.62 мм са оптиком. Млади руски војник је стајао поред ње и пре него што су заузели положај, пуцањ је одјекнуо и немачки метак је усмртио њеног пријатеља. Тај моменат је покренуо. „Био је тако диван и весео момак и био је убијен поред мене. Након тога, ништа ме није могло зауставити.“
Прва два од укупних 309 убистава је постигла током тог дана када је усмртила два немачка скаута. Павличенкова се борила у Одеси и Молдавији где је постигла већину својих убистава, у којим се налазило и стотину официра. Немачка напредовања су њену јединицу натерала на повлачење у Севастопољ на Кримском полуострву.
Како су бројке расле добијала је све опасније задатке укључујући и онај најопаснији – контраснајперисање.
Оно је подразумевало дуеле са нацистичким снајперистима, које она никада није изгубила и у којима је забележила 36 убистава. „Лов“ би трајао данима и ноћима, у једном случају три дана које је она описала као „најнапетије искуство у животу“ у коме је била потребна надљудска издржљивост и снага воље јер се у једном положају знала задржати 15 до 20 сати. „На крају“ рекла је за свог нацистичког прогонитеља, „направио је један покрет превише.“
У Севастопољу се борила осам месеци окружена бројнијом немачком војском. „Косили смо хитлеровце као жито“. У мају 1942 ратно веће је похвалило због 257-ог убиства. Тада је обећала да ће направити још више. Обећање које је испунила.
Рањена је четири пута, добила психичке трауме услед честих бомбардовања али остала у борбама. Повукли су је из борбе, када је њен положај бомбардован а она погођена шрапнелом у лице. Након тога обучавала је нове снајперисте.
У Вашингтон стиже 1942 са мисијом да прикупи америчку подршку и оствари Стаљинов план отварања „другог фронта“ у Европи. Очајнички му је била потребна инвазија западних савезника, која би поделила Немачке снаге и смањиле притисак на Совјетске трупе.
Посетила је председника Френклина Рузвелта, и постала први совјетски грађанин у Белој кући.
Током своје посете, упознаје Еленор Рузвелт која је позива на обилазак Америке како би са американцима поделила своја искуства и грозоте које су се дешавале.
У свом говору у Чикагу пред једним великим скупом, изјавила је: „Господо, имам 25 година и убила сам 309 нацистичких окупатора до сада. Зар не мислите, господо, да сте се предуго сакривали иза мојих леђа?“ Речи које су изазвале снажну подршку.
Еленор и Људмила су развиле снажно пријатељство током заједничких путовања. По повратку у Русију Људмила завршава своје образовање и постаје историчар.
15 година након сусрета са Павличенковом, Еленора Рузвелт је обилазила Москву. Због хладног рата сваки корак је био испланиран и помно праћен, али Еленора је била истрајна у једном захтеву – да посети Људмилу. Када су се среле у њеном стану, причале су формално док Људмила није пронашла изговор да одведе Еленору насамо у спаваћу собу и затвори врата. Сакривене од знатижељних очију Павличенкова се бацила у загрљај старој пријатељици плачући и смијући се, срећна што је види.
Ове године, у продукцији „20th Century Fox Russia“ снимљен је епски биографски филм који је животна прича младе Људмиле Павличенко.
