Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/6.2.2016/

Јелена Пономарјова - Реформатизовање света

Јелена Пономарјова – професор МГИМО (Московског државног универзитета за међународне односе), доктор политичких наука, у интервјуу за „Геополитику“ 

     

Реформатизовање света 

     

Уважена госпођо Пономарјова, Ви сте писали о новој „прекомпозицији света“ и томе да тзв. мигрантска криза није спонтан већ „организован процес који се може назвати чак и масовном специјалном операцијом“. Шта је циљ ове колосалне операције „сеобе народа“ из Африке и Азије, а пре свега са Блиског Истока у Европу? 

     

- Заиста, нама наочиглед одвија се реформатизовање света. У страшним мукама, у сузама и крви рађа се ново устројство света. Миграциона криза, без преседана у новијој историји како по размерама тако и по социјално-демографским и политичким последицама, једна је од саставница тог процеса. Притом управо Балкан, како се не једном дешавало у историји, у насталом проблему игра врло важну улогу. Није случајно Ангела Меркел, наступајући 3. новембра 2015. године на конференцији у Дармштату, изјавила да „ако земље ЕУ затворе своје државне границе, на Балкану, где је већ огроман број избеглица из Африке и са Блиског Истока, може избити рат“. С тим у вези присећам се пророчких речи другог Немца, Ота фон Бизмарка: „Ако у Европи једном почне рат, биће то због неке глупости на Балкану“. Као што је познато, управо је пуцањ у Сарајеву постао casusbelli Првог светског рата.

     

С обзиром на тешке социјално-економске, да не кажем катастрофалне, прилике у свим балканским земљама, оне се не смеју остављати саме са проблемом избеглица. То може бити бременито новим оружаним сукобима. Уосталом, ко зна, можда је управо то у интересу водећих играча светске политике, у које сада спадају не толико државе колико транснационалне корпорације и наднационалне структуре.

     

Савремена миграциона криза ни издалека није случајност, него промишљена и прецизно изрежирана акција која треба да реализује нечије користољубиве интересе.

     

Међу главним циљевима организатора дотичне специјалне операције видим општу дестабилизацију Европе, што је немогуће без коначног архаизовања Балкана – барут у том европском „бурету“ мора бити сув и спреман за нову експлозију. Сем тога, миграција ће неминовно изазвати јачање деснице у свим европским земљама, што ће неизоставно довести до заоштравања социјалне напетости и услед тога прекрајања политичких сфера утицаја. Пораст десничарских расположења већ запажамо у свим земљама, почев од Финске и Шведске па све до Француске и Немачке. 

     

Какве ће то последице имати по Балкан? 

     

- Што се тиче Балкана, мени је очигледно упумпавање експлозивне социјалне масе у регион: пажњу привлачи инфилтрација, под плаштом избеглица, добро обучених исламиста који су прошли кроз „кризна жаришта“. Очито је да, распоређујући се на територији Србије и концентришући се углавном на југу, они лако могу да постану снага која ће пружити подршку радикално настројеним исламистима-вехабијама из Санџака. Немам ни трунку сумње у то да се међу хиљадама избеглица у земљу лако могу инфилтрирати и тзв. „спавајући“ терористи, који се у земљи могу задржати док не куцне час, а могу и да наставе даље – по вољи њихових ментора и спонзора.

     

Томе треба додати да се у суседној Босни током последњих година живо развија вехабијски покрет и постоје латентне радикалне организације. Њихово активирање може сваког часа уследити. Исламистичке организације „Вехабија“ и „Црвена ружа“ већ дејствују на југу Србије и у Црној Гори, „Тарикат“ у Македонији, ћелије „Ал Каиде“ активно раде на Косову и северу Албаније. Такве организације за главни циљ своје делатности проглашавају образовање „Зелене трансверзале“, тј. непрекидног појаса муслиманских држава у потрбушју Европе. Центар легалне дислокације радикалних и екстремистичких структура представља Косово.

     

Још један битан ризик (и циљ за некога), у непосредној вези са миграцијом, представља убрзана и појачана криминализација свих сфера живота европских земаља. То је такође повезано са Балканом – посебан правац миграције из региона представљају криминални елементи. Претежну већину те скупине миграната чине дошљаци из самопроглашене Републике Косово, који су се под видом Сиријаца и Турака устремили у Европу. На мађарско-аустријској граници редовно откривају Косоваре са пакистанским документима на којима су турски печати.

     

Албанска мафија (чији органски део чине косовски сегмент и Албанци из Македоније и са југа Србије) данас представља моћну и изврсно организовану криминалну структуру. Једну од главних врста њене делатности представља трговина наркотицима, несумњиво поспешена у условима миграционе кризе. Ништа мање уносном показала се трговина људима и људским органима, на ком попришту су се такође „прославили“ косовски Албанци крајем 1990-их и почетком 2000-их година. Сада се у рекама избеглица запажа пролазак деце која иду без родитеља. Од 30.000 деце избеглица, колико је у транзиту прошло кроз Србију, 3.000 њих било је без родитеља и налазило се под „покровитељством“ младих мушкараца. Субина те деце изазива озбиљну бојазан. Другим речима, под изговором избеглица међународни криминал решава своје задатке: проширује зону трговине наркотицима, остварује нелегалну трговину оружјем, бави се трговином људима и „црном транспланталогијом“.

     

Кад у таквим условима Европска комисија одобри безвизни режим за Украјину, Грузију и Косово, чији грађани ће већ од почетка 2016. године моћи да без визе улазе у ЕУ, то не може бити ништа друго до још један чинилац дестабилизације. Не треба бити аналитичар да би се са готово 100% вероватноћом предвидело како ће се са Косова и из Украјине у ЕУ пре свега устремити представници криминалних структура.

     

И то ни издалека нису све „дивоте“ миграционе кризе која је, понављам, добро промишљена и организована. Притом је важно схватати да реке избеглица које су похрлиле у Европу представљају социјално-демографско, економско и политичко оружје у рукама разних утицајних скупина. С једне стране, миграциону кризу усмеравају и у сопственом интересу користе они који желе да ослабе ЕУ, како би је лако и безболно укључили у Трансатлантски савез, који погодује америчким транснационалним компанијама и скупинама које стоје иза њих, самим тим спасавајући привреду САД. С друге – скупина у коју спадају старе европске елите, између осталог краљевска породица Велике Британије, спремна да започне рушење Европске уније како би спречила да прекоокеанско чудовиште прогута континент. Наравно, то је дугорочан процес, али он је већ започео. Према томе, миграциона криза је истовремено оруђе и последица борбе северноатлантских и европских врхова власти за будућност Америке и Европе. 

     

Да ли војна операција Русије у Сирији, на позив сиријске владе, против Исламске државе, може осујетити и бар у извесној мери зауставити процесе дестабилизације земаља Блиског истока и предупредити план дестабилизације још једног подручја – простора Европе, преко слања стотине хиљада миграната? 

     

- Подаци из зона борбених дејстава на територији Сирије, активирање терористичких структура у Авганистану и Ираку, геополитички потези свих страна овако или онако укључених у те процесе – то и много тога другог убедљиво сведочи о успешности војно-ваздушне операције Русије против терористичке новотворевине под називом „Исламска држава“ (ИД). Заједничка дејства руских војно-ваздушних снага и сиријске војске заиста су у стању да обуставе процес дестабилизације Блиског Истока. Али, на велику жалост, само да обуставе. Ствар је у томе да, чак и ако се физички уништи ИД, на њеном месту врло брзо могу да се појаве нови многобројни варвари. Ствар је у томе да је упадом америчких и натовских јединица у Авганистан и Ирак покренут процес хаотизовања Великог Блиског истока. Такозвано „арапско пролеће“ и сиријска криза коначно су дестабилизовали регион. Сада Блиски исток представља подручје масовног и сталног раста терористичких структура попут ИД. То је главни резултат делатности Американаца. Управо су САД одговорне за то што су пустиле духа из боце. Али сада је он испао бесмртан. Обнављаће се изнова и изнова. Проблем тероризма и безакоња у региону може да се коначно реши само путем стварања или обнављања снажних државних творевина којима је потребна непосредна подршка водећих играча светске политике. Притом, та подршка мора да буде не само политичко-правна него финансијско-економска и војна. У прва два случаја ради се о пресецању свих могућих канала финансирања (било да су то директна финансијска уливања или куповина нафте и артефаката). Ако пак до тога не дође, зона ризика неће се сужавати него стално бујати. 

     

Протеклих месец дана обележили су инцидент са обарањем руског авиона од стране Турске и затегнути односи ових двеју земаља. Уопште, у Сирији и на Блиском истоку има пуно оружја (поред америчких, руских, турских, сада су тамо и француски и британски бомбардери) и много укрштених, различитих и међусобно супротстављених интереса. Да ли постоји ризик да неки инциденти прерасту у неки већи оружани глобални сукоб? 

     

- У Русији је 20. децембра приказан филм „Устројство света“. Аутор и водитељ филма Владимир Соловјов поставио је Председнику Русије Владимиру Путину директно питање: „Хоће ли бити рата?“. Путин је прецизирао: „Имате у виду глобални рат?“. Под глобалним ратом руски председник подразумева атомски рат и уверен је да би то „у савременим условима било планетарна катастрофа“. Уистину, тешко да ће се сада наћи безумник који може да започне атомски рат, знајући да ће друге атомске силе, укључујући и Русију, извести адекватни узвратни удар. Истовремено, као реалисти морамо да схватамо како атомско оружје сада пре има ефекат одвраћања, и велики оружани сукоби могу да се одигравају уз коришћење других средстава напада и одбране. С обзиром на пораст напетости на Блиском Истоку и опште заоштравање борбе у свету за власт, територије и ресурсе, не сме се искључивати могћност великог оружаног сукоба. То је, нажалост, горка истина, али истина. Сада значајну улогу играју снаге, светски играчи, који су заинтересовани за ескалацију блискоисточне кризе. То је, пре свега, део америчког естаблишмента који подржава Хилари Клинтон и део неоконзервативаца. Истина, истовремено на свету постоје и снаге заинтересоване за заустављање блискоисточне кризе. То су Русија, део европских владајућих скупина, Кина, Иран. Како је говорио родоначелник конзервативизма Едмунд Берк, „за тријумф зла неопходан је само један услов: да добри људи седе скрштених руку“. У овом случају, да би зло победило – довољно је да Русија и друге наведене земље просто и даље остану неактивне. Али то више никад неће бити. Зато има наде за то да ће свеобухватан оружани сукоб бити избегнут. 

     

Да ли је конфликт у Украјини „Минским споразумом“ само тренутно замрзнут? Да ли Европа види и разуме праву позадину догађаја у Украјини и види ли посебну улогу и прсте Вашингтона у државном удару и ескалацији у Донбасу? Може ли се у некој скоријој будућности очекивати укидање санкција које су обострано штетне? 

     

- Већина мислећих европских политичара од самог почетка је све врло добро схватала. Штавише, доносиоци одлука су знали да су управо западне земље подстакле државни удар у Кијеву и ескалацију сукоба на југоистоку Украјине. Али, наивно су сматрали да ће се догађаји одвијати по њиховом сценарију. Међутим, Американци су им доскочили. Изиграли су их, преотели инцијативу, сукобивши Русију и Европу. Сада све што се у Украјини збива не иде у прилог ЕУ. Европљани су се обрели између „чекића“ америчког притиска и „наковња“ интереса европског бизниса који трпи огромну штету због снакција. Зато је логично претпоставити како ће санкције остати, док ће европски бизнис тражити путеве развоја односа са Русијом. 

     

Да ли је руско друштво, након перестројке, тржишних либералних реформи деведесетих година, ушло у фазу социјалне стабилности и идејног помирења? Евидентан је процес духовне обнове, повратак патриотским и традиционалним вредностима. Ипак, колико су у структурама власти, у интелектуалној, културној елити, у медијима, присутне либералне идеје, односно један другачији, прозападни поглед на свет, који такође има извесну и доста дугу традицију у руској историји, ако не пре онда од 19. века, сукоба славенофила и западњака? 

     

- За Русију су одувек биле важне идеолошке, вредносне различитости. Ни садашњица није изузетак. Међутим, данас је за социјалну и политичку стабилизацију или дестабилизацију знатно важнији све већи јаз између богатих и сиромашних. И то не може а да не плаши. Истовремено треба схватати да садашње идејне расправе у Русији нипошто нису понављање онога што је било у 19. веку. Ми живимо у другој епохи, у свету са другим противречностима. Али чак ни то није оно најважније. Принципијелно важно је то да су не само словенофили него и западњаци у 19. веку били родољуби и чак ни у најстрашнијем нису могли да замисле пренебрегавање националних интереса. И за једне и за друге реч Отаџбина била је света. Сада у Русији, нажалост, има оних који су спремни да земљу за 30 сребрњака пусте низ воду и издају. С тим у вези врло је речита следећа чињеница. Јевгениј Примаков се у својим успоменама сећа како је једном бивши председник САД Ричард Никсон упитао тадашњег министра иностраних послова Русије Андреја Козирјева који су интереси нове Русије. „Један од проблема Совјетског Савеза представљало је то што смо канда били исувише заокупљени националним интересима“, одговорио је Козирјев. „И сада више мислимо на општељудске вредности. Али ако имате неке идеје и можете да нам сугеришете како да дефинишемо наше националне интересе, бићу вам јако захвалан“. На велику жалост, идеологија козирјевштине још увек је присутна у Русији. Наш најважнији задатак је да се ње ратосиљамо. Онда ће и бити правог помирења. 

     

Као пријатеља Срба молимо Вас за Ваше виђење стања у нашој земљи. Како оцењујете односе Србије и Русије? 

     

- Спољна политика садашње Србије може да се дефинише као политичка еквилибристика – политичко руководство покушава да „балансира“ између Русије, одржавајући топле односе са нашом земљом, и ЕУ, у коју је спремна да уђе под најнеповољнијим условима. Заправо то није никакво балансирање него срозавање у евроунијску провалију, пут у нигде. Ствар је у томе што је балансирати могла социјалистичка Југославија. Као суверена, самодовољна, економски развијена и у војном смислу јака држава, СФРЈ је играла своју игру у светској политици, зато што је била потребна и Западу, и Совјетском Савезу.

     

Савремена Србија не поседује ниједан од чинилаца који дефинишу субјективитет. То је економски упропашћена земља, на чијем челу је слабо политичко руководство које не брине о националним интересима него о привременој користи. Истовремено, Срби су, независно од тога где живе, без преувеличавања, једини претежно русофилски народ. На пример, само су Срби заједно са нама доживљавали искрену, са сузама у очима, радост због поновног уједињења Крима са Русијом. Неприкључивање санкцијама и присутност Председника Србије на Паради победе 9. маја у Москви – то је у савременим условима попут јунаштва. То у Русији никада неће заборавити.

     

Притом политичко руководство земље, које је из читавог низа разлога ангажовано за западне структуре, спремно је да испуни све замисливе и незамисливе услове зарад уласка у толико проблематичну (поготово у светлу миграционе кризе) наднационалну творевину каква је ЕУ. Зарад кредита и других повластица политичком естаблишменту, Београд је спреман чак и за разматрање могућности признавања независности тзв. Републике Косова.

     

Схватајући да такве одлуке могу довести не само до политичке кризе него и социјалних немира, влада Александра Вучића се и бави политичком еквилибристиком. Председник владе прво одлази у САД и пристаје да, колико је могуће, испуни услове Вашингтона и Брисела. После Сједињених Држава Вучић иде у Москву и моли за финансијску помоћ, уверавајући у историјску оданост Русији. Убеђује Кремљ како је спреман за проширење војне сарадње итд. Другим речима, ситуација је сложена и неједнозначна.

     

Овде је важно истаћи да, за разлику од западних колега, ми не користимо језик диктата и притиска. На свим форумима руска страна изјављује о сувереном избору сваког: једино сама земља може да одлучи у коју ће организацију ући. Међутим, опредељујући се, политичко руководство мора јасно да схвата шта земља и народ стиче а шта губи. Условно, шта је за Србију исплативије – улазак у ЕУ или тесна сарадња с Евроазијским економским савезом – то мора сама Србија да одлучи. Али то је само једна страна медаље. С друге стране стоје интереси ЕУ и њеног главног савезника САД. А како показује историјско искуство, све чланице ЕУ из реда земаља бившег социјалистичког лагера прво су добијале чланство у НАТО-у. Уверена сам да „европска будућност“ Србије зависи управо од чланства у НАТО-у, а то је сасвим друго питање. Зато мислим да политичка еквилибристика Србије у најскорије време мора да се промени. Скупа са променама устројства света. Главно је да званични Београд пре предстојећих промена не начини кобну грешку.

     

На крају бих од свег срца желела да честитам свим Србима Нову годину. Нека она буде срећна и успешна како за све лично, тако и за Србију – ту прекрасну и напаћену земљу!

     

 

     

„Геополитика“ број 94, јануар 2016. 

     

Разговор водио Слободан Ерић 

     

Превела Сава Росић




Просмотров: 1400