Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/24.3.2016/

Србија после агресије НАТО-а: жртва проглашена за злочинца

24. марта навршава се 17 година од тренутка агресије НАТО-а на Србију. Бомбардовање Београда који је покушавао да брани Србима свето Косово поље од албанских терориста заправо је постало завршница операције Запада на растурању Југославије. Како се сада одвија живот у региону настрадалом од рата? Федерална новинска агенција о томе је разговарала с Александром Кравченком, главним уредником издања Српска.Ру.

     

     

„Спољашне ратне ране су закрпљене – најупечатљивије су били мостови преко Дунава у Београду, Новом Саду и другим местима. Уз подршку ЕУ поново су саграђени. Једино видљиво сведочанство бомбардовања у Београду представљале су зграде Генералштаба, али недавно су одлучили да их ликвидирају. Ако се прође Србијом, малтене ништа не подсећа на то да је ту био рат са масовним бомбардовањима градова. Индустријска предузећа су збрисана са лица земље, али она су се налазила по страни од главних путева, тако да та разарања не падају у очи“ – каже Кравченко.

 

„Најважнију последицу рата предсравља психичко стање у коме се и дан-данас налази српско друштво. Бомбардовања Југославије отворила су нову страницу у новијој историји човечанства – управо на Србима Запад је демонстрирао цинично умеће да прикаже жртву као злочинца. То се тешко одразило на психологију савременог поколења Србије, поделивши га на два супротстављена пола. С једне стране, снажно се развио пацифизам, неприхватање сваког облика насиља и оружја. С друге – екстремизам међу омладином, жеља да се узврати за своја понижења. У та два опречна стања српског друштва још увек се чује одјек рата. У средини између њих је апатична већина људи који су схватили да од њих ништа не зависи. Бомбардовања НАТО-а показала су им да постоје силе које одређују њихову судбину без њиховог учешћа, укључујући питање живота и смрти“.

 

„После свргавања Милошевића српска јавна гласила су доспела под контролу западних холдинга – приватна су препродата, а државна приватизована. Запад данас финансијски контролише 90% српских јавних гласила, те она српском друштву преносе западну пропаганду, укључујући антируску. Засад не могу себи да дозволе очиту и отворену русофобију – то је у српском друштву још увек врло опасно, не само са политичког становишта. Али свако гласило се труди да у свакој згодној прилици да свој допринос русофобији“.

 

„На пример, ненаметљиво се прогурава идеја како су све невоље Срба последица тога што су са Русима – чак се оптужује и ћирилица. Објављују се чланци, истраживања, изјаве професора који кажу – да имамо латиницу, били бисмо интегрисани у Европу. И током средњовековља бисмо имали витезове, подједнако моћне као Французи и Немци, који би нас одбранили од Турака. Непрестано се подстичу европеизовани ликови који из српске свести избацују за њу традиционалне словенске и русофилске мотиве“ – каже Кравченко.     

„Постјугословенско друштво пуно је кивње коју међусобно осећају Срби, муслимани и Хрвати. То су врло дубоке противречности које су сада само ублажене. Оне су толико озбиљне и дубоке да ће, чим се политичке прилике промене, сместа изаћи на видело и избиће нови међунационални рат“ – уверен је Кравченко.

 

Противречности између представника разних етноса испољавају се на свакодневној и на културној разини. „Стоји некакав камен, по свој прилици древни олтар на коме су стари Илири приносили жртве, још пре Словена. Прилази му српска породица и каже: 'Ево, сине, то је отисак копита коња Краљевића Марка'. Можда ту дође и муслиманска породица па каже: 'Гледајте, децо, то је траг коња Џелалудин бега, великог јунака'. Може доћи и Хрват и успротивити се: 'Ма не, то је траг коња великог немачког императора Фридриха Барбаросе'. Чак и на тој основној разини историјско памћење народа који сада живе једни уз друге сасвим је неспојиво, једну те исту појаву људи сасвим различито виде. И са доласком европских вредности то се не брише него још више заоштрава“ – сматра Кравченко.

     

„Сада народи бивше Југославије међусобно износе територијалне и економске претензије, оптужбе за геноцид – немогуће је све набројати. У свакодневици свако је заокупљен сопственим опстанком, али чим искрсне проблем, сви почну да оптужују једни друге. 'Зашто је код нас, муслимана, лоше? Због Срба, Срби сметају'. 'Зашто је нама Србима лоше? Запад смета, Хрвати'“.

 

„Муслиманска деца у Босни играју се ИД (арапски назив ДАИШ, забрањена у РФ – прим. уред.), арапски терористи за њих су прави хероји. Они се тиме поносе и кажу када се деле да би се играли рата – 'ми смо игиловци, а ви Срби'. Представа о ИД за босанске муслимане је представа којој људи теже, чак и одрасли. Они то крију, али врло помно прате дешавања у Сирији. И Срби такође прате шта Русија ради, одушевљавајући се њеним победама. То су различити правци који се нигде не додирују, и пре или касније опет ће провалити у наредном међуетничком сукобу“. 

     

     

Василий Ансимов 

     

Посрбила Сава Росић

     

 




Просмотров: 1831