Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња (Матеј, 23; 27-28)
Пре конкретног приказа “лика и дела”, то јест, политичара и политике српских напредњака из периода владавине краља Милана Обреновића, неопходно је још једном подсетити да је немогуће многе историјске процесе тумачити само путем рационалистичке научне методике. Као што је немогуће пуким позитивистичким филозофским схемама објаснити појам националног идентитета. Они који нису свесни да темељима живота Васељене управља недокучива Тајна Божија (што се верујућим срцима открива у мери чистоће њиховог срца и очишћења од греха), свеједно нису у стању историјским материјализмом то оповргнути, о чему сведочи и потпуни крах “историјског материјализма”. Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу, постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана који полагано губе појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима. А тај виши смисао Господ је подарио руском народу у улози чувара Његове Истине као носиоца Трећег Рима, а српском народу као главном чувару на Балкану и последњем Крељму према Западу те Његове Истине. Координантни систем идентитета православних Срба и Руса заснован је на моралним хришћанским императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у координантни систем западног погледа на свет, као што су “користољубље”, задовољство”, “лагодност”… Дакле, са једне стране Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – са друге стране имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Пример проевропске “политички сврсисходне”, “прогресивне” политике напредњака у време владавине краља Милана која је одбацила духовне, а прихватила чулне цивилизацијске вредности, својим катастрофалним последицама требало је да представља вечну опомену Србима. Од отпадија Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, православна цивилизација којој руски народ стаје на чело као носилац идеје Москве Трећег Рима (којој и ми као народ припадамо) и западна цивилизација која из века у век постаје све више антихришћанска, у наше дане постају толико сукобљене да већ можемо говорити о потпуним антиподима два света, то јест, о духовној дубини тих противуречности као о борби антихриста и Христа. Српски народ је у дубини своје православне душе то схватао, али на жалост – то није схватала његова безбожна елита школована на Западу.
Ево шта о томе каже велики руски геније Ф.М. Достојевски који је писао доста и о нама Србима. У свом чувеном “Дневнику писца” Достојевски каже: “Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (због свог помањкања искуства) какве не можемо срети ни у нацијама које су много старије, већ и кудикамо самосталније него што је Србија. Али, упоредо са том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им” (Дневник писца 1876, стр. 331).
Срби су познати по томе да не извлаче поуке из сопствене историје. Да је тако и данас, показује победа напредњачке идеје на изборима у Србији, јер да Срби знају своју историју, бежали би од напредњачке политике као ђаво од Крста. У даљем тексту писаћемо укратко о творцима, идеологији и достигнућима српских напредњака, чије дело настављају наши данашњи евроусрећитељи.
Римокатоличка монархија Аустро-Угарска је одмах после Берлинског конгреса почела са притисцима и уцењивањима Срба и захтевима да Аустро-Угари постану најповлашћенија нација. И док је председник тадашње српске владе Јован Ристић тај проблем покушао да реши јачим трговачким везивањем са Русијом, кнез Милан Обреновић је похрлио у загрљај Аустро-Угарској. Ристић подноси оставку 1880. године али тада још увек кнез, каснији краљ Милан Обреновић, избацује у први план немачког ђака Чедомиља Мијатовића који исте године оснива Напредну Странку. Кад смо поменули Милана Обреновића и његово везивање за Аустро-Угарску, треба рећи да је за разлику од Чеде који је увек био ситна душа спремна да се прода за новац, Аустрија држала Милана за себе нудећи му личну безбедност и надувавајући опасност од завера противника династије. На сличан начин су аустријски детективи створили мрежу и око црногорског краља Николе који је слично Милану, у одсудним моментима Првог светског рата практично издао српство и стао на страну Аустро-Угарске. Слава Богу, херојска црногорска војска није кренула издајничким путем свог краља и у чувеној Мојковачкој бици пронела је бесмртну славу црногорског оружја и поновила косовски подвиг светог кнеза Лазара и његових светих ратника. Свакако Аустрија није у новцу ни приближно давала краљу Николи колико је добијао од Русије, али на жалост, брига о личној сигурности код ове двојице српских владара, краља Милана и краља Николе, била је јача од националних и државних интереса земаља чији су били владари. Оно што је интересантно истаћи, “Чеда први” српске политике немилосрдно устаје против Јована Ристића, свог политичког оца, честитог политичара и русофила. Па нека неко каже да српски напредњаци не поштују традицију! Међу оснивачима Српске Напредне Странке били су још и Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић и Милан Пироћанац. Прво што треба одмах истаћи, јесте њихово образовање на Западу (са изузетком Новаковића): Гарашанин и Пироћанац су се школовали у Француској, Мијатовић је похађао школу у више европских метропола – Минхен, Лајпциг, Цирих, Беч. Како живот, тако и дело српских влада које су они предводили, представља једну од насјрамнијих страница српске историје. Срамна “Тајна конвенција” са Аустро-Угарском из 1881. године, непотребан рат и срамни пораз од Бугара на Сливници 1885. године, срамни зајмови и велике финансијске малверзације са западним капиталом убаченим да разори, а не да подигне Србију, представљају само делић штеточинске владавине напредњака…
Чедомиљ Мијатовић као министар иностраних послова Кнежевине Србије ставио је потпис на вероватно најсрамнији (уз Бриселски споразум и недавно ратификовани споразум са НАТО пактом) документ у историји српске државности, на злочиначку Тајну конвенцију са Аустро-Угарском из 1881. године. Ради тога је одмах на његовим грудима заблистао Орден гвоздене круне који му је уручио цар Фрањо Јосиф, исти онај цар који је тридесетак година касније кренуо на потпуно уништење српског рода. Та Тајна конвенција је практично представљала губитак српске суверености и одмах се кренуло у оно што и данас краси политику српских напредњака – промену националне свести Срба. Наравно, први удар је ишао на Српску Православну Цркву. Оно што нису радили ни Турци током векова своје владавине, учинила је напредњачка влада – неканонско смењивање и прогон из земље Митрополита Михаила Јовановића (разлог није тешко погодити – јер је забога, замислите каква саблазан за европеизиране умове напредњака – српски Митрополит био русофил).
Тадашњи Чеда српске политике није се либио да приводи у владу и саслушава владике и све их посмењује због непослушности! На оваквом антируском и антицрквеном екстремизму верујем да би му позавидели и сама Зорана и актуелни министар просвете који хоће да укине веронауку у српским школама. Тада је министар просвете и црквених дела био Стојан Новаковић, који је иза себе ипак оставио значајан труд и као политичар и као историчар. Међутим, у том тренутку он показује право напредњачко, типично “европско” лице. Ни прстом није мрднуо што је Србија остала без иједног архијереја и то није све. Човек који је недуго пре стварања Напредне странке добио Станиславов орден од Руског Цара, укинуо је у Великој школи изучавање руског језика и почео са понемчавањем Срба и изучавањем немачког језика уместо руског!
У капиталном тротомном Зборнику докумената “Москва – Србија, Београд – Русија“ који је издао заједнички Архив Србије и Архив Москве, налази се и једна интересантна забелешка Николе Пашића из 1902. године: “Србија се налази пред банкростством. Режим је последњих година исцрпео све материјалне ресурсе државе и на крају јој гурнуо кредит. Покушај да се смање трошкови показао се као безуспешан. Да би избегла своју несрећу и непоправљиве, ужасне последице, Србија чини свој последњи корак. Неуспех је неминовно увлачи или као Грчку у авантуру, или у капитулацију пред “Drang nach Osten”. Обе последице на исти начин могу довести до губитка политичке самосталности у пуном смислу те речи. Аустро-Немачка је вештачки усмеравала Србију у најбезизлазнији положај и последњи режим који се налазио под њиховом имагинарном заштитом, оставио је иза себе Србији 60 милиона летећег дуга и буџет са дефицитом од 8-10 милиона. Данас се Србија у свом безизлазном положају обраћа Русији – јединој држави која за наплату не захтева одрицање од самосталног живота и од идеала којима је живео српски народ. И према коме другом пред приближавајућим судбоносним тренутком, Србија може окренути свој поглед? Ко ће јој пружити руку помоћи? Осећам и знам да сувише злоупотребљавам доброту и братска осећања наше једине некористољубиве покровитељице и стежући срце то чиним, не налазећи другог излаза…”.[1]
Каква илустративна слика коју су напредњаци оставили иза себе! Када би у овом цитату реч Аустро-Немачка заменили појмом Вашингтон-Бриселска, могло би се помислити да је то пројекција неког патриотског владара који ће доћи на чело Србије после пошасти коју Србија последњих година проживљава са прозападним владама. Данас када су људи потпуно дезорјентисани, када је духовна окупација Србије само наизглед слабија од оне из периода титоизма, када је јавно мњење раздробљено као никад, када медији воде рат против темељних духовних вредности српског рода, неопходна је борба сваког здравомислећег Србина за очување, а онда и препород српског традиционалног националног идентитета тако угроженог злоћудним духом западне културе. Због тога је важно и подсећање шта су нам доносили и шта нам могу донети и у будућности носиоци плоти и духа те богоборачке и богомрске западне културе.
А носиоци, пропагатори и политички покровитељи те “културе” у данашњој Србији, требало би да се присете чувеног Гундулићевог стиха: “Коло од среће уоколи, вртећи се не престаје, ко би гори, сад је доли, а ко доли, гор´ устаје”. Да се подсете како је завршио оснивач Напредне странке и највећи пропагатор западних вредности у Србији, Чедомиљ Мијатовић. Полуслеп и остављен и од својих најближијих, носилац грофовске титуле и највећих одликовања папистичког цара Фрање, министар финансија у шест српских влада (!), последње године свог живота провео је у Лондону као најбеднији просјак долазећи на врата српског посланства са изврнутим празним џеповима и клошарским понављањем једне те исте реченице: “Немам од чега ни хлеб да купим…”.
А од Чеде прогнани Митрополит Михаило је у братској Русији уживао сву љубав и пажњу и тријумфално се после силаска са власти краља Милана вратио у Отаџбину, уз величанствен дочек српског народа…
[1] Зборник докумената “Москва – Србија / Београд – Русија”, том 3, документа 1878-1917, стр. 100. Издавач: Архив Србије и Архив града Москва. Документ је на руском језику, цитат у тексту је слободан превод аутора (примедба – Р.Г.)
Ранко Гојковић
