ЈОВАН ПЕЈИН
СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА
Пети део
Ко су били антифашисти у Независној држави Хрватској?
Српски антифашисти у самој Хрватској и на окупираним српским територијама од НДХ бранили су државу Југославију и физички опстанак српског народа од кроатонациста, усташа и мачековаца као и од усташоидне сељачке руље вођене римокатоличким свештеницима
Срби ово питање хоће и желе да уреде као државотворни историјски народ који је својом државом, војском и дипломатијом створио прву државу јужних Словена, а који су ову државу као антфашисти бранили силом ратних прилика и у самој осовинској творевини НДХ од Хрвата који су ову државу дочекали, као што смо рекли, са одушевљењем и одмах се укључили у Хитлеров "нови светски поредак" са хрватским расним и другим нацистичким законима!
НДХ је окупирала традиционалне српске земље где је римокатолика српског језика било мало или нимало, а Хрвата ни један! Срби на овој окупираној територији су били "птице за одстрел" за римокатолике и муслимане, те је верски грађански рат могао да почне на просторима бивше Југославије западно од реке Дрине.
Непосредно после слома Југославије 1941, Срби на окупираној територији од НДХ наставили су мирно да живе, радили су на њивама, фабрикама, канцеларијама и фабрикама, слали су децу у школе. Мајке, очеви, супруге и сестре бринули су о синовима, браћи и мужевима у заробљеништву. Тада су дошле њихове комшије друге вере вођени својим парохијским свештеницима или редовницима а негде и усташама и домобранима....
Срби, нашавши се пред организованим истребљењем од стране државе, организовали су своју територијалну одбрану са каквим таквим наоружањем и успели да сузбију усташоидну руљу вођену римокатоличким свештеницима и редовницима, која их је напала и започела покољ изненађеног народа. Затим су зауставили и редовну хрватску војску, домобране и хрватске нацисте – усташе. Негде су се обрачунали са својим суседима римокатолицима и муслиманима на принципима крвне освете!
Српски антифашисти у самој Хрватској и на окупираним српским територијама од НДХ бранили су државу Југославију и физички опстанак српског народа од кроатонациста, усташа и мачековаца као и од усташоидне сељачке руље вођене римокатоличким свештеницима, редовицима и официрима редовне хрватске војске – домобрана, њихових заштитника немачког Вермахта и италијанске војске.
Српске земље под окупацијом Независне државе Хрватске биле су највеће масовно стратиште у Европи. Злочине су вршили кроатонацисти усташе, пљачкајући и уништавајући све што је српско уз помоћ локалног католичког а често и муслиманског становништва. Жртве нису биране. Убијани су православни свештеници, сељаци, радници, интелектуалци – старо, младо, сви!
Мала деца нису била поштеђена, ако нису била отета од породица и одведена у дечије логоре где су предата редовницама – часним сестрама, које су се према њима сурово понашале. Чак су држале децу да их усташе лакше прекољу!
Мањи број ове деце, ако су имали среће, усвојиле су хрватске породице у којима им се губи сваки траг. Поред српске деце, исту судбину задесила је и група муслиманске деце.
Сам настанак НДХ обележен је метежом изазваним покољима Срба и одговором организовањем српске територијалне одбране на окупираним територијама од ове државе. Српски устаници у окупираној Босни и Херцеговини, затим Славонији са Сремом, Далмацији са Дубровником као и Лици, Банији и Кордуну одмах су у Загребу проглашени за четничку банду а потом четничко-комунистичку, што су хрватски штампани медији ширили заједно са "Државном круговалном постајом" Загреб.
Ова самоорганизована српска територијална одбрана – четничка или партизанска банда како је названа у званичним документима државних органа НДХ, која је бранила голе животе својих жена и деце и сопствену имовину и светиње, били су једини антифашисти у Хрватској и на окупираним територијама од НДХ Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији од априла 1941. до септембра 1943. године.
Због ове борбе, Срби, који су се нашли на територијама које је окупирала НДХ иза леђа војски Осовине – Босни и Херцеговини, Далмацији, Славонији, Лици, Банији, Кордуну, Срему и Дубровнику су антифашисти ратне и савремене Хрватске пред светом, а ове антифашисте и њихове потомке савремена неонацистичка Хрватска, тамо одакле је могла протерала је 1995. године из савремене Хрватске у Србију и по свету!
Или су антифашисти и усташе!? Чак су усташе као "анфашисти" страдали од немачких нациста!
После покоља Срба у Доњем Паланчишту код Приједора 22. октобра 1942, Немци су похапсили 14 усташа заједно са њиховим командантом поручником Јуришићем због клања 65 жена и деце и још једног мањег броја на другом месту, како стоји у извештају Т. Вујића из Приједора Усташкој надзорној служби у Бања Луци. Не само што су се похапшене усташе нашле у непријатној ситуацији него је поручник Јуришић извршио самоубиство а Немци су због покоља Срба стрељали 4-5 усташких злочинаца.
Испраћај усташке легије на Источни фронт, благослов је дао др Алојзије Степинац
Да је Хрватска имала најјачи антифашистички покрет у Европи савремени хрватски политичари и интелектуалци вероватно мисле на ове стрељане усташе као жртве фашистичког терора, поготову што Т. Вујић извештај Усташкој надзорној служби завршава скраћеницама ЗДС – За Дом спремни и ЖАП – Живео Анте Павелић! Или можда мисле на римокатоличког свештеника у Високом којег су такође стрељали Немци због злочина над Србима и позивања пастве да га понове?
Ово је 1991-1995. други морални слом Хрвата као народа у 20-ом веку после оног 1941-1945. године уз помоћ истог савезика Немачке и Ватикана. Мала разлика у овом слому постоји, Немачка у овој југословенској кризи није била сама већ у друштву европских земаља НАТО пакта, САД и Велике Британије.
Морални слом хрватског народа и његове елите показује континуитет клеронацизма који је у социјалистичкој Југославији уживао покровитељство комуниста Хрвата.
Хрватска, хрватски народ као народ, антифашисте практично није имала. Комунистичка партија Хрватске коју је створио Броз 1937. године, 1941. водила је преговоре да се легализује и укључи у политички живот усташке НДХ!
Хрватски комунисти су били без компромиса против Југославије, монархије и потпуно се нашли на истом политичком путу са Хрватским народним усташким покретом у погледу циља – независне Велике Хрватске.
Андрија Хебранг, генсек КПХ 1942-1944, после једне туче у затвору рекао је усташама робијашима са којима се тукао, парафразираћемо поруку: ми се боримо за исто, мислећи на рушење Југославије, само што сте ви фашисти а ми комунисти! Његов политички став, изражен после туче, објашњава зашто је са партијским пајташем Владимиром Бакарићем остварио везу после проглашења НДХ са Миланом Будаком, усташким идеологом и творцем идеје "трећине" – "Трећину Срба побити, трећину протерати, трећину покатоличити!"
Трећа трећина је најважнија! Због ове трећине колико треба Срба покатоличити балкански Томас де Торкемада је кандидат за хрватског светитеља! Прва трећина за балканског Торкемаду је само средство да се трећа трећина лакше изведе!
Томас де Торкемада је спалио око 10 000 или више, људи и жена широм Шпаније док је балкански Торкемада одрадио свој апостолски просветитељски посао много темељније и успешније!
Позив Степинца пастви 1941. да прихвати НДХ као израз "повјесне тежње хрватског народа", што је много касније поновио "ђаволов шегрт" генерал ЈНА Фрањо Туђман, позвао је хрватски народ и друге католике да "служе Богу" погромом и ломачама. Убијено је само у логору Јасеновац око 700 000 Срба којима треба придружити Јевреје Ашкеназе из Хрватске и Славоније, а потом Сефарде из Босне и Херцеговине и Дубровника. Цигане нису ни бројали када би стигли у Јасеновац али се рачуна на 80 хиљада душа.
ЈОВАН ПЕЈИН
СТЕПИНАЦ – БАЛКАНСКИ ТОМАС ДЕ ТОРКЕМАДА
Шести део
"Побољшање" прошлости Хрвата и "нових Хрвата"
"Побољшање" прошлости Хрвата као народа односи се и на личност "блаженог" загребачког надбискупа, потоњег кардинала, из ината Ватикана, тобож комунизму, уствари упозорења православнима у бившој Југославији шта може да их чека
Свеци се познају по ономе шта су оставили иза себе! Неки су оставили бројну хришћанску заједницу и монументалне грађевине или писана дела као први хришћани просветитељи народа или утемељители државности. Шта је остало иза Степинца као "апостолског мисионара", викара војске НДХ? Логори смрти, згаришта православних цркава, крашке јаме пуне костију покланих Срба, реке које носе мртве Србе на "Јованову пијацу" за Београд... Загребачки Каптол има став да је злочин у име вере монументално дело!
Поменућемо изјаву Ивана Потрча, писца и политичара, који је у листу "Борба" од 8. маја 1945. објавио да је у Јасеновцу на зверски начин побијено 800 000 лица, а Владимир Бакарић као председник владе Народне републике Хрватске је преко воље изјавио, непосредно после рата, да је до краја усташке владавине број убијених Срба укупно нарастао на 810 000!
Шиме Бален, револуционар из Лике и високи функционер КПХ, идејно близак усташама, потврдио је речено о убијеним Србима, Јеврејима, Циганима и Хрватима и подвукао да је усташка власт побила преко 16 ‰ становништв НДХ!
Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина 1945. године на основу истраживања записала је: ..."у нешто преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено отприлике 1,400.000 душа. Већина ових жртава уморена је у насељу Градина, одмах преко Саве на супротној страни логора."
Док Вермахт у својим извештајима говори о 860 хиљада људи, жена и деце убијених у Јасеновцу. Шта је са крашким јамама? Само у Шарановој јами измерен је стуб костију дебљи од 5 метара. Шта је са Јадовном, шта је са клањем људи на острву Пагу од чије крви је море било црвено?
Врло је неозбиљно од прелата да "црква у Хрвата" узурпира право и намеће свој суд о почињеним злочинима у НДХ од стране хрватског народа као народа, или дела народа, све једно, свештенства римокатоличке цркве, усташа и домобрана а све чињено после позива надбискупа загребачког Алојзија Степинца да прихвате НДХ и да се укључе у њену изградњу и безбедност! У злочину уништавања Срба учестовало је око 450 хиљада наоружаних Хрвата и до 1700 свештеника и редовника заједно са црквеном јерархијом "Цркве у Хрвата".
Овај акт, позив, који је први учинио надбискуп мимо усташке и партијске активности Хрватске сељачке странке, није само политичка глупост како би неко рекао, то је прозелитска манија у складу са учењем римокатоличке цркве да је "јединоспасавајућа хришћанска црква" а све остале су ван закона! Савремена духовна елита у Загребу са филијалама створеним после 1878. године у Босни и Херцеговини труди се да "побољша" прошлост Хрвата и "нових Хрвата", Срба римокатолика "Латина", босанских и Славонских "Шокаца" и личких Буњеваца, "Шкутора" или "Гркаћа" западне Херцеговине као и Дубровчана. Међутим, Хрватима треба придодати и друге "нове Хрвате" кроатизоване Немце, Чехе, Словаке, Русине унијате, Пољаке, Италијане, Арбанасе католике и Мађаре и сав други насељени каундкаовски насељенички слој у Славонији, Хрватској, Далмацији али и бившем кондоминиону Беча и Пеште Босни и Херцеговини.
"Побољшање" прошлости Хрвата као народа, односи се и на личност "блаженог" загребачког надбискупа, потоњег кардинала, из ината Ватикана, тобож комунизму, уствари упозорења православнима у бившој Југославији шта може да их чека. Православни Срби су демонстративно одбили конкордат 1937, апостолску активност и примат римокатоличке цркве у односу на православну.
Покољ православних Срба који је извршен од римокатоличких верника вођених свештенством је апостолска мисија, богоугодно дело у складу са циљевима крсташких ратова угарских апостолских краљева од првог Сент Иштвана 1001. до Мохачке битке 1526. године а у складу са мисијом фрањеваца и нововековном црквеном политиком "апостола Југословенства" Јосипа Јураја Штросмајера, првог и правог "новог Хрвата" пореклом из Салцбурга који је одредио: православни су Срби, а римокатолици српског језика су Хрвати. Свети Јероним је од Илира преименован у Хрвата, Примас српски и Србије из Бара више није Србин нити је примас Србије, а муслимани српског језика који знају своје православне корене, свакако морају постати римокатолици!
Муслимани су именовани за "цвиеће хрватског народа" и као такви послати на Источни фронт, да увену, да их буде што мање а у славу хрватства! Њихова омладина слата је и на Србе у Босни и Херцеговини са истим циљем да их што мање остане, јер су за Хрвате као људи безвредни!
У највећем јеку покоља Срба у НДХ, 3. августа 1941. године, Миле Будак, писац, хуманист, лични пријатељ Анте Павелића и министар богоштовља дао је интервју и изјавио за загребачки "Нови лист": "Морамо се подсетити да је католичка црква – која нити је терористичка организација нити је воде малоумни – водила шест крсташких ратова, да би ослободила Христов гроб. Кад је то тако у 11. и 12. веку било, онда смо сигурни да ће црква разумети усташку борбу..."
Крсташки рат, у којем су учествовали и босанско-херцеговачки муслимани као "цвиеће" на који мисли Миле Будак није био против неверника – нехришћана, већ против православних хришћана Срба. Овим "седмим" крсташким ратом "Црква у Хрвата" омогућила је Хрватима као народу и усташама да постану – крсташи, борци за веру Христа што је за њих била велика част те су у славу ове части извршили геноцид над српским народом.
Када се дубље анализира изречени став Мила Будака, хрватског писца и хуманисте види се битни интерес римокатоличке цркве на Балкану. Мудри ватикански прелати чували су углед Ватикана, што јасно избија на видело из речи кардинала Тисерана упућених представнику НДХ у Риму Рушиновићу. После пажљиве анализе речи кардинала Тисерана уочава се гађење према примитивним Хрватима и Хрватској које је владало у Ватикану поводом вести о геноциду над Србима. Ватикан крије своје гађење према Хрватима које сматра за нешто непријатно као народ иако су римокатолици.
Као центар светске религије, Ватикан то не показује јавно из интереса успеха апостолске мисије. Усташоиди духовници и световњаци, елита хрватска то не може да схвати због инфантилне површности и сужене свести од мржње према православним Србима и испољавања лажне љубави према муслиманима који су због бројности корисни и употребљиви!
Када извршимо анализу делатности надбискупа загребачког, а потоњег кардинала "страдалог за веру" од комуниста, заслужног за ширење вере према сопственом ненамерном признању упућеном папи Пачелију, видимо да је око 240 хиљада Срба, у окружењу оних који су махали ножевима, слободном вољом прихватило "јединоспасавајућу веру" 1941-1942. године. Да би лакше схватили "слободну вољу" коју наводи у овом нехотичном признању злочина надбискуп Степинац напоменућемо пример Горњокарловачке дијацезе Српске православне цркве.
Горњокарловачка дијацеза Српске православне цркве пре уласка Југославије у одбрамбени рат против сила Осовине којима је приступила Хрватска имала је под својом духовном јурисдикцијом око 460 000 православних Срба. Усташе, тачније Хрвати припадници ХСС, свештеници и редовници водећи погромаше, убиле су око 260 000, око 50.000 Срба је успело да се склони у збегове по околним планинама док је око 50 000 протерано у Србију а око 80 000 је присилно покатоличено. Сам Степинац 13. јануара 1942. године описао како је у Каменском код Горњег Карловца извршено католичење православних Срба и забележио речи великог жупана приликом обраћања Србима неофитима: "Данас сте потпуно слободни грађани Независне државе Хрватске!"
Ово Степинчево саопштење изазвало је протест у неутралним државама те је реаговао сам Ватикан озбиљном изјавом да је прелаз православних на римокатоличанство извршен "спонтано" и без притиска власти. Поводом "спонтаног" преласка на римокатолицизам, објављена су бројна сведочења о "спонтаности"!
Божо Корица "неофит" из Нове Градишке, 16. фебруара 1946. године дао је изјаву како је текао обред потврде његовог крштења 1942. године мисом месног жупника Фрање Матице. Мисионарски рад жупника одвијао се у знаку наредбе да православни морају да прихвате римкатоличанство, што поред државне одлуке показује дубоку умешаност "цркве у Хрвата" у овој геноцидној радњи и неоснованост изјаве Ватикана.
Фрањо Матица "апостолски мисионар" отворено је рекао присутнима на часу веронауке, Србима кандидатима за потврду крштења по римокатоличком обреду: "Оћете се покрстити, или не, ако нећете," нарочито је нагласио изрекавши... "Бог је на небу, усташе су на земљи а Јасеновац је по среди, и сад оћете ли или нећете..."
Врхунац цинизма овог злочина се одиграо током 1942. године када су неофити слали Степинцу отужне телеграме захвалности што су примљени у окриље јединоспасавајуће римокатоличке цркве, од којих је један број објављен у усташким и римокатоличким медијима, што данас можемо да протумачимо не само реченим цинизмом него примитивизмом елите "цркве у Хрвата".
Ватикан је поводом покрштавања Срба упутио писмо Степинцу 17. марта 1942. године, управо у јеку акције покрштавања са упутством за покрштавање и како Шиме Бален цитира део: "Ако Ваша Преузвишеност предочи ту потребу (покрштавање Срба, прим. аут.) својој часној браћи у Хрватској, стећи ће поново заслугу тим својим драгоценим доприносом за правилни развој католицизма, гдје постоје толике наде за обраћање несједињених."
После упутства из Ватикана Степинац је основао одбор за покрштавање и дао одрешене руке парохијском свештенству да крену у "апостолску мисију"...
Цинизму Алојзија Степинца мирне душе можемо придодати осећање мржње према Србима коју је јавно испољио у својим личним записима у Дневнику... "Све у свему Хрвати и Срби су два свијета... који се никада неће приближити осим чудом Божијим. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро веће од протестантизма. Ту нема морала, нема начела, нема правде, нема поштења".
Алојзије Степинац изнео је на увредљив и сасвим недоличан начин став према православним Србима. Корени његовог става сежу дубоко у прошлост, али је у случају Старчевића у трожупанијској Хрватској у 19. веку до Вјекослава Клаића и др Ива Пилара и друге сабраће, као што су његови савременици Доминик Мандић и Крунослав Драгановић, су новијег порекла. Однос "Цркве у Хрвата" и пастве без обзира да ли је у питању југословенство, усташки покрет или кроатокомунизам према Србима је увек исти пошто су они увек "неприлагођени" према хрватској идеји великог народа и велике државе. Даље, Срби су сами криви што не схватају да нису Срби, да је њихова култура и национална свест део "мрачног" православља и да су због тога "безвредни". Постаће "вредни" када се одрекну православља и сопственог цивилизацијског континуитета Светосавља. Не могу да схвате, Срби, да су зато, без папе, најгори народ у средњеисочној Европи и на Балкану. Не могу да схвате да треба да се одрекну да верују у сопствене цивилизацијске могућности кроз Светосавље.
Када на основу ових малих детаља изливене мржње размислимо о страдалништву надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца, духовника "цркве у Хрвата" чија паства се дисциплиновано постарала да физички уништи преко милион Срба, доћићемо до закључка да су комунисти 1946. године судским процесом окривљеном надбискупу Степинцу претерали! Сваки православни Србин је могао слободном вољом да прихвати римокатоличанство! Шта комунисти сад хоћете? То је и учинило "добровољно" под сенком ножа и Јасеновца 240 хиљада душа.
"Расход" логораша у Јасеновцу
Цркву треба подсећати да она није господар ни слуга државе:
она је савест државе!
Мартин Лутер Кинг
Загребачки Каптол из петних жила настоји да оспори геноцид над Србима у НДХ 1941-1945. године, који је, подвлачимо још једном, забележен у светским аналима по својој свирепости. Једино су нацисти Рајха успели да надмаше по броју жртава кроатонацисте својим системом логора и "индустријом смрти" душегупкама и крематоријима. Поред Срба у НДХ, једино су Руси у Рајху живи спаљивани.
За Србе Хрвати су имали јаме, бунаре, море и реке Саву, Дрину, Врбас, Неретву и неке мање. Гробаља нема, надри хришћани римокатолички прелати загребачког Каптола зато сматрају да геноцида није било! "Само" око 80 хиљада Жидова, Цигана и Срба је страдало у систему логора Јасеновац према сачуваним списковима. Исти став има "ђавољи шегрт" врховник Фрањо Туђман, генерал ЈНА, кроатокомуниста и покајник који се вратио вери отаца и као такав угостио папу Војтилу у Загребу 1994. године.
Ово је истина о Јасеновцу загребачког Каптола, генерала Фрање Туђмана и нових кроатонациста, елите савремене Хрватске. Међутим, логораш из Јасеновца, Јован Живковић, родом из Винковаца који је, према сопственим речима, видео преко 100 хиљада убистава у овом логору, и био сведок на процесу у Загребу 1986. године министру унутрашњих послова НДХ Андрији Артуковићу, приликом посете Архиву Србије објаснио је аутору ових редова како је бележен број логораша.
Обична, мањег обима, црна табла налик на школску била је постављена на једном зиду на којој је кредом уписивано стање: број придошлих, на броју и колико је логораша у "расходу". Када се стање промени, бројеви су брисани мокром крпом. Нема имена логораша, нема године рођења нити датума доласка и одласка или смрти а нема ни гробља него су копане кречне гробне јаме, или, река Сава. Зато је логор имао неограничене капацитете пријема... Због реченог поклањамо пуно "поверење" подацима Фрање Туђмана, официра ЈНА, или частника са пуно части и господина покојног кардинала Фрање Кухарића и савремених великодостојника представника елите "Цркве у Хрвата" који се држе 10 божијих заповести, од којих ћемо подвући шесту: "Не лажи!", а потом и осму "Не кради!"
Не верујемо да се духовна елита загребачког Каптола бави аматерски историјом "цркве у Хрвата". Не би предлагали канонизацију "блаженог" Алојзија Степинца за свеца без да знају његове заслуге на духовном плану и апостолском раду ширења "праве вере" а "права вера" ширена је огњем и мачем а тамо где су прошли огањ и мач данас више нема физички присутних Срба.
На подручјима где су Срби пружили отпор "апостолској мисији" и негде извршили одмазду над злочинцима из сеоске руље вођене фанатизованим римокатоличким свештеницима и редовницима – то је за Хрвате био злочин геноцида четничко-партизанских банди или, одвојено, четника и партизана. Злочинци су у овим метежима били анонимни те се трагање четника или партизана за злочинцима претварало у одмазду. Одмазда је злочин, ту се слажемо, али није геноцид! Одбрана Срба од злочинаца за хрватску елиту је злочин! Одакле Србима право да се бране док им свећеници, редовници и усташе на челу примитивне и гладне усташоидне руље спасавају душу ножем, огњем и "стројницом"? Тако су Срби у очају у којем су се нашли у НДХ проглашени за злочинце због отпора терору државне власти и извршене одмазде, а затим и фашисти јер су при одмазди примењивали принцип колективне одговорности!
Колективна казна на завичајном нивоу са основом у колективној пресуди огорчених, увређених и ојађених Срба није извршена у име хришћанства већ у име колективне правде изречене локалној хрватској и католичкој заједници а у неким случајевима и муслиманска само на основу сумње да се, међу онима над којима се изршава ова правда, налазе лица извршиоци злочина над њиховим рођацима. Није вођена брига да се међу онима над којима је извршена одмазда налазе лица која немају никакве везе са злочинима усташоидне масе. Владао је принцип крвне освете! Ово није правдање због страдања невиних, само је приказ онога шта се десило.
Између осталих и ово је један од разлога да загребачки надбискуп, потоњи кардинал Алојзије Степинац који се бринуо и патио за паству, са блаженог статуса да канонизацијом пређе у светачко. Заслужио је! Задужио је европску цивилизацију а и светску благословом геноцида и не разликује се од његовог несвесног или свесног узора Томаса де Торкемаде. Заслужио је и зато што је 1946. године гоњен од комуниста. Кардинал Алојзије Степинац, балкански Томас де Торкемада, у свом прозелитском фанатизму, већ смо рекли, као војни викар НДХ благословио је терористе злочинце и оне који ће то тек постати, на суђењу у Загребу 1946. године бранио се ћутањем. Ипак, био је довољно неопрезан да прекине ћутање и призна своје учешће у злочину над Србима!
Наставиће се
Приредила Биљана Живковић
