Овог тропског јутра крећемо из Херцег Нoвог према Елбасану (граду у срцу Албаније), на чијим зеленим долинама почива манастир и мошти св. Јована Владимира, првог српског краља и првог нашег светитеља. Цркву је градио крајем 10. и почетком 11. века, не знајући тада да ће му бити вечно коначиште. Са нама је отац Бенедикт Јовановић, архимандрит Превлачки, који тихо повезује човека са Богом и човека са човеком. Традиција је да ахримандрит води Србе у Албанију на Дан св. Јована Владимира. Већину нас је ухватило узбуђење, као када се иде у сусрет нечем необичном и ванвременском. Уз архимандрита је Веселин Матановић из Вракe код Скадра. Србин рођен у Албанији, живи у Црној Гори и добро познаје садашње српско-албанске прилике, али и прошлост. Објашњава да је Скендер-бег (15. век, наводно, албански национални јунак), властелин Ђурађ Кастриот – Србин.
Обалом Скадарског језера пролазимо албанску границу код Скубина. Обилазимо древни Скадар град и село Враку, које је столећима било расадник наше културе, у селу је, после 76 година, поново изграђена српска црква посвећена Св. Тројици. У близини Скадра је на десетине порушених остатака здања које су имале верско или културно-историјско српско обележје. Данас су то присвојиле римокатолчичка, грчка или од 1937. формирана, Албанска православна црква. Ту на обали Бојане налази се црква св. Серђа и Вакха, наравно српска, и манастир који је изградила краљица Јелена Анжујска. Пролазимо Љеш, са десне стране, према обали мора се налази место где су похрањени српски војници из Првог св. рата. Наше топониме, срећом, Албанци нису уништавали, ми знамо шта је Љеш, Широ Поље, Брдањола, Тарабош, Вишње поље, Веле Поље... Они не знају.
Идући у сусрет обележавању хиљаду година од првог српског краља и светитеља, (према писаним документима), св. Јована Владимира, све смо ближи спознаји колико је древно трајање српског народа, наше историјско сећање.
Тирана је наше прво свратиште на путу према Елбасану. Главни град је спој континенталне и приморске вароши. Путеви у Албанији су пресвучени новим, квалитетним асфалтом. Са леве стране аутопута, испред Тиране, одваја се магистрала за Призрен. У срцу града доминирају палмини дрвореди. Има неке питомине и мириса азура. Овде је клима блага, море је на 37 километара од овог града са преко 700 хиљада становника, подно планине Ђати. Тираном протиче река Ишм. Пролазимо Скендербегов трг, на којег су поносни Албанци и питамо се, шта би рекао Јован и син му Ђурађ Кастриот данас, када би се којим случајем појавили и да ли би разумели језик народа који их својатају. Ипак, боље је бити припадник народа и великана око којих се туђини отимају, него бити крадљивац туђе историје. Срби немају потребу да свој идентитет граде на темељима туђе прошлости, јер имају своју историју, језик, културу, традицију, своје светиње и светитеље који су расејани од Сент Андреје до Елбасана, од Гомирја и Горског Котара до Софије...
У центру Тиране смештен је храм Христовог Васкрсења, новоизграђени, освештан пре две године. У православној светињи налази се ребро св. Јована Владимира и део моштију св. Козме Етолског. Ребро св. Јована Владимира пренето је у Тирану из Елбасана 1995. Ћивот српског краља био је, у време злогласног Енвера-хоџе, изложен пропадању, небризи и понижењу.
Дочекује нас албански православни свештеник, отац Илија у храму у Тирани, где је, иначе, седиште албанске православне цркве. Објашњава да је црква новоизграђена, посматрамо иконостас и велике редове столица, као у некој дворани... Црква има получетвртаст, благо извијен облик, са крстом на средини изнад главних врата. Отац Илија објашњава да је храм грађен по узору на Свету Софију. Са десне стране у срцу порте, успиње се звоник. Нисмо имали прилике да видимо дасад звоник који подсећа на четири огромне свеће са часовником на самом врху.
Док смо излазили из Тиране посматрамо музеј Енвер-хоџе, амбасаду САД, универзитетски центар, аеродром, савремене пословне зграде, банке, у првом реду италијанске, француске и немачке. Оно што је, такође, пало у очи, јесте чињеница да у Албанији нема пуно џамија, нити у Тирани! Стамбене четврти, са уличне стране, прекречене су пастелним тоновима жуте, наранџасте и розе боје, а са унутрашње стране, фасаде су сиве као на већини грађевина насталих у комунистичком периоду. Преплиће се скромност, немар, несигурност са тежњом да се трчећим корацима направи прескок у ЕУ. Стога не чуди што поред троспратних сивих влажних, мемљивих зграда, убрзано стасавају превисоке грађевине које стреме ка небу.
Сусрет са Елбасаном и светињом коју је изградио Јован Владимир ћемо сви дуго памтити. Бити сведок обележавања миленијума историјска је драгоценост и велика привилегија. Манастир св. Јована Владимира, којег је изгрдаио сам светитељ у 11. веку, био је војна касарна у Албанији од 1967. до 1991. у конаку су боравили војници, а сама црква је била полурушевина без крова. Мошти светитељске су у Албанији биле затрпане камењем, остацима цигле и грађевинског материјала, земљом и травом, деценијама. Од 1995. установљен је Сабор Св. Јована Владимира, од тада се окупљају Срби из ЦГ, Србије и православци из Албаније, који су у већини српског корена. У ту чињеницу смо се уверили исте ноћи, молећи се са онима који, у почетку, рекоше да су православни Албанци, али како је поноћно бденије одмицало, тако ће њихова срца проговорити српски, објашњавајући, попут криваца, да су они, заправо, српскога порекла.
Личност краља српскога, Јована Владимира, рођеног 970. и после хиљаду година од његовог мученичког страдања, не престаје да интересује и науку и цркву. Много је тема о животу светитеља, који изискују анализу и трагање за сваким детаљем, документом, богомољама које градио, будући да је био владар најистакнутије српске кнежевине тога времена – Дукље. За све генерације, које ће стасавати кроз векове он је идеал на кога се можемо угледати, или како је написао 1925. у књизи Свети Јован Владимир др Чеда Марјановић, да је „светлост с неба”, светитељ који се највише славио током 11,12, 13. века у свеколиком српском народу, а посебно на подручју Дукље, територије данашње Албаније, али Травуније и западне Рашке.
Владимирово појављивање на историјској сцени десило се у време дуготрајног рата између византијског цара Василија Другог (владао 976–1025) и бугарског цара Самуила ( владао 980—1014). Јован Владимир ступа на престо пре 1000. године, наследивши веома млад, свог оца Петрислава. Петрислав се сматра првим дукљанским владарoм чије се постојање може потврдити историјским изворима, који казују да је био у блиским односима са Византијом. Дукља се састојала од две области, Зете на југу и Подгорја на северу. По предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време. Када је 998. Самуило освојио територије којима је управљао Јован Владимир, заробио је Владимира и спровео га у заточеништво у Преспу. Према писаним изворима, Јован Владимир себе је жртвовао, говорећи својој војсци да је боље да он да своју главу, него да изгине и војска и народ. У Преспи се дешава сусрет царске ћерке и младог краља заточеника. Сусрет ће одредити судбину бугарске принцезе Косаре и дукљанског краља Јована Владимира.
Читамо цитат је из 12. века, преузет из „Љетописа попа Дукљанина: „Она угледавши Владимира и видевши да је лепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости... Заволе га... Косара потом изађе пред свог оца и замоли га да јој да овог роба за мужа"
Самуило даде Владимиру Косару за жену. Владимир је владао више од 18 година, осим Зетом и Дукљом, Драчом (подручје данашње Албаније) и Травунијом (делови јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња). После пропасти Самуилове војске 1012. нови бугарски владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Владимира. Позвао га је у Преспу, а као гаранцију да му се неће ништа десити, послао је Владимиру крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) - 4. јуна 1016. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања.
Из Преспе га је несрећна Косара, 1019. пренела у Цркву св. Марије у Крајини (уз обалу Скадарског језера, на падинама планине Румије)... Владимир је брзо проглашен за свеца. Али ни мртав није имао мира. Мошти су му прво пренете у Драч, па у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, да би од 1995. почивао у Саборној цркви у Тирани, седишту Албанске православне цркве, а потом у Елбасан. Јован Владимир је први владар неке српске државе, који је уврштен међу светитеље. Сваке године на празник св. Јована Владимира, по новом календару, велики број верника се окупља код манастира, којег Албанци називају Шин-Ђон.
У порту цркве пристиже народ. Почиње бденије у светитељевој цркви. Ту су православни из Тиране, Скадра, Драча, али и ЦГ Србије, Македоније. Као да светитељ сједињује оне који у генима носе истокрвну љубав, исте гене. Манастир о којем брине свештеник Иринеј, налази се на благој падини. Улазимо у камени храм, четвртстог облика. Помало нас подсећа на цркву св. Петра и Павла у Расу, у којој је крштен Немања. Унутрашњост цркве је једноставна. Зидови су окречни у жуто. Изнаад нас је пространа галерија. Са изиданог иконосстаса посматрају нас благи ликови Исуса Христоса, Богородице, св. Јована Владимира, св. Јована Крститеља, апостолска. Иконе су великог формата и веома лепе. Кандила горе. Са десне стране од црквених двери формира се колона. Људи стрпљиво стоје у дугом реду, многи у наручју носе дечицу... чекају да се поклоне. Походници из ЦГ и Србије, као да су својом појавом скренули пажњу. Владала је свечана и топла атмосфера. Као да нас је светитељ окупио својом љубављу. Овде се иконе не целивају, нити се чине коленополоњења, није у традицији, овде верници руком додирују иконе. Ћивот је прекривен црвеним плишом, златом извезеним. Попут страже, стоји неколико свештеника. Величанствени тренутак. Поклањамо се најстаријем српском светитељу. Присутна је и туга, јер је он далеко од родне Дукље и од највећег дела свог народа. Народ у тишини прилази. Бочна капела, где борави светитељ, у истој је равни са олтаром. Око нас - мирис мајских ружа.
Атмосфера одише блискошћу, разумевањем и неком тихом радошћу. Седимо заједно са стотинама „православних Албанаца” и за чудо, дишемо једном душом. Како је то могуће, питамо се. То се дешава у држави, чија званична политика показује отворену нетрпељивост према Србији, а према Косову и Метохији спроводи агресивну спољну-политику и речју и делом.
У храму смо најчешће тихо говорили, или опростите, или хвала. Те две речи су биле довољне, да се препознамо са онима који живе у Албанији, а у срцу им је српски језик. Десило се нешто што нисмо очекивали. У великом реду столица са једне и друге стране, током свеноћног бденија, почеле су прво да прилазе жене и да објашњавају да знају српски. Да желе да разговарамо. А онда је РЕЧ повезала људе који су истога корена, ма колико растојање замаљско и историјско било између нас.
Док тече молитва и жуборе гласови 14 студената Духовне академије, са седиштем у Драчу, препознајемо византијски напев. Окупани смо мирисом тамјана и свећа. Поноћ одмиче. Служи стари владика Натанаил, Грк, сабрат лавре на Светој Гори, елбасански епископ Антоан, албански свештеници, отац Бенедикт и неколико монаха из нашег манастира Подмаине. Сазнајемо да су владика Антоан и владика Никола из Драча, недавно прешли у православље. Били муслимани, па се вратили предачкој вери-православној. Обојица кажу да су Албанци. Иначе, Албанска правослсвна црква, која постоји од 1937, има свега неколико владика. Слушамо молитве на албанском, српском, грчком, па чак и на језику изузетних који су унесрећили многе народе у свету, а нас 1999. бомбардовали. Тај језик је ове био сувишан. У 10. у 11. веку, у време када је краљевовао св. Јован Владимир, држава Америка није постојала! То је једини детаљ који је нарушио храмонију часова, када се човек приближи и прецима и небо. Управо, овде, схватисмо зашто се Запад труди да нам избрише идентитет! Зашто траже да нам се „свест промени”!
Срби у Албанији су показали да је то немогуће. Они су дали одговор! Са моје десне стране седи средовечна жена, којој осмех не силази са лица. Рече: „Ја сам Јованка Ругахљим из Тиране. Чујем да причате српски. Пола сам и ја Српкиња, пола Македонка, али све је то исто. Мајка ми је српкиња Зорица, а отац Тома, такође, православац. Школовала сам се при руској амбасади, зато што је мој отац тамо радио. Ја сам лекар, специјалиста. Мој супруг Павле, је такође Србин по оцу а по мајци је из Македоније. Наша деца Крустијан и Катарина, пишите, одлично говоре српски језик. Моја сестра живи у Новом Саду. Никаве границе, ни векови не могу да нас поделе... ми смо један народ. Потичемо од истог корена”.
До ње је Сатира Пренча, из шире околине Елбасана. Она има старо име.
–Ја сам православна Албанка. Откако знам за себе у нашој кући се говорио српски језик, тако је и данас, наша деца то настављају. Ми знамо да смо српскога корена. Била су страшна времена, тада нико наше дедове није питао где желе да живе, и када смо морали да кријемо и веру и језик и сваку српску реч. Хвала Богу, данас се понешто променило у корист љубави.
Константина и Марта Плавневши су, обе из околине Тиране. Течно причају српски, казују да су и њихова деца православци.
– Чак и када бисмо хтели да заборавимо корене и претке, вера и језик нам то не дозвољавају. Много нам значи што сте дошли из Србије и Црне Горе у Елбасан. Макар да се у цркви видимо и разговарамо - вели Марта.
Иза нас седи Рускиња Надежда Тејлор, удата за Енглеза.
–Тужа је судбина мојих прадеда, и по оцу и по мајци. Били су жртве Октобарске револуције, морали су да беже из родног Луганска од црвеноармејаца, са реком сличних несрећника, којима је царска Русија, била и остала у срцу. Живим са мојим супругом Мајклом, универзитетским проф. у Тирани. Ту смо се упознали, створили породицу. Надам се да ће мој Мајкл, једног дана бити Михајло. Наша деца - Олга и Пјотр су православци. Тирана је последњих година почела да се опоравља, има нешто мање од милион становника, а цела Албанија има око 3,5 милиона. Преко 30 одсто становништва је православне вере. Није то мало!
Прилазе, потом, Даница и Слободан Денада старији, мршав брачни пар из околине Фира. Обраћају се на чистом српском.
– Ми се у Албанији изјашавамо као Макеноднци, мада ми је деда био Србин и свештеник СПЦ у Македонији. Видите, како је стање данас и не знам шта би мој деда рекао. Слободан, је такође пореклом из Македоније, његови корени су српски. Наша деца Габријел, Јоланда, Јана, Петар, Павле, такође су православци, а имамо и унучад, крштена су у православној цркви... Срећни смо што можемо да дођемо у цркву, некада је то био пусти сан.
Уснити под сводом манастира из 10. века, којег је изградио наш светитељ, на тада нашој земљи и светињи, а сада далеко од српске земље јесте посебно осећање. Размишљамо о пролазности, крхкости материје, о духовној бесмртности и ванвремености, о нашим коренима који су дубоки, о значају речи и вере. То даје смисао нашем постојању ма где да се налазимо, и ма какви тамни вилајети, нас Србе, окруживали. И ма колико нам наше отимали.
Иза благих удолина, набујалог зеленила и немих винограда, излази Сунце. Призор неодољиво подећа на околину Призрена...
Формира се литија. То је традиција стара десетак година. Ћивот св. Јована Владимира сложно носе око цркве... у литији и Срби и православни Албанци, раме уз раме, и њихови стештеници... око цркве молитвено корачају два народа у великој колони.
Свештеник Герасим Чакали се обрадовао оцу Бенедикту. Каже да албански народ српског архимандрита у Елбасану радо дочекује и да су прошле године били тужни када није могао да дође.
Током боравка у Елбасану са нама је најчешће био владика Антоан, митрополит елбасански и љешки. Не крије задовољство због заједничког богослужења са српским монасима. Завршио је богословију у Грчкој, а пре неколико месеци је прешао у православље, као и владика драчки Никола.
–За Албанску православну цркву празник посвећен св. Јовану Владимиру је један од навеличанственијих дана у нашем календару. Све то нас просветљује и толико је љубави у срцима свих, тако да смо решили да Дан св. Јована Владимира славимо по календару СПЦ. Желимо да нам следеће године дођете у још већем броју. Видите, данас је са нама неколико породица из Србије, из Смедерева, који су дошли чак у Елбасан, јер су преузели пре три године св. ЈованаВладимиракаосвојукрснуславу.
Из Смедерева су путовали славски колач, жито и свећа! Свечари из Србије запалили су славску свећу на литургији у Елбасану. Било је у том пламену неке нове снаге! Светитељска порука за нас Србе, грешне пред Богом.
Биљана Живковић
