Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/26.1.2018/

Николај Вавилов: Геније који је маштао да победи глад у СССР-у, а умро од глади у Стаљиновом логору

Источник: РАКЕШ КРИШНАН СИМХА
     
     

 

     
     
     
     
За време опсаде Лењиграда група руских ботаничара скривала се у тајном складишту и умирала од глади не желећи да употреби за храну највећу колекцију семења које је чувано за живот „после апокалипсе”. А Николај Вавилов, човек који је скупљао то семење, касније је и сам умро од глади у Стаљиновом гулагу. О трагичној судбини великог руског научника пише у својем чланку индијски колумниста Russia Beyond Ракеш Симха.
     
     
     

У септембру 1941. године почела је немачка опсада Лењинграда. Циљ је био да се два милиона становника измори глађу. Тада је од глади умрла и група људи који су пред собом имали обиље хране.

     

Када су Немци почели да надиру, научници и сарадници Института за биљне културе где је Вавилов раније био руководилац, забарикадирали су се у својим просторијама, али не да би спасли свој живот, него будућност сопствене земље и човечанства. Имали су тежак задатак да највећу колекцију семења на свету одбране од гладних житеља Лењинграда (данас Санкт Петербург) и разуларених немачких војника.

     

Опсада је трајала укупно 900 дана. Научници су један за другим умирали од глади, али нико од њих није ни дотакао ризницу семења коју су чували.

     

Ту изванредну колекцију од 370 хиљада семена сабрао је Николај Вавилов, руски генетичар који се бавио географијом биљака. Он је касније и сам умро од глади у совјетском затвору у Саратову.

     

Семена будућности

     

Вавилов је пропутовао пет континената проучавајући глобални екосистем биљне хране. Он је вршио експерименте у области генетике гајења биљака у циљу повећања ефикасности пољопривредног газдинства и третирао је то као „мисију за читаво човечанство“. Чак и када је Русију раздирала револуција, анархија и глад, он је чувао семење у Институту за биљне културе.

     
 
     

Вавилов је сањао о утопијској будућности у којој ће нова пољопривредна пракса и наука моћи једног лепог дана да створе супербиљке које ће успевати у свакој средини, и тако ће у свету нестати глад.

     

„Он је био један од првих научника који су заиста обратили пажњу на оно што говоре пољопривредници у целом свету, и схватали зашто разноврсност семена има велики значај“, каже етнобиолог Гари Пол Набан.

     

Набан је описао Вавиловљев живот у делу „Одакле потиче наша храна: Сећање на истраживања Николаја Вавилова у борби против глади“. Он тамо пише: „Све наше представе о биодиверзитету и потреби за разноврсношћу намирница на нашој трпези у циљу одржања нашег здравља потекле су из његовог рада написаног пре 80 година. Ако правда буде тријумфовала, он ће постати познат као Дарвин или Лутер Барбенк“.

     

Стаљинов „жртвени јарац”

     

Вавилов је желео да повећа ефикасност пољопривредне производње и да тако победи глад у Русији. Он је у раној фази бранио Мендељејевљеву теорију по којој се гени преносе без изменеи тако постао главни опонент Стаљиновог омиљеног научника, Украјинца Трофима Лисенка.

     

Лисенко је одбацио Мендељејевљеву генетику и створио сопствени псеудонаучни покрет. После глади и пада продуктивности пољопривреде услед принудне колективизације у појединим регионима Совјетског Савеза почетком 1930-их Стаљин је подржао необичне идеје украјинског научника о повећању приноса пољопривредних култура. Захваљујући Лисенковом утицају на Стаљина, 1948. године је званично стављена изван закона несагласност са његовим теоријама о стеченим наследним особинама.

     

Стаљинова колективизација приватних пољопривредних газдинстава довела је до пада приноса у целом Совјетском Савезу. Био је потребан „жртвени јарац“ који ће бити окривљен за све неуспехе и глад. Стаљин је изабрао Вавилова, сматрајући да Вавиловљев процес пажљивог одабира најбољих примерака биљака предуго траје да би могао уродити плодом.

     

Вавилов је скупљао семена на новој западној граници СССР када су га у августу 1940. ухапсили специјални агенти. У хаосу Другог светског рата нико није знао где се он налази, чак ни његова жена и син.

     

У књизи „Читајући Николаја Вавилова“ аутор Џеф Хол пише: Стаљинов НКВД се пре демонстративног суђења старао да издејствује признање и због тога је Вавилов саслушаван преко 400 пута. Поједина саслушања су трајала 13 часова, а сва укупно су трајала 1.700 часова. Обављао их је официр познат по својим екстремним методама. Пре хапшења, док је Лисенко био у успону почетком 1920-их, Вавилов се за разлику од Галилеја није одрекао својих убеђења, рекавши: „Ући ћемо у огањ, бићемо спаљени, али нећемо одступити од својих убеђења“.

     

„Преко годину и по дана је јео замрзнути купус и убуђало брашно, и на крају је умро од глади“, каже Набан. „Човек који нас је највише учио одакле потиче наша храна и преко 50 година покушавао да победи глад у свету, умро је од глади у совјетском гулагу“.

     

Немци су се 1943. године још увек налазили око Лењинграда. Група Вавиловљевих научника се и даље скривала у тајном лењинградском складишту умирући од глади и чувајући 370.000 семена. „Један од њих је рекао да је тешко било пробудити се, устати и обући се ујутро, али није било тешко чувати семење, јер су сви били при здравом разуму“, пише Набан. „Спасавање тих семена за будућа покољења и помоћ свету у опоравку после рата били су важнији од задовољења потреба једног човека“.

     

Вавиловљево наслеђе

     

Лисенко је у совјетској биологији доминирао 25 година и зато је значајан део Вавиловљевих семена пропао, али је 1979. године руски писац Генадиј Голубев написао да су на „80% њива Совјетског Савеза посејане сорте“ добијене из Вавиловљеве колекције.

     

Вавилов је у циљу прикупљања семена различитих сорти пољопривредних култура и њихових дивљих предака извршио 115 експедиција у 64 земље међу којима су Авганистан, Иран, Тајван, Кореја, Шпанија, Алжир, Палестина, Етиопија, Аргентина, Боливија, Перу, Бразил, Мексико и САД. На основу његових бележака данашњи биолози који следе Вавиловљевим стопама могу да документују промене у културама на одређеним територијама.

     

Рафаел Рутсон из Канцеларије за географију и регионални развој Универзитета у Аризони каже: „Вавилов је оставио прецизне белешке које се још увек могу користити за оцену климатских и пољопривредних корелација и вредности притиска на одређеној висини, а описао је и географске моделе разноврсних култура“.

     

По речима руског генетичара Иље Захарова, Вавилов је био „човек неисцрпне енергије и невероватне ефикасности“. У чланку објављеном 2005. године у листу „Journal of Bioscience“ Захаров пише: „У свом релативно кратком животу он је учинио невероватно много: у експедицијама је пропутовао цео свет, формулисао је веома важне постулате у генетици, написао преко 10 књига и обавио огроман посао у организовању система пољопривредних институција у СССРу“.

     

Набан је поразговарао са фармером у Етиопији који му је рекао да Вавилов „има натприродну способност да пронађе подручје са великом разноврсношћу биљних култура“. Стари агроном у Авганистану, који је још у детињству водио Вавилова у шуме дивљих јабука, причао је како је „он све схватио, а провео је нешто више од једног дана у пољу“. Заиста, Вавилов се кретао вртоглавом брзином, и често је говорио да „нема много времена, а много тога треба урадити. Треба пожурити“.

     

Да ли је могао Вавилов знати да жури у гроб у једном Стаљиновом логору?

     

Да је Николај Вавилов остао жив, Совјетски Савез не би можда редовно имао лоше приносе. Хронична пољопривредна неефикасност СССР-а имала је разорнији утицај од рата у Авганистану и на крају је довела до распада целог система.

     

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

     

     



Просмотров: 597
 

Loading...

Косовский фронт