Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/27.9.2018/

Запис са грчког острва Егине, у посети манастиру Св. Нектарија Чудотворца

 

 Пловидба од луке Пиреј према Егини прилика је да осетимо вековни дух Средоземља и мирис Егејског мора. Јата галебова без бојазни се приближавају људима на полуби, узимајићи у лету из њихових руку храну. Док трајект равномерно сече таласе, приближавамо се чудесном острву.

     

Егина се налази у Саронском заливу на 60-так километара од Атине, која се добро види са овог плавог острва. Утисак је да је некако изоловано. Није никакво чудо што је Св. Нектарије, крајем 19. века, одабрао баш ово острвце, тада једно од најсиромашнијих и најпасивнијих, за осаму, молитвени и подвижнички живот.

     

По пристанку на острво, и град Егину, дочекала нас је црквица посвећена светом Николи, заштитнику морепловаца, путника... малену богомољу сви туристи посећују, потом, иду у обилазак љупког градића. Овде се преплићу времена и светови, медитерански, опуштен, без наметљиве извештачености коју диктирају савремени цивилизацијски токови. Туристи заобилазе локале који подсећају на хиљаде расутих по Западу, тражећи места која су у духу Грчке и њихове старе културе.

     

Егина некада и сада

     

Острво је туристичка атракција, али је заштићен од прекобројних посетилца. Ипак, има туриста у свако годишње доба. Мештани кажу да на Егину нико није дошао, а да га св. Нектарије није позвао. Има у томе истине, јер нема госта или туристе, који неће већ са првим јутарњим сунцем похрлити у манастир, где се чувају мошти Св. Нектарија Чудотворца.

     

Узаним, каменим улицама Егине пролазе мотоциклисти: мушкарци, жене, младићи... Нигде се Грци не журе и нису баш вољни да пропуштају туристе. Ипак, не би се такво понашање могло назвати негостољубивошћу, већ више жељом да им нико и ништа не поремети њихов ритам и мир. У самом граду има пуно грчких ресторана, чује се негде у даљини сиртаки... мирише печена риба, лигње. У центру је рибарска пијаца... избор плодова мора и ван сезоне веома је богат... Ресторани су малени, обично окречени у модро плаво и једноставни.

     

Из срца острва путујемо према Агија Марини, посвећеној Огњеној Марији, чија нас црквица поздравља на самој обали. Удаљена је стотинак метара од мора. Мештани тврде да је црква из ранохришћанског периода... Овде Грци гаје винову лозу, памук, пистаће, маслину... има пуно коза... производе козји сир... Пролазимо поред остатака дорског храма са порушеним стубовима, храма посвећеног Аполону, уз њега је Археолошки музеј на брду Колона са траговима прошлости из 6 века п.н.е.Егина је у 6. и 7. веку била поморска сила, а историја каже да је била и престоница Грчке од 1827-1829. године.

     

Св. Нектарије је живео крајем 19. и почетком 20. века, а његов нимало лак живот и мисија у православној Грчкој веома су слични нашем светом Василију Острошком Чудотворцу. Обојица су због своје преданости монашком животу, молитвености и пожртвованости за народ, били прогоњени од својих претпостављених, огрезлих у завист и интриге. Можда ће се неко разочарано упитати, како је то могуће, завист, пакост у свету духовности, иза манастирских и владичанских врата?! Tо доказује да су и они који носе мантију и камилавку, обични људи са својим манама, све док својим животом не покажу светост и светлост.

     

Свети Нектарије је имао тегобан живот и тешко детињство, али чудом Божијим, стекао је завидно теолошко образовање, оставши до краја живота дирљиво скроман. Био је предан истинској вери. Скончао је 1920. године. За живота су га сматрали светим човеком. За овог великог светитеља у Грчкој православној цркви кажу да је, управо, он постао устројитељ женског монаштва у Грчкој. Чудотворне су молитве над његовим моштима. А нама, обичним смртницима његова љубав је несхватљива, јер ми имамо друге, овоземаљске аршине. До сада је записано на хиљаде имена људи из целог света, којима је грчки чудотворац помогао, снагом молитве. Данас се сва имена чувају у црквеним архивама и књигама.

     

Св. Некатрије је светитељ новога времена за кога је забележено, само у једној књизи преко 2000 чуда. О чудима су сведочили многи његови савременици и следбеници, монахиње, монаси, међу којима и архимандрит Амвросије Фонтрије. Он је написао житије светитељево у којем је набројао нека од чуда која су се догодила после његове смрти, а којих је, како сам каже, било толико, да „нема папира на који би се могла сва записати”.

     

На обали Агие Марине удишемо мирис мора. Таласи упорно запљускују. Посматрамо мреже и начичкане чамце, који са од ране зоре са својим господарима рибаре.

     

Промили понеки такси, повремено аутобуси саобраћају за мештане од центра острва и града, до обале и села начичканим кућама, у близини чувеног манастира Св. Нектарија. Приморско село са плаво-белим ниским кућама, које су развејане око друма. Има домаћинстава и по брдима. Оно што је карактеристично за грчки народ јесте да имају много светиња: манастира, цркава, црквица... нема села које је без макар једне цркве. Тако је и на Егини. Успињемо се друмом.У Агиа Марини се простире брдовито море од маслињака и винограда. Кажу сељани да је прошла година дала квалитетно вино. Било је много сунчаних дана.

     

Код светог Нектарија

     

 

     

У близини старог манастира, где је живео свети Нектарије, протеран од „братије”, (где сад почива), стасава један од најлепших и најживописнијих цркава у овом делу света, посвећен грчком чудотворцу. Када овде закорачите, схватите да сте под чудесном куполом острва, које је некада имало стотине цркава и скитова. И данас се у ближој околини храма св. Нектарија, у стеновитим, црвенкастобакарним брдима могу видети монашке избе или њихови остаци... у близини су и живи манастири Св. Мине, Св, Анастасије Римљанке, Св. Екатерине...

     

 

     

Светињу смо угледали већ иза друге велике окуке, на самом узвишењу. Доминира раскошна, нова црква, која је, кажу Грци, највећи црквени градитељски подухват у овом веку. И највећа црква у овом делу Европе, посвећена Св. Нектарију.

     

Пут нас води до главне капије, која је отворена. Пролазе тихо монахиње и по који свештеник... Данас је недеља, па и сами Грци из околних села и места долазе на молитву. Много је, за вансезону и странаца. Највише њих је дошло по помоћ брзу и јаку. Неко се моли за себе, неко за ближњег. Милост Светог Нектарија исцељује људе од најтежих болести.

     

У самој порти су, једна поред друге, две старе богомоље, у којој је служио некада и свети Нектраије, мушка и женска црква.

     

Бела здања са монашким конацима и трпезаријом и она за госте. Около по голим брдима има 300 испосница. У порти је повећа зграда, тек изграђена, прима нас походнике. Све је у камену и од каменаили у белом мермеру. Порта, прелеп монашки конак, црква... чесма… светитељев конак... првобитно почивалиште... Брда су местимично прошарана са приморским шумама, чемпресима и растињем... које стреми егејском небу.

     

Од ветра, сунца, кише, углачан је камен, у порти људски кораци, птице и тиштина. Улазимо у цркву, посвећену Пресветој Тројици. Скромна јеи малена. Градио ју је сам светитељ. У њој је служио до судњег дана. У цркви... монахиње, верници, свештеници. Свод од сребрних кандила исијава. Увек једна дежурна монахиња даје упутства како се молити, како победити искушење, користити воду, свето уље... Данас је то строга мати Марина, јуче - времешна сестра Аполонија. Игуманију Феодосију је веома тешко видети, она бди над својих двадесет монахиња, надгледа да у манастиру влада рајски мир и савршен поредак.

     

Ту су мошти. Све је свечано и некако топло, мило. Кажу да је свети Нектарије имао такав дух, чист, пун љубави, која је нама несхватљива, па се збунимо када нас у оваквим приликама обузме слично осећање. Пишемо имена латиницом, Грци не знају ћирилицу. Служе отац Андреј и Константин.

     

Све одише миром и скромношћу. Има и Румуна и Бугара, наравно Грка, Руса, али ипак, кажу овде, највише долазе Срби. Они су, изгледа, најболеснији. Стога не чуди што монахиња Филотеја добро говори српски. А ми, немамо осећај да смо у страној земљи.

     

Монахиња Филотеја је Рускиња. Дошла је у светињу пре седам година и овде је остала.

     

У току је литургија, и одмах молитва Светом Нектарију... Поред олтара, са леве стране, налазе се светитељске мошти, а изнад њих и светитељева глава која је чудотворна. Заштићена је стаклом. И камилавка И његов епитрахиљ. Свештеници читају имена... За велике празнике, Грци у манастир доносе посебан колач-партос за здравље, највећи део после освећења подели се верницима, а остатак се носи кући - чељадима. Колач је сладак, мирише на цимет и ванилу. Грци се према партосу односе са много поштовања, као Срби према славском колачу.

     

На само неколико метара од обе цркве, изнад седмог степеника налази се чудотворна жива вода. Иза чесме је малена капела, у којој је саркофаг од белог мермера - стетитељев првобитни ћивот. А на смо 150 корака од чесме је и конак, дом светитељев. Хрлимо унутра, да осетимо његов дух, сагледамо начин живота. Он је био веома образован човек, у салону је његова библиотека. Ту је и камен на којем се молио. У његовој соби све је у белом. Ту су иконе Пресвете Богородице и Исуса. Бели кревет и покривач, и оно чувено стетитељево, исцељујуће јастуче.

     

Сунце залази. Око 20 сати се закључава главна капија, и више нема ни уласка ни изаска. Имали смо привилегију да ноћимо на само 50-так метара од светитељевог почивалишта.

     

Чуда над чудима

     

Овде је сваки дан посвећен светом Нектарију. И данас је права светковина на Егини. Много је верника из бројних земаља. Опет је пуно Срба, неко је дошао из Србије, Републике Српске, или они који живе у Аустралији, Америци... Немачкој, има Бугара, Румуна, Руса... Много је Грка... цео православни свет...

     

После богослужења, док је сунце обасјавало модро плаво небо, испред манастира седе бројни Срби. Свештеник Светислав Петровић из Ниша је са супругом Јеленом и троје деце.

     

Стигао сам са породицом да се захвалим св. Нектарију за сву љубав, за велику помоћ и исцељење, и за нашу породицу и за исцељење које дарује нашем народу. У Нишу, у цркви посвећеној Св. Луки, долазе људи са проблемима, са тешком болестима. Сви који су ишли код Св. Нектраија, вратили су се препорођени. Могао бих сам да причам о чудима на Егини, која су Нишлије доживели. Видите, једна наша лекарка, која потиче из угледне породице, била је озбиљно болесна. Доктори јој нису давали више од шест месеци живота. Није била ни крштена. Није ишла у цркву. Дошла је једног дана да ме пита о св. Нектраију, јер се спремала за пут на Егину. Чула је од неких људи за његова исцељења. То је, говорила је, њена последња нада. Тада сам је уочи самог поласка крстио у нашој цркви. Отишла је сутрадан код Св. Нектарија. После месец дана, она се вратила. Била је у бољем стању. Нисам ништа смео да кажем. Али, чудо се десило! Оздравила је. Постала је истинска верница и цела њена породица. Ето, дошао сам Светом Нектарију да захвалим на његовој љубави, чудотворству. Ми смо, Богу хвала, сви добро у нашој породици, благодаримо што нас чува. Наш народ масовно обољева од најтежих болести, ми свештеници се са тим суочавамо, али сведоци смо и чудесних исцељења.

     

До породице Петровић седи Велиборка Вукмировић из Мелбурна. Оболела од канцера.

     

Ово ми је једина нада и чим су ми јавили моји рођаци из Босне за светог Нектарија, стигла сам. Овде сам већ три седмице, сваког дана сам на литургији, пијем воду са Живоносног извора и користим уље св. Нектарија. Верујте, већ после 10-ог дана сам осетила да ми је боље. Вратио ми се апетит, болове скоро да немам и све некако у организму се смирило. Нестале су све тегобе. Мислим да сам исцељена. То ћу вам потврдити када се вратим у Аустралију.

     

Један брачни пар из Ниша на Егину већ 8 година долази сваког лета и овде бораве по месец дана. Ољи се десило чудо исцељења.

     

Меланом је био у последњем стадијуму. Нико од лекара ми није давао наде. Већ сам се у мислима опраштала са децом, мужем, фамилијом. Пролазила сам ужасне дане. А онда су нам пријатељи рекли за Св. Нектарија. Нисмо чекали, одмах смо кренули. Једва сам издржала пут, била сам под јаком дозом лекова. Никада нећу заборавити сусрет са светињом, први наш боравак у маленој цркви наде и исцељења. После седам дана, осетила сам побољшање. Није више било мучнине, болова, грчева, страха, несанице... враћао се живот у моје тело. Од тада мој супруг и ја сваког лета долазимо код Св. Нектарија, али и наша деца и унучад. Знате, медицина је понекад немоћна. Човек се, онда, увери колико је Бог свемоћан.

     

И Бранка Врховец Тривуновић је из Прњавора код Бања Луке, каже да је доживела чудо исцељења.

     

Тражили смо благослов од игуманије да разговарамо о чудима св. Нектарија. Сазнајемо да она не даје такве „дозволе”. Ипак, после два сата, долази једна монахиња и каже да нас у гостињској трпезарији чека сестра Филотеја.

     

Млада монахиња Филотеја ведро нас поздрави.

     

Пре седам година стигла сам из Јекатеринбурга. Када сам први пут дошла, нисам желела да се вратим кући. То је било јаче од мене. Мој духовник у Русији ми је благословио монашке дане у великој светињи – казује Филотеја, која је, иначе, полиглота.

     

Често је у манастиру преводилац. Савладала је, захваљујући, честим посетама Срба и наш језик. Наизменично причамо и руски и српски.

     

Вас интересују чуда над чудима. Било их је много. Водимо евиденцију о сваком исцељењу. Али, прво да кажем, када је Св. Нектарије основао манастир, сестринство је било прави узор монашког живота у целој Грчкој и остало. Иначе, наш светитељ је и покровитељ женског монаштва у Грчкој. Његово присуство се свакодневно осећа, невидљиво управља нашим животима. Он се јавља људима и на хиљаде километара раздаљине! Ми, сес тре осећамо његове молитве и при послушању. Ви знате да светитељ лечи и душу и тело.

     

Када сам недавно дежурала у цркви, стигао је један брачни пар из Москве. Ирина лекарка и Андреј, млади универзитетски професор. Причали су ми да никада нису крочили у цркву и да нису били верници. А поготово, нису ништа знали о грчким светитељима.

     

Једне ноћи Андреј је сањао, острво, цркву, прозор изнад кревета једне собе у којој су били бели јастук и иконе. Сањао је ћелију Св. Нектарија и, у њој, отворен прозор. Један старац у одежди рекао је Андреју у сну:„ Ти си мене заборавио”.

     

Ко си ти – питао је Андреј.

     

Ја сам Св. Нектарије – одговорио му је.

     

Млад човек је сутрадан почео да се интересује, ко је Св. Нектарије. После два дана стигли су на Егину, где су се крстили и венчали. Њихова прича је остала записана и потписана са њиховим пуним именима, уз коментар... „Ми смо покајана чеда наше цркве”.

     

Потом, случај од пре пет година, једног уметника из Србије, који је боловао од леукемије. Причао ми је, када је стигао код св. Нектарија : „Када сам осетио да ми се срце прилепило Богу, оздравио сам!” Он је данас монах у Србији и здрав човек!

     

Једна девојчица из Бања Луке, пре четири године стигла је код нас у инвалидским колицима. Лекари су рекли њеним родитељима да никада неће проходати. Прве кораке је направила поред ћивота Св. Нектарија. Од тада сваке године, потпуно здрава, на ногама, долази да захвали нашем светитељу.

     

Наташа из Санктпетерзбурга имала је рецидив меланома. Писала нам је и рекла да не може да дође. Прочитала је о светитељу и пошто ништа није знала о цркви, Богу, отишла је у оближњу цркву, крстила се, исповедила и причестила. Читала је акатист св. Нектарију. Песле два месеца, меланом је у потпуности нестао. Девојка је оздравила. Она сада често походи руске светиње. Њени родитељи живе у Америци и сваке године долазе на Егину да се захвале светитељу. Како обијаснити да се чудотворац јави онима који нису у вери и никада нису чули за нашу светињу. То је непојмљива љубав. Божјим чудом се дешава... И још нешто, нема случајног путника за Егину.

     

     

 Извор: "Православни мисионар"

     

 

     

 

     

 




Просмотров: 153
 

Loading...

Косовский фронт